Драгослав Бокан: КОМУНИСТИЧКО, СЕНЗАЦИОНАЛИСТИЧКО И АТЕИСТИЧКО ЗЛО У АКЦИЈИ

О парастосу Љотићу

0

Ретко када се дешава да нешто НЕЉУДСКО избије из неколико извора истовремено. Посебно у сасвим различитим медијима истовремено и, уз то, са једнаком мржњом према нашој Цркви.

Е, баш то се десило ових дана.

Формални разлог је одржавање црквеног парастоса у једном новосадском храму оцу и сину: Димитрију (+ 1945) и Владимиру (+ 2017) Љотићу. А суштина је у још једном нападу на нашу Цркву, овог пута на Епархију Бачку и њено свештенство.

Наслови су: ”Скандал у Новом Саду”, ”Служен парастос за фашисту Љотића”, ”Помен Љотићу бесрамни чин СПЦ”, ”Помени фашистима – недопустиви”, ”Помен Љотићу срамота за Србију”… а носиоци ових нескривено нападачких порука су скоро сви овдашњи медији (сајтови, телевизије и новине).

Промотери читаве ове надуване и бестидне приче су руководства неколико домаћих комунистичких, прокомунистичких, левих… странака, којима је заједничка црта лака спремност за ничим изазвани отровни напад на целокупну нашу Цркву. А преносиоци читаве афере су најразличитији медији: од оних режимских, преко националних, до либералних и екстремно опозиционих гласила. Ујединила се црна, црвена и жута интернационала у нападу на Цркву и хришћански поглед на свет.

Ту сам Љотић, његов син и идеологија коју су заступали очигледно служе само као повод за непад на људске и Божије законе који су неприкосновено трајали и поштовали се вековима у Србији и свим српским замљама.

Поштовање према мртвима је увек била табу тема и светиња која се није доводила у питање (попут пријема пацијената у болницу и њихово лечење, без обзира на то ко су) и само су се комунисти непосредно после Другог светског рата усуђивали да овако бестидно и без трунке обзира прекрше овај неписани закон који су чак и Турци поштовали (о Немцима и другим нашим противницима и непријатељима и да не говорим).

Парастос крштеном покојнику је нешто што припада, као право слободе вероисповести, СВИМ (у овом случају) ПРАВОСЛАВНИМ ВЕРНИЦИМА БЕЗ РАЗЛИКЕ. Јер је то чин помињања упокојених, молотва за покојне.

То што је Димитрије Љотић био један од 1300 каплара у Првом светском рату, што је био министар правде у краљевској влади и највећи противник свих корумпираних државних службеника, што је написао програмски текст ”Ни фашизам, ни нацизам” (у коме отворено и директно критикује Хитлера, Мусолинија и Стаљина као ”пагане и незнабошце, Богоборце и Христоборце, ОВАПЛОЋЕЊЕ АНТИХРИСТА И ПУН ИЗРАЗ САТАНИСТИЧКЕ МИСЛИ”), што је водио антикомунистички покрет у коме су чланови били неки од највиђенијих људи српске културе непосредно пре и после рата (осморица хиландарских монаха, историчар Цркве др Ђока Слијепчевић, теолог др Димитрије Најдановић, први директор Балканолошког института др Ратко Парежанин, наш византолог и песник др Матеја Матејић, један од најуваженијих професора Академије Светог Владимира у Крествуду код Њујорка др Веселин Кесић, уважени колега светски познатих теолога Џона Мајендорфа и Александра Шмемана…), што је владика Николај Велимировић за њега написао да је ”политичар са крстом”, називајући га једним од највећих и најморалнијих српских лидера у историји – све то за ову прилику није пресудно, ни најважније за напад о коме је реч.

Помени за Љотића и љотићевце (који су били познати као богомољци, изразито православни и црквени људи, са великим бројем свештеника и богослова у свом чланству и међу својим симпатизерима) се одржавају одувек и на најразличитијим местима српске духовне мапе, почевши од Хиландара, где су монаси из редова љотићеваца били носиоци обнове нашег светог манастира. Почевши од Митрофана Мишулића, писца ”Свете Русије” – о коме нико други до Добрица Ћосић пише једно уистину дирљиво, више него надахнуто посмртно слово (”Мој преминули пријатељ, светогорски монах Митрофан Хиландарац био је човек дубоке вере у Бога и српство, човек задивљујуће радне енергије и један од најзначајнијих православних просветитеља, можда и најзначајнији препородитељ Хиландара у овом веку”)  – па до схимонаха Јована Радојичића, Агатона Јовановића, Симеона Андрића, Јустина Стекића…. манастир Хиландар су дословно држали ”љотићевци” из Српског добровољачког корпуса, ратне антикомунистичке јединице која НИКАДА није дигла руку у нацистички поздрав (обавезан за све фашисте света тог и свих ранијих и каснијих времена), нити је иједан њен припадник отишао на Источни фронт са другим антикомунистичким (али, за разлику од њих, фашистичким) јединицама свих европских нација – осим Срба.

Али не желим овде да исписујем заиста безбројне аргументе за и против ове давне ратничке и идеолошке групације (а познајем одлично и теорију и историју ”Збора” и свих њему припадајућих војних и политичких јединица). То није тема, бар не овом приликом.

Много је актуелнија, важнија и духовно опаснија тема КОРИШТЕЊА СВАКЕ ПРИЛИКЕ ДА СЕ НАПАДНЕ НАША СВЕТА ЦРКВА, чак и са овако безумним аргументима – осуде свештеника што су одржали парастос (црквену службу) мртвим члановима породице Љотић?! И, још више – ОСУДЕ ЧИТАВЕ НАШЕ ЦРКВЕ ЗБОГ ТОГА?!!!

Ни Стојадиновићеве присталице ”Конкордата” уочи рата, ни многи међу комунистима за време и после ратних дешавања – нису овако безочно и неправедно нападали нашу Цркву.

Подсетимо, саопштење једне од овдашњих партија, дословно пренесено у скоро свим постојећим овдашњим медијским гласилима, гласи: ”… Осуђујемо неразумни потез СПЦ која је дала помен ратном злочинцу… Сматрамо да се Српска православна црква на овај начин придружила онима који, понижавањем жртава… желе да пониште… све оне који су свој живот дали за отаџбину”. Дакле, не свештеник тај и тај у Вазнесењској цркви у Новом Саду, већ – ЧИТАВА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА?!!! Тако се ово саопштење претворило у заједничку пропагандну мантру из које се извукао дериват који је, затим, почео да сече Цркву и наше свештенство на све могуће начине, а без иједног стварног аргумента.

Није Црква канонизовала, ни одликовала поменутог оца и сина из породице Љотић (Димитријев син Владимир је преминуо 8. марта 2017-те (у 95. години живота, у изгнанству) па да сад то буде разлога расправљања и полемике. Већ је само један једини свештеник, одговарајући на жељу породице, пријатеља и поштовалаца ове двојице православних Срба, обавио парастос у некој новосадској цркви.
И то је, брже-боље, постао разлог за дивљачке, хистеричне, идеолошки мотивисане, отворено-антихришћанске нападе на читаву нашу Цркву у целини?!!!

Да ли су, незапажено за многе међу нама, медији поново почели лов на хришћане и праву харангу против православних Срба и њихове Цркве (као у време почетака Титове диктатуре)?

Да ли је ово прилог новом доказу духовне и душевне болести фанатичних српских безбожника и богобораца, са све неразумним обнављањем једва завршеног крвавог грађанског рата од пре седам деценија?

И да ли смо ми уопште нормални кад то допуштамо и не реагујемо?

ФБ Драгослав Бокан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*