Драгослав Бокан: РАЗМАЖЕНОСТ НЕО-УСТАШКЕ ДРЖАВЕ

0

Када оставите дете без поузданог система препознавања вредности (шта је добро, а шта лоше), оно пропада и претвара се у размажено дериште.

Тако је и у историји са (ретким, веома ретким) државама и народима некажњеним због двојих масовних, организованих злочина.
Таквих држава и народа, уосталом, скоро да и нема – осим међу становницима бивших република Титове СФРЈ (и, пре тога, краљ Александрове и кнез Павлове Краљевине Југославије).
Нема других мени познатих примера да жртве награђују своје злочинце, а да се ратни победници правдају и без икаквог реалног разлога повлаче пред у борби до ногу пораженим агресорима.
Само је тако са Србима – након оба светска рата, у којима су били војни победници и на страни такозваних „савезничких сила“, да би, непосредно након тога, страдали много горе и потпуније него у рату.

Толика количина политичке наивности, бестидне корумпираности, утопијских маштања и готово непојмљиве глупости НИЈЕ НИГДЕ ДРУГДЕ ЗАБЕЛЕЖЕНА. Ни на једном другом делу наше планете, у ма ком времену.
Нигде и никада.

Могу да се љуте и буне сви они који доводе у питање несумњиву реалност коју овде помињемо; могу колико год хоће да тврде како је реч о „српској митоманији“ и „претеривању; могу да понављају аустрофилске, титоистичке и глобалистичке фразе којима се ствари постављају управо супротно од онога какве су (биле) заиста и да жртве проглашавају џелатима… све они то могу, али не могу да историјски и аргументовано порекну да су Срби у оба светска рата НАЖАЛОСТ И НА СВОЈУ НЕСРЕЋУ опростили неопростиви и своје крвне непријатеље уздигли на ниво браће.

Понављам, нико нормалан међу Србима није срећан због тога, нити се поноси оваквим, самоубилачким и самопоричућим потезима своје политичке и друштвене елите. Али је тако.
Само себи смо увозили своје крволочне „тројанске коње“ свих врста и величина, да бисмо, увек изнова, трпели унутрашње ударе и језиве покоље од стране овако међу нас доведених непријатеља.
Ми смо им омогућавали да нас политички победе након што смо их претходно ми (показало се узалуд) до ногу побеђивали на бојном пољу.

А најгори и најмонструознији продукт наше самоубилачке стратегије без конкуренције су Хрвати.
Незаслужени добитници након Првог светског рата (у коме је она војска чији су били део – поражена, а држава којој су служили – заувек збрисана са политичке мапе Европе), они су нас, „за награду“, клали на тоне, као стоку, у Другом светском рату (као званични савезници Хитлеровог Трећег Рајха) и онда опет испали победници (уз свог комунистичког сународника, некадашњег аустроугарског подофицира из Вражије дивизије и фанатичног брата по антисрпству: Јосипа Броза званог „Тито“). Да би и крајем осамдесетих попалили на десетине хиљада српских кућа, шиканирали, физички малтретирали и са посла избацили јадне остатке брутално и масовно покланих Срба.
И онда кренули у нови геноцид над српским становништвом које је ту живело вековима (као део Војне крајине некадашњег Аустријског Царства).

Онда су поново попалили све оно већ једном попаљено, поубијали већ одавно десетковане потомке јасеновачких страдалника, силом (уз америчку логистичку, и бриселско-берлинску политичку подршку) протерали преко четврт милиона Срба (у вероватно највећој сеоби у читавој нашој историји).

Ни то им није било доста, него су – Србе прогласили агресорима (?!) и покушали да НАС СРБЕ ОПТУЖЕ ЗА ГЕНОЦИД!!!

Они нас да окриве за геноцид, након Павелића, Лубурића, Францетића, Кватерника, Љубе Милоша, Андрије Артуковића… и свих оних у крви својих српских жртава окупаних монструма?! Вампироликих звери којих су се гадили чак и немачки нацисти и италијански фашисти, шокирани њиховим нечувеним, ђаволским, људождерским дивљаштвом.

Надбискупа и војног викара оружаних снага НДХ, Алојзија Степинца (некадашњег фаворита несрећног краља Александра Карађорђевића), безочно покушавају да прогласе за светитеља (!!!), а садистичко-нељудску НДХ – за хришћанску и европејску државу која је „невино страдала од барбарских комуниста“!

Све им је некако ђаволски ишло на руку: историјске и идеолошке околности, гео-политички пројекти Европске уније, начелни став међународне заједнице према Србима (и њиховом председнику Милошевићу), а пре свега – наша бескрајна глупост и аутодеструктивност гигантских размера.

И сад се они у шовинистичкој екстази увијају у исте оне црвено-беле коцкице своје нео-усташке заставе, успут лажући и мажући где и кога стигну, користећи и многе „другосрбијанске“ Србе, хипер-ултра-турбо критичне према „свему српском“, за своје ниске и подле циљеве.

А ми ћутимо. Или, изнервирани, кренемо да им, опет и опет, узалуд објашњавамо оно што су они знали много пре нас и боље од нас.

