Dragoslav Bokan: O luksuznim limuzinama i nepravednom raspeću naše oklevetane i uličarskim gnevom raspete crkve

0

Nakon bezbroj sumorno-istih, moralističkih komentara punih gneva i mržnje, ironije i cinizma – na račun ovog patrijaršijskog mercedesa (fotografisao ga je neki lokalni ”detektiv amater”), ja sam krenuo da razgovaram sa čitavom tom ostrašćenom grupacijom, već umoran od besmisla i kratkovidosti ove lavine očekivanih reakcija (koje odmah uopštavaju sve pojedinačne primere na nivo „čitave Crkve“ i, zatim, kreću sa nepodnošljivim uvredama i siktanjem na račun našeg patrijarha, svih vladika i čitavog srpskog sveštenstva).

Pa, evo mojih „komentara na komentare“ i većeg dela prepiske sa jednom Anom i jednim Markom.

Sve to navodim in extenso jer je tema vruća i večno aktuelna, a neprestano se ponavlja, u sve uvredljivijem i odvratnijem (uličarskom) obliku, nedostojnom srpskog svetosavskog naroda:

RAZGOVOR SA ONIMA KOJIMA JE CRKVA ZA SVE KRIVA I O NJOJ PIŠU SA NIPODOŠTAVANJEM I IRONIJOM

JA (svim prethodnim komentatorima):
Čime se vi bavite, ljudi?! Smetaju vam ovi banalni moderni četvoroprezi (verovatno poklonjeni od imućnih vernika) kakve imaju prvosveštenici svih vera na ovom svetu, umesto da molitvom i pravoslovnim i pravovernim odnosom prema sopstvenom spasenju uzimate vode žive sa večnog izvora.
Hoćete li da na Strašnom Sudu pričate o tuđim gresima ili o sebi i svojim manama i propustima?
Kao da čitam tekstove iz 1946. godine, nafilovane mržnjom prema srpskim arhijerejima, koji su zato i streljani i linčovani (kao pre toga od strane ustaša, tako i tada od dželata nove vlasti).
Zaustavite se u strašnom grehu bacanja kamenja na druge soj sami svoje grehove puštate da divljaju (a gordost i osuđivanje su teški gresi).
Hristos Vaskrse!

ANA:
Evo nećemo više. Sram nas bilo što ne vozimo i mi mečke i audije.
Nego, pitanje je: Što nisu prodali ove skupe automobile pa kupili skromnije, a ostalo dali sirotinji?

JA:
Kako god hoćete. Svako bira svoje misli i svoju sudbinu, Ana.
Možeš se ti podsmevati i biti ironična koliko god, tebi na volju, ali promašuješ temu. Temu svog spasenja, koje sa ovakvim mislima i odnosim gubiš i odričeš se nečeg velikog zbog nečeg što se ni tebe ni mene ne tiče. I sveštenici i episkopi će na Sud Božiji, kao i mi, niko neće izbeći odgovaranje za ono što smo dobro ili manje dobro uradili.
I pusti tu demagošku priču o sirotinji. I ti, Ana, možeš da prodaš nešto tvoje suviše skupo ili novo i da se odrekneš šminke i izlaska i tako ulepšaš život nekom siročetu ili nevoljniku, ne samo sveštenici. Tebi i svima na izbor…
Ja nisam sveštenik, ali ne merim Crkvu po tome da li neko vozi mercedes, vozi se tramvajem ili ide peške.
Po ovako naopakoj logici osuđivanja, ni Sveti Sava, niti ijedan naš arhiepiskop ili patrijarh ne bi dobro prošao – svi su se vozili na način odgovarajući njihovom dostojanstvenom položaju: na najboljim konjima, zapregama, kočijama…
Da li im to nešto smanjuje od zasluga?

MARKO:
Nije u pitanju nas podsmeh crkvi, vec nas podsmeh instituciji koja je puna apsurda a zove se crkva.
Oni koji su se zavetovali na siromastvo uzivaju u nenormalnom luksuzu dok narod koij ih placa (donacijama, krstenjima, svadbama) gladuje. Mozda je to neki suptilan nacin da nateraju gresan narod da posti i okaje grehe mada mi vise lici genijalan nacin zarade.
A da apsurd bude jos zanimljiviji svestenici koji mlate pare i ne znaju sta ce sa njima dobijaju od drzave na poklon penziono osiguranje.

