Драгослав Бокан: СРПСКА РУСИЈА И РУСКА СРБИЈА

0

Просто су невероватне дубоке везе Русије и Србије, на међусобно испреплетене, судбински важне начине, реално и моћно пројављене у историји. 1191. године је један руски монах, боравећи на српском двору, имао прилику за разговор са најмлађим сином моћног жупана Немање, принцом Растком. И тај ”обични разговор” је заувек – до краја времена и историје – одредио судбину онога што ће се касније артикулисати као светосавса српска Отаџбина. Након овог неформалног, узбудљивог ћаскања о вечним темама Бога, вере и спасења, српски принц је, преображеног ума, пошао у своју (и, показаће се, колективну српску) авантуру, кренувши ка Светој Гори, где се, у руском манастиру Русику (Светом Пантелејмону) замонашио и тамо започео своју духовну, геополитичку и цивилизацијску мисију. Захваљујући овом судбоносном руско-српском сусрету добили смо монаха, архипеископа и светитеља Саву Немањића, као и Хиландар, Жичу, Сопоћане, Грачаницу, Високе Дечане, Пећку Патријаршију, светосавски и косовски завет… и све оно што је постало садржај истинске ”српске идеје” (уоквирене светосавским подвигом). А све је почело доласком тајанственог, анонимног руског духовника у српске крајеве и пред генијалног, харизматичног Изабраника!… 1547. године је на трон Русије ступио њен први цар, Иван Четврти (звани ”Грозни”, баш као и његов деда Иван Трећи, од кога је наследио надимак). Први руски цар у историји, симболично крунисан круном ”Мономаха” (византијског цара Константина Деветог и руског великог кнеза Владимира Другог Всеволодовича), имао је српске крви и по оцу и по мајци. По оцу, великом кнезу Василију Трећем, био је у директној крвној вези са династијом Немањића (од Стефана Немање до Стефана Дечанског) и Лазаревића (преко српске кнегиње Милице), а по мајци Јелени – од великашке породице Јакшића (она је била унука војводе Стефана Јакшића)… Али, важније од свега тога је мало позната чињеница да је овај моћни руски владар (кога су учинили историјски озлоглашеним његови иноверни непријатељи, историчари и путописци, а све од реда римокаточки језуити и протестанти) – управо НАШЕ ”СВЕТОСАВЉЕ” УГРАДИО КАО ОСНОВУ ПРАВНОГ, ДРЖАВНОГ И ДУХОВНОГ ПОРЕТКА РУСКОГ ЦАРСТВА. И то заиста јесте тако, јер је чудним стицајем околности, као дечак (сироче без оца и мајке, очекујући, сваког дана, погубљење од бахатих и свемоћних руских великаша у свом оном хаосу и безвлашћу тих смутних година), проводио време, годинама, усамљен, само са својом вољеном баком Аном Јакшић-Глинском и једном једином књигом, коју је наследио од оца (а њему је донео, на поклон, један хиландарски монах) – из које је научио да чита, пише, мисли и верује у Бога. Био је то рукопис Теодосијевог ”Житија Светог Саве”! Свети Сава је тако постао учитељ, узор и супер-херој овог, од свих заборављеног (формалног) ”престолонаследника”, који је ”живео на кредит”, одбројавајући. у сталној стрепњи, своје још преостале дане. И, захваљујући томе, ”Номоканон” (”Крмчија”) Светог Саве, као и његово устројство српске Цркве и оригинални духовни завет (органског јединства државе, народа и Цркве) постали су главни темељи свега оног што је представљало Иванову идеологију средњовековно обликованог монархизма, коју ће Русија, у одређеној мери, задржати до Краја Империје (1918-те)… А самим почетком осамнаестог века, један Србин је основао тајну царску руску полицију, која ће бити позната као ”Охрана” (а, касније, КГБ и ФСБ). Реч је о тајанственом Сави Владиславићу (Руси га зову Сава Лукич Владиславич-Рагузински), дипломати, обавештајцу, царском саветнику, политичару, путописцу и задужбинару из Херцег-Новог, генијалном сину херцеговачког кнеза Луке… Сава је био школован у Дубровнику, Шпанији и Француској, пропутовао је читав тадашњи свет, у свему чиме се бавио био изузетно успешан и запажен, а његовом животу и делу је лично Јован Дучић (који се сматрао његовим потомком) посветио романсирану биографију… Владиславић је основао руски град Кјахту (који ће постати чвориште међународне трговине чајем, својевремено главни центар економских контаката Русије са Кином, али и Британијом и Америком); спасио је живот (својом мудрошћу и смелошћу, у бици код реке Прут) лично императору Петру Великом; разграничио Русију и Кину (и то тако да ова граница, у многоме, личи на ону и данас постојећу); 1705. године је купио, на пијаци робова у Цариграду, осмогодишњег Етиопљанина Ханибала, кога је, затим, поклонио руском цару и који ће постати прадеда чувеног писца Александра Пушкина; а у Русију је из Рима донео античке скулптуре непроцењиве вредности, које сада красе Ермитаж (међу којима и прелепу Венеру из Тауриде, из трећег века)… и још толико, толико тога. Ипак, убедљиво најважнија од свега је његова неуморна делатност око оснивања мреже руских обавештајних центара по читавом свету (а на местима где је долазио из трговачких и дипломатских разлога), посебно у Турској, Венецији и Француској. Нико није као он нанео толико штете отоманској Порти, светећи се тако за окрутну отмицу херцеговачке Српчади у јањичаре (што је и он једва избегао, као дечак). Тако да и данас Руси сматрају нашег сународника Саву Владиславића за правог оснивача руске обавештајне службе… Ова три датума из српско-руске историје напросто блистају у златној књизи наше заједничке, братске судбине. И свако од нас треба да их заувек запамти и даље (свима око себе) преноси, да се не би монументална и величанствена прича о односима наша два народа деградирала на ниво русофобичне, политикантске приче о ”фаворизовању Бугара на Сан-Стефанском миру и Берлинском конгресу” и кроