Драгослав Бокан: ПОБЕДНИК, ГУБИТНИЦИ И ОСТАЛИ

Дакле, три су категорије, а не две у игри, након синоћњих резултата (колико год они били још неутврђени и не баш скроз прецизно израчунати).

0

Победник је Вучић (са читавом екипом уз себе), губитници су они који су помислили да имају озбиљне шансе за победу (и онај ко је последњи по броју гласова), а остали су – остали.

Тако да нису сви који су постигли лошије резултате од оних које су очекивали њихови гласачи – губитници.

То да одмах јасно и гласно кажемо, да не би мешали бабе & жабе без потребе и разлога.

Губитници су, дакле: Саша Јанковић, Вук Јеремић, Војислав Шешељ, гласачи Љубише Прелетачевића (не и „Бели“, пошто он, у ствари, и не постоји) и Мирослав Паровић.

Саша Јанковић и Вук Јеремић као представници грађанске Србије, онога што је био некадашњи ДОС и њихов петотоктобарски (својевремено митски) статус. Они нису ушли у други круг, а то је био, практично, једини разлог њиховог помало трапавог уласка у политику и ове изборе (нису успели да се договоре да један од њих двојице одустане, а у корист окупљања свих гласова ове прилично хомогене групе гласача). Уз то је Јанковић себи „пуцао у ногу“ пред сам изборни дан ничим изазваном изјавом о Сребреници и „геноциду“ који се тамо, по њему, догодио, чиме је ипак изненадио бар део својих гласача из ДСС-овског крила некада моћне ДОС-овске партије (оних који одавно још не гласају за своју некадашњу странку) и оне младе, тек стасале за гласање „антивучићевце“, који су у њему видели наду за „неку другачију (али, ипак, српску) Србију“.

А Јеремић је својом шареном, водвиљском кампањом, без ритма, креативних унапређења и постепеног појачања (ка крају и одсудном дану избора) помогао свом главном режимском и једином правом опозиционом противнику (обојици подједнако) да га убедљиво потуку на изборима. И то са толико утрошених средстава да би са њима (са таквим ветром у једра) и Бошко Обрадовић или, рецимо, Милан Стаматовић, имали осетно више гласова и подршке. Не може се стрип-балончићима и трамповски угланцаном кампањом добити оно што је некадашњи други човек Уједињених Нација и харвардски ђак могао да узме без икакве муке (само да је нагласио ове моменте из своје школске и радне биографије и да је имао џентлменски-озбиљан приступ гласачима).

Шешељ је својим отровним бодљама усмереним искључиво према „опозиционим конкурентима“, али не и према оном који га је својевремено издао и, након тога, чак и директно вређао (да га не цитирам, а на тему Шешељевог карактера) тако сам себи ископао дубоку рупу у коју је дословно сахранио својих 12 година хашке робије и све оно дивљење које су према његовој тадашњој оштрини и принципијелности (показаној пред судијама отворено-антисрпског суда) осећали чак и они који нису имали дословно никакве симпатије према његовој политици. Тако му испаде већи непријатељ и важнија мета један православни Србин, попут Бошка Обрадовића (као наводни „српски фашиста“), од оног ко Србију, диктаторски непопустљиво, води стрмоглаво ка Европској Унији, успут потписавши Бриселски споразум и још ко зна колико тога (далеко од јавности, камера и рефлектора). Без обзира на сав његов полемички дар, осећај за хумор и раније патриотске заслуге (пре свега оне из хашке суднице) то је било превише чак и за његове најверније следбенике.

„Прелетачевић“ не постоји као личност и политичар, већ само као иронични отклон од политике и сад, када је спуштена изборна завеса, овај лакрдијашки младеновачки перформер одлази даље, својим путем (представа је завршена и путујући циркус иде на нове турнеје). Али постоје његови одушевљени гласачи, који су, очигледно, побркали лончиће и помислили да се олаким презиром побеђује озбиљна диктатура. Не побеђује се, посебно не тако, уз игру & песму, трубаче & зафрканцију. Сахрана није исто што и свадба, чисто да напоменем, онима који то још увек нису схватили.