JA:
Marko, ako Bog postoji – niko neće ostati nekažnjen i nenagrađen za ono što u životu čini.
Dodatno se zgražati, naglašavajući isključivo „zavet siromaštva“ (koji ne polažu sveštenici, već isključivo monasi – za život u manastiru i isposničkom tihovanju) nema nikakvog efekta, osim nepotrebnog i često kobnog slabljenja vere kod nesigurnih i nedovršenih vernika, čije kolebanje može da se prekrene u neverovanje upravo zbog ovakvih tekstova i komentara, a ne zbog tipa kola koja voze sveštenici ili vernici.
Promašuje se tema i (svesno ili ne) raspiruje mržnja prema Božijim slugama i službenicima, a, samim tim, indirektno, i prema našoj veri i Svetoj nam Crkvi, stradalnoj i mučeničkoj.
O tome je reč.

MARKO:
Delimicno smo se razumeli. Licno mi smeta taj apsurd da drzava finansira svestenike crkve placajuci im doprinose za PIO i zdravstveno ono sto ja moram sam da zaradim a ne naplacujem svoje usluge u kesu kao oni i siguran sam da su im mesecne plate daleko iznad proseka, mada bih u ovom slucaju trebao da govorim u proslom vremenu sto se mene tice makar.
Iznosim samo svoj stav po ovom pitanju i uopste mi nije cilj da nekome oslabim veru niti da je ojacam. Licnog sam uverenja da je vera licna stvar svakog pojedinca koju on moze imati ili ne a da to zavisi iskljucivo od njega/nje i licnog zivota (iskustvenog), vera se ne moze uspostaviti u pojedincu (a ako se ne moze uspostaviti ne moze se ni ukiniti) dekretom ili nastavom u skoli (jos jedan apsurd).
A da budem potpuno iskren da mogu da biram sta ce se zidati crkve i manastiri ili skole i bolnice izabrao bi skole i bolnice.
A kad smo vec kod strasnog suda odma se setim Stiva Mekvina u genijalnom filmu Papijon („Leptir“) dok je u samici on oseca krivicu za promasen zivot (mozda ja tako vidim monahe).

JA:
Marko, svi ćemo se, na kraju svih krajeva, uveriti u to šta je zaista istina i šta je Bog očekivao od nas. I da li je vera „lična stvar svakog pojedinca“, kako ti misliš, ili objava Istine uz posredovanje Crkve i Svetih Tajni, kako to mislim ja.
A mi, želeli to ili ne, slabimo ili jačamo veru svojih bližnjih (ili daljnjih, svejedno) svojim mislima i delima, i kad mislimo da to ne radimo.
A ima toliko sveštenika koji jedva spajaju kraj s krajem da to ne možeš ni da zamisliš, Marko. I oni i njihove porodice. Ali o tome se retko piše, a nemaština se ne može ovako slikati (kao ovaj mercedes na fotografiji). Pa se onda to srcem i ne oseća i mi zato donosimo apsolutno nepravedne i bezosećajne sudove…

MARKO:
Dragoslave u tome se slazemo, s tim sto se ja oslanjam na istorijsku cinjenicu da je Konstantin odobrio svete tajne koje nam crkva prenosi, stoga to bas i ne mora da odgovara istini.
I dalje sumnjam da se moze uticati na neciju veru ili neveru svojim delovanjem ili misljenjem.
Dragoslave licno mislim da je sramota crkve da im neki ili mnogi svestenici i njihove porodice zive u siromastvu dok se vladike razbacuju pare na dvorove i skupa kola, a i neke kolege svestenici sa bogatim parohijama takođe. Takođe, mislim da tu sramotu ne treba drzava da ispravlja vec iskljucivo crkva i njeni zaposleni da bi to bas bilo pravedno (pogotovu oni koji imaju srece da imaju bogatije parohije).
Mozda bi sam taj cin pravednosti i brige za „kolege“ umesto uzivanja u luksuzu ojacao tu crkvu.

