Драгослав Бокан: Да завршимо једном заувек са причом о КОМУНИСТИМА!

0

ДА ЗАВРШИМО ЈЕДНОМ ЗАУВЕК СА ПРИЧОМ О КОМУНИСТИМА

За проникнуће у суштину ствари довољан је увек само један – онај прави пример. И за разумевање и за процену и за праведан закључак.
Али, тај судбоносни пример мора да има одговарајућу унутрашњу снагу. Да се после њега (макар за час) занеми, обори глава и са поштовањем ”скине шешир”. Пошто се овакви примери могу ставити у жанр NO COMMENT.
Јер, шта уопште рећи после нечег тако очигледног и неспорног?! …

Ево и тог парадигматског примера, а за разумевање ГРЕХА СРПСКИХ КОМУНИСТА. Мрље на њиховом као ђон тврдом образу, док буде Сунца и месеца, док је света и века.
И није ово никакав допринос ”новом разједињавању” Срба, већ, насупрот, шанса за покајање оних који за тако нешто имају снаге и довољно преостале душе.
Није тако страшно што је неко некад био комуниста или партизан, нити је потребно да неко строго осуди свог оца или ђеда за тако нешто. Али јесте потребно И НЕОПХОДНО – да се свако од нас (и њих) лично критички одреди наспрам оваквих примера, који нису били никакава ”застрањења” или појединачни случајеви недисциплине (каква постоји у свим војскама света), већ су, нажалост, били НЕОДВОЈИВИ ДЕО ПРАКСЕ У ТИТОВОЈ ВОЈСЦИ. Крваве и страшне, братоубилачке и антисрпске праксе, која је заслужила да се јавно објави и једном за свагда заједнички осуди. И да, онда (ТЕК ОНДА), коначно успоставимо то наше, толико тражено заједништво и спасоносно јединство у љубави према српској Отаџбини…

Главни јунак ове страшне и величанствене приче звао се БЛАГОЈЕ КРУШИЋ.

Рођен у околини Никшића, као осмогодишњак је са оцем и читавом породицом доспео у село Дабиновац код Куршумлији.

И наш Благоје је, још као младић, решио да постане ”национални монах”, јунак и заточник српства.

Изванредан стрелац (погађао је, кроз прстен, јабуку) привукао је пажњу јунака над јунацима Војислава Танкосића и постао један од његових најбољих и највернијих бораца.

Шест година је ратовао са Турцима, све до Балканских ратова.

Било је ту безброј напада и извлачења из обруча, заседа и јуриша ”на бајонет”, борби прса у прса и тешких рањавања, свега оног што је припадало комитској историји српске четничке борбе у Јужној и Старој Србији.
И сам Бог зна колико је ту било примера херојства равног оном Леонидиних и кнез Лазаревих јунака.

Да није било генијалних Григорија Божовића, Станислава Кракова и Милосава Јелића (сва тројица су били талентовани писци, четнички командоси и лични сведоци беспримерног јунаштва својих сабораца) не бисмо ни знали какви су се хероји борили годинама, до последње капи крви, за слободу српског народа.

А после тога почиње нових шест година великих ратова. Први балкански, па Други балкански, а онда и Велики (светски) рат.
И ту наш Благоје показује чуда од јунаштва. Нико од његових ратних другова, ни команданата (из славног Гвозденог пука ”Кнез Михаило”) није могао да објасни како је успео да преживи толике битке и немогуће мисије свог невероватног животописа.

Он је био тамо где нико није могао ни ногом да крочи, главу је стављао тамо где други нису смели ни ногу, а смрти је пркосио свакодневно, хиљаде пута.

Само у периоду свог ратовања у Гвозденом пуку (коме су други српски пукови дали овај јединствени почасни назив), син Мићка Крушића из Бањана је рањаван пет пута, сваки пут тешко. И сваки пут се чудесно брзо опорављао и поново враћао у борбу, као да је за њу и створен…

Благојева крв је попрскала Цер и Сувобор, обале Колубаре и Дрине, Гучево и ”кота 708”, Космај и Призрен, све до Кајмакчалана и Солунског фронта.
Добио је две Обилића медаље за храброст, престижни руски Георгијевски крст, те француску Легију части (и њихову највишу медаљу, ону под називом ”Милитар”). А лично регент Александар Карађорђевић је, задивљен Благојевим изванредним јунаштвом, са својих груди скинуо Карађорђеву звезду са мачевима и лично је окачио на груди овог неустрашивог ратника.
Било је то код Црне реке, током жестоких борби руских добровољаца, Француза и армије војводе Мишића са Бугарима, за судбину рата пресудне 1917-те…

Ратовао је главни јунак наше приче пуних дванаест година непрекидно, увек на положају, никад уморан, ни малодушан. Не одбијајући ниједно наређење, увек добровољно спреман да крене тамо где је најтеже и најопасније.
И све ово није никакво романтично преувеличавање за чежњиве националистичке очи, жељне оваквих прича, већ објективни опис овог митског, крсташког личног похода модерног никшићког сердара, као изашлог из Његошевог ”Горског вијенца”.