Како некад, тако је и данас.
Па тако њихова екстремно-националистичка председница, Колинда Грабар-Китаровић (просто пијана од домољубивих осећања, још увек се тресући од узбуђења због хрватских фудбалских победа у Русији) „озбиљно размишља да из Београда повуче амбасадора Бакоту у знак протеста због говора српског председника Вучића (у Бачкој Паланци, на годишњицу „Олује“)“! Уз комичну (већ стереотипну) изјаву неког Маријана Павличека, заменика градоначелника Вуковара, који је нашу садашњу политику назвао „великосрпском“, са „карактеристиком нацистичких и фашистичких режима“, захтевајући „од владе Хрватске“ да „повуче амбасадора и максимално успори преговоре Србије о придруживању ЕУ“.
Тако се награђује наша скоро па неподношљива, вишедеценијска, мазохистичка попустљивост.

Да, тако то бива кад се превише снива. И кад се баца цвеће уместо бомби пред сопствене џелате и мрзитеље.

Најгоре од свега је што ми немамо снаге да – макар сада, после свега – схватимо да се из оваквих „билетералних односа“ не излази дипломатским ћаскањем, нити се ишта може променити празнословним убеђивањем на тему „ко је крив“.

Србија не разуме да је Република Хрватска, али, не мање, и хрватска државна идеја – наш постојани и стамени непријатељ који се неће смирити док нас не уништи. До последњег Србина, понизно преданог судбини (све клечећи на кукурузу). Тако ил’ никако!

Ми смо за њих „јеретици“ и „сметња хрватској независности“ (а и нежељени сведоци њихових страшних, непокајаних злочина), као што су за њих Јевреји – „убице Криста Краља“, а Роми – „непожељна, подљудска категорија“.
То је пресек њиховог већ вековног расизма, допуњеног несхватљивом мржњом према формално сличнородним Србима.

Можемо ми до миле воље летовати у Хрватској; навијати за „ватрене“ и ногометне мајсторије Ракитића и Модрића; пити „Ожујско пиво“, „Баделов“ коњак, „Цедевиту“ или „Јану“; јести „Крашове“ бајадере и „Ева“ сардину; долазити на концерте Нине Бадрић, Тонија Цетинског, Северине, Џибонија, „Хладног пива“ или Дорис Драговић; можемо до миле воље плакати над јадранским пожарима или им џетлменски-наивно увек изнова пружати братско-јединствену руку; можемо (у туђе име, без икаквог саосећања према нашим жртвама) опраштати Јасеновац и Јадовно; можемо неумесно изједначавати генерала Михаиловића (са све Де Головим и Трумановим ратним медаљама) и поглавника Павелића (кога се згражао и Хитлер лично); можемо писати како се „волимо јавно“ са Загребом; можемо тражити себи сличне у Миљенку Јерговићу, Анти Томићу, Ведрани Рудан, Дарку Рундеку, Лордану Зафрановићу, Ћири Блажевићу или Игору Мандићу (све изузецима из хрватских стандарда и правила); можемо са собом у вечност носити медитеранске пејзаже, звуке и мирисе са најлепших далматинских плажа наше носталгијом зачињене младости; можемо имати и понеког искреног хрватског пријатеља или давну љубав са те стране… све то ми можемо (и, нажалост, радимо пуном паром) – али тиме нећемо ни за трунчицу умилостивити њихов колективни нагон за качење Срба за врбе (не само кроз сићушне групице екстремних навијача „Торциде“ и „Бед Блу Бојса“, већ од огромне већине хрватског народа).

Неће ту помоћи ни монтипајтоновски „Апели“ хрватском руководству од стране наших политичара да се покаје и преобрази, нити молбе тамошњем становништву да макар донекле признају колективну кривицу из досадашњих ратова и тиме безболно окрену нови лист у нашим међусобним односима.

Те изјаве српских министара својим хрватским колегама типа: „Промените се!“, „Немојте носити заставе на којима пише ‘За дом спремни’!“, „Чему прослава геноцида над нама?“, „Што вам смета ћирилица?“… показују ону исту нашу бољку која нас је и довела на овако ниске гране и у ситуацију без простора за некакву стеатегију и одбрану наших интереса.
Очекују ли да хрватска држава, нескривено наслоњена на (историјски сумњиву и скоро безвредну) државотворност НДХ, призна своју кривицу – јер им они тако кажу – и тиме своје постојање, онакво какво је сада, доведу у питању. И покажу своје право, сатанско лице на коме нема ничег људског (осим трагова крви наших побијених мученика).

ТРЕБА НАМ НОВА РЕТОРИКА, НОВ СТИЛ И НАЧИН ПОНАШАЊА КАДА ЈЕ РЕЧ О СВИМ НАШИМ СУСЕДИМА (А, ПОСЕБНО, ХРВАТИМА).

Нико нема право да у име толиких искасапљених мученика (са све побијеном дечицом нашег рода и вере), али и у име нашег потомства (које ће, овако, наследити све наше хипотеке, грехове и заблуде) одустане од онога ШТО МУ ЈЕ ДУЖНОСТ, по дефиницији државничких обавеза и ствари од националног и дугорочног значаја.

Не требамо ми њима ништа да приговарамо, нити опраштамо, а најмање да се љутимо или тугујемо пред хрватским јавним мнењем – већ да се боримо и коначно изборимо да заувек престане ово вишедеценијско (скоро па вековно) иживљавање над нама од оних који на то немају никакво право.

Једина неизвршена денацификација у Европи и свету мора да се обави у Хрватској, онако доследно и темељно као у Немачкој или Јапану. Врло просто.
И сви српски државни ресурси морају да се позабаве тиме. Не морамо у томе да успемо, али морамо макар да покушамо.

Нико никада није добио битку без борбе и труда.

 

ФБ Драгослав Бокан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*