JA:
Marko, da li lekari koji rade u bolnicama mogu da utiču na svoju platu, tako što će pedijatri tražiti od hirurga da im preliju višak svojih prihoda, a srpski doktori opšte prakse zahtevati od američkih kolega da im se izjednače plate.
Svaka eparhija Crkve ima svoju autonomiju i svoju sudbinu i petljanja jednih u druge bi napravilo takav haos da to ne možeš ni zamisliti. Jer ti, bogatiji sveštenici ne dobijaju „veću platu“, već žive u mnogo bogatijim parohijama, sa znatno više porodica koje obilaze (za slave, vodicu…), i njihove crkve privlače veliki broj vernika (od kojih su mnogi boljeg imovinskog stanja) od onih u malim sredinama i tamo gde nikakvih novčanih viškova nema.
Ne može sveštenik iz nekog sela u istočnoj Srbiji da ode u Frankfurt ili Melburn, kod svog kolege iz SPC, da mu zahteva deo onoga što njemu daju njegovi parohijani. A posebno zato što su u pitanju sveštenici (sa porodicama i ženama iz ovog vremena, ne iz patrijarhalnog 19. veka) koji nisu položili nikakav „zavet siromaštva“ (o kome svi neprestano trube, ne razumevajući suštinu Crkve, osim iz izvora komunističke i ateističke propagande) i treba da žive kao i njihovi sugrađani, da bi ih ovi shvatili kao domaćine i ugledne predstavnike svoje zajednice u tuđem svetu.
Dakle, to ne određuje Sveti Arhijerejski Sinod, niti naš patrijarh – pa se stvari ne mogu rešavati kao što ti misliš.
A Crkvi je komunistička država (FNRJ) oduzela IMOVINU KOJU SU JOJ DALI NJENI VERNICI (i iz redova političke elite i od strane običnih ljudi).
Ta oteta imovina (nije je oteo nikakav „narod“, već ideološki komesari nove vlasti, koji su napravili glad i sirimaštvo tamo gde ih nikada nije bilo) bila bi više nego dovoljna da svi sveštenici naše Crkve žive više nego dobro (odlukom naših predaka, koji su joj to omogućili).
Tako je Crkva – koja je VEKOVIMA DRŽALA SRBE NA OKUPU I U ISTOJ DUHOVNOJ I NACIONALNOJ ZAJEDNICI – opljačkana, a komunisti su ljudima naturili tu priču o „popovima lopovima“ i tome da je reč o „opijumu za narod“.
I tu sliku ja ovde čitam među komentarima, nepravednim, naivnim i bezdušnim (sve istovremeno)…
A što se tiče Svetih Tajni, nije ih uneo car Konstantin (veruj mi da to odlično znam), već Sveti Oci Crkve – najučeniji i najmudriji pojedinci te epohe (Grci, Sirijci, Egipćani…).
A kod nas je „tu priču“ uneo niko drugi do Sveti Sava, naš „večni arhiepiskop“ (kako su ga zvali Justin Ćelijski i vladika Nikolaj).
I ta i takva vera je zadovoljavala i despota Stefana Lazarevića, i Vuka Isakoviča, i Teslu, i Pupina, i Lazu Kostića, i Isidoru Sekulić, i Milutina Milankovića, i Crnjanskog, i vojvodu Živojina Mišića, i Slobodana Jovanovića…), ali, eto, tebe ne zadovoljava (u onom njenom sutentičnom obliku: sa ispovedanjem, pričešćivanjem i Svetim Tajnama).
To je greh tvoje i naše generacije i naših roditelja koji su prekinuli čvrsti predanjski i otadžbinski lanac koji nas je držao u smislu i identietu vekovima, uprkos svom iskušenjima.
Nažalost, tako je (a na radost svim našim neprijateljima, koji jedva čekaju da Srbi isprazne svoje crkve i da nam manastiri zarastu u travuljinu i zaborav potomstva). Tuga.
A kad je reč o prevoznim sredstvima i tome „šta smeju da voze naše vladike“, imamo i do danas zapisane i zapamćene one legendarne, opake napade (sa sve gnevnim škrgutom zuba između redova) ohridskog episkopa Homatijana koji UPRAVO IZ TIH ISTIH RAZLOGA – NAPADA ARHIEPISKOPA SAVU NEMANJIĆA (našeg Svetog Savu), jer ovaj ima plemenite konje koje jaše i pratnju u raskošnim, zlatotkanim odeždama „kao kakav kralj“. Pa ga zato ovaj zavidni Grk blati i napada vaseljenskom patrijarhu (sa argumentima koje kao da je prepisao iz ovih komentara sa fb profila na kome smo).
I šta sad mi treba da kažemo na sve to, ako smo Srbi i dostojni naslednici naših predaka, a ne Homatijana i Edvarda Kardelja?
Ovo nije pitanje samo za tebe, Marko, već za svakog od nas pojedinačno.
Pozdrav, u Hristu, srpski i bratski! I još jednom, svima, bez razlike:
Hristos Vaskrse!

ETO, TO BI BILO TO.
I to prve nedelje po Vaskrsu, baš na ”Dan nevernog Tome” (dan privremenog neverja Svetog Apostola Tome).

 

18057799_10155184030019144_6628883056229828921_n

 

 

Dragoslav Bokan, Fejsbuk

POSTAVI ODGOVOR

*