Мирослав Паровић је убедљиво последњи, а и није баш најјасније зашто се уопште кандидовао (ником није узео гласове; није допринео ни Вучићу, а камоли неком од других опозиционих кандидата; нема своју гласачку базу и вероватно има гласова колико и у тренутку када их је донео у кутијама у РИК да потврди своју кандидатуру). Некадашња „Трећа Србија“ је тако, после своје смрти, показала готово невероватан политички распон – од нежно-меканог Паровићевог до жестоко-тврдог Фајгељовог односа према режиму и А. Вучићу. А српска политика је тако добила сличну ситуацију (само мањег формата) као и у случају „радикала“ и „напредњака“, некада уједињених и у истим скупштинским клупама.

То су вам губитници.

А остали су остали. Нит’ су добили, нити изгубили. 

Нису ни мислили да могу да постигну Бог зна колико у оваквој изборној трци (са безброј нерегуларности и потпуно неједнаким третманом и могућностима). И успели су да, ипак, добију неке гласове и нечије поверење, иако се у јавности непрестано пумпала ултимативна атмосфера ИЛИ – ИЛИ, са гладијаторском концепцијом „Вучић или Јанковић“ („Вучић или Јеремић“ & „Вучић или Шешељ“, како где).

Па да кренемо, редом.

Саша Радуловић је помагао „Белом Прелетачевићу“ и тако свесно расипао и збуњивао своје присталице;

Бошко Обрадовић је покушао да око себе окупи нормалне и пристојне, урбане и за политику не превише заинтересоване гласаче (њега су практично издали они што недељом иду на литургију, као и он, али су изабрали да се „гаде политике“ и „презиру изборе“, а не да гласају за неког најсличнијег себи);

Милан Стаматовић је постигао озбиљну видљивост и покренуо нешто што се зове „За здраву Србију“, што ће, сигурно, тек развијати након избора у народни (и народњачки) покрет из своје златиборске тврђаве у Чајетини;

Александар Поповић је прилично бледо и неубедљиво покушавао да замени (представи) лик & дело Војислава Коштунице на свој начин (јуниора-наследника, „хуманисте“ и „доброг човека“);

Ненад Чанак к’о Ненад Чанак, са много већ потрошеног салашарског шарма сједињеног са ЛДП-овском, нескривено издајничком политиком (где у ситуацији кад чак ни Ватикан не признаје „независно Косово“ – он то, мртав ‘ладан, ради) очигледно тражи шансу да га Вучић следећи пут ипак узме (за неку сићу, са попустом који иде уз робу са грешком) у своју екстрееемнооо широку, политички неспојиву, франкенштајновски шаролику, прагматичним (да не искористим неку тежу реч) интересима уједињену групацију.

Надам се да нисам никог заборавио од кандидата…

А Вучић није сам победио. То никад немојте да заборавите, ако већ говоримо о овим изборима. 

Уз њега су биле све Службе (и њихови сарадници, аплаузи из конзерве, цинкароши, аналитичари и толики други више и мање озбиљни играчи), безброј већих и мањих домаћих бизнисмена (неки из интереса, неки из страха, неки „за сваки случај“), сви режимски медији (до максимума, па и преко тога), помало Исток и нешто више Запад (између Берлина и Москве), ришељеовски моћна Соња Лихт, наши „плавци“ из „Челзија“ и пар „олимпијаца“, те скоро сви (неки су, по задатку, ипак отишли код Јанковића и Јеремића) сада јавно откривени „удбаши“-културњаци са наше јавне сцене (и неколико случајно залуталих ликова са њима руку под руку)… а о сналажљивцима (типа Весића или Малог) и да не говоримо.

То није „један човек“, већ читав легион.

Схватите ову дефиницију како вам драго (политички, метафорички, иронично, математички, дарвиновски, езотеријски, теолошки…).

У свим варијантама овакав опис – стоји. Са најразличитијим, једнако тачним варијететима овакве језиве, застрашујуће (или трагикомичне, како год) дијагнозе.

А сутра је већ нови дан, хватање залета и почетак припреме за следеће изборе.

Од старе славе се не живи, посебно у ситуацији као што је наша и са свим оним што тек чека новог председника за потписивање (а под сенком широм раширених крила главног јунака једне Гетеове приповести).

Фејсбук профил Драгослава Бокана

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*