Борећи се прво, годинама, у Танкосићевим четничким трупама, а онда у легендарном ”Гвозденом пуку” Миливоја Стојановића Брке (коме је Бинички, посмртно, посветио ”Марш на Дрину”), српски витез Благоје Крушић је успео, неким чудом, да преживи рат и надживи све своје непријатеље.

Након рата новоформирана држава му није вратила ни део оног што је он у њу уложио.
Али, он то није ни тражио, нити очекивао. Није он био од оне модерне сорте, склоне лаком разочарењу и претераној критици сопствене земље.
Другог је соја био наш Благоје. Витез, као што сам већ рекао, а витезови се не жале и не јадикују над сопственом судбином и незаслуженим неправдама (кроз које, увек, приолазе).

Оженио се, доселио у Крушевац, па онда у Ниш. Био жандармеријски наредник, са Зорком (рођеном Војиновић) добио је синове Петра и Драгутина, и кћерку Славку.
И нико није могао ни да претпостави КО ЈЕ ЗАИСТА БИО овај ћутљиви Срђа Злопоглеђа, гипког корака и онако жестоког погледа…

Кад је избио и други по реду српски светски рат, Благоје се прикључио равногорским герилцима (онима о којима је и Холивуд правио филм ”Четници”, а ни мање ни више него ”Тајм” стављао њиховог вођу на своју насловну страну). Шта да урадинса собом један овако искусан и храбар ратник, него да се прикључи борбама са моћним ”Вермахтом” и ризику који оне собом носе.

СМРТ за њега није била ништа страшно.
Његова стара другарица из ”оних година” је поново заплесала српским планинама и почела да узима свој данак у крви.

Али, и сам је убрзо то увидео, није ово више био онај претходни рат, у коме је српско јунаштво праведно оцењивано и памћено. Нити су резултати борби нових четника имале жељени ефекат, а нова идеолошка војска српског имена али антисрпског и неправославног карактера је почела да се шири у сада већ потпуно дезоријентисаном народу, примењујући до тада невиђену суровост у обрачуну са својим домаћим неистомишљеницима и непријатељима.
Тек су требале да потеку реке крви градским улицама и сеоским сокацима грађанским ратом подељене и издељене Србије.

И као једна од првих жртава комунистичког терора пао је Благоје Крушић, носилац 15 највиших одликовања из претходног рата. Јунак једне од најлепших гусларских песама о српским херојима Великог рата.

Тог 17. августа 1944. године су га ухапсили борци његовог ратног противника са Гучева (аустријског подофицира Јосипа Броза) и тада почиње Голгота остарелог српског ”солунца”.

Мрцварили су га ”као прве хришћанске мученике” из времена римских царева. И то нису радиле усташе, Немци, ни Бугари, већ (макар по именима) његови Срби, с нашим крштеним именима, вршњаци његвих синова.

Бол, псовке, сваковрсна иживљавања и убиство без суда и пресуде на крају.

16112829_10154868520914144_4380519533076085390_o

Ни речи није проговарао витез Гвозденог пука.
Ни јаука, ни јецаја, а камоли недостојне молбе или израза страха пред неумитном смрћу. С њом је, већ рекох, завршио још давних дана, над гробовима својих ратних другова и није је се плашио.

Та мучења су довршена убиством и бацањем тела српског јунака у неку јаму, сличну оним усташким.

И његове кости и данас труну у некој пустари, каналу, јарку, без иког свог да му над гробом (кога нема) упали свећу…

Убиство је поносно и без трунке кајања потписала српска ОЗНА (”Оделење за заштиту народа”). Револуција тражи крв свих оних који нису пристали да погазе војничку заклетву, своје хришћанско крштење и да српство замене неким другим ”вредностима”.

Без крста, гроба и воштанице завршио је саборац војвода Воје Танкосића и Живојина Мишића, као да је реч о пашчету, а не о човеку.

Узалуд су га тражили његови.
Комунистичке власти су их упозоравале да и они могу да заврше као њихов муж и отац.

”Таква су то била времена”, причало се испод гласа, годинама. И Дисов једини син Мутимир, Дражин капетан, је нестао у ери комунистичког ”црвеног терора” тих година, и толики други (поменућу само да су острашћени Титови партизани убили чак 297 православних свештеника, више него усташе).

13. јула 2007. је, одлуком суда у Нишу, рехабилитован Благоје (Мићков) Крушић, убијен без икакве кривице и ма каквог извршеног злочина или непочинства; његов унук, свештеник Драган Крушић, написао је књигу о свом деди, а Матија Бећковић (и сам син убијеног четничког команданта, Вука) написао је:
”ВИТЕЗ БЛАГОЈЕ КРУШИЋ ИМАО ЈЕ ВИШЕ НА ГЛАВИ И ГРУДИМА НЕГО ОНИ КОЈИ СУ ГА УБИЛИ, НА ПРАВДИ БОГА, И У ГЛАВИ И У ГРУДИМА.
БЛАГО ТЕБИ, БЛАГОЈЕ КРУШИЋУ!
СМИЛУЈ СЕ НА ТВОЈЕ УБИЦЕ „КОЈЕ НИСУ ЗНАЛЕ ШТА РАДЕ“!…

Не можемо ни да замислимо то време, када је, баш као у НДХ, сама љубав према српству и неслагање са новим законима и обичајима, значила одузимање имовине, страдање читаве породице и смрт (без гроба и посмртне ознаке).

Морамо се покајати за ово скретање са српског, светосавског пута и молитвама, искрено, призвати опроштај од Бога и наших светих предака за ову и овакву издају.

То је услов свих услова за наставак нашег пута у времену и вечности.
И без тога нам нема спаса, ни излаза из кошмара у који смо упали (углавном) својом кривицом.

P. S.
Ордење витеза Благоја је ”реквирирано” и одузето породици од стране његових џелата.
Овде можете видети, ”непосредним језиком ордења за храброст”, бајколико, немо испричану причу о ратном путу српског јунака без гроба.

P. P. S.
Могао сам као овај УЛТИМАТИВНИ ПРИМЕР да узмем и многа друга злодела комунистичких Титових џелата, идеолошких фанатика и дивљака.
Рецимо, касапљење младе Емилије Љубојевић (рођене тетке чувене српске певачице духовне музике Дивне) у комунистичком затвору, одмах након рата, такође без икакве пресуде и ма каквог суђења – јер је оптужена ”за контакте са мрским љотићевцима”.
Сасвим довољно за речима неописиву Голготу кроз коју је прошла ова млада, православна Српкиња пре смрти.
Убијена је након ужасног, садистичког мучења, исечена на комаде…
То да је, мученица, остала без гроба не треба ни помињати…

P. P. P. S.
А када разни почну да ми причају о ”неопходном помирењу”, увек им кажем, без трунка мржње или злобе:
”Никакав проблем, само да и ми сад кренемо да деценијама учимо читаве генерације српске деце и младежи нашој страни истине о Другом светском рату; само да подигнемо гробове и споменике нашим неоплаканим и безгробим војскама; само да и ми снимимо оних стотињак филмова у којима ћемо дирнути срце гледалаца и емотивно их везати за страдалнике ове (донедавно апсолутно забрањене) стране; само да и ми оплачемо, из све снаге и јавно: Српска Меденицу, Александра Мишића, капетана Дерока, Ратка Обрадовића, Косту Мушицког…, као што смо, некада, плакали над судбином Бошка Бухе и Сирогојна, Филипа Филиповића и Драгице Правице, Љубе Чупића и Саве Ковачевића током наше идеолошки заведене, у идеолошким комунистичким инкубаторима проведене младости…”
Само то – и биће сасвим довољно за почетак приче о том помирењу. Јер помирење може да се деси САМО У ИСТИНИ, а не било како (онако ђутуре, по логици ”шта је било било је” и ”пуј-пике не важи”)…
Чим се удеси да се успостави бар нека (најмања могућа) пропорција између ЊИХ и НАС, можемо слободно и до миле воље да разговарамо даље на ту деликатну и важну тему.
И, да се одмах разумемо, ја у својој породици немам ниједног ”недићевца”, ни ”љотићевца”, далеки рођаци су ми били, делом партизани, делом четници, а највећи број њих је, голорук, страдао у концентрационом логору у Јасеновцу.
И све ово не пишем из личне или породичне освете, већ као према истини одговорни потомак светосавских учитеља (”ни по бабу, ни по стричевима”) међу нашим прецима у пре-југословенском периоду наше мученичке и славне историје. Објективно и са осећањем одговорности за сваку исписану реч.

Извор Фејсбук профил Драгослава Бокана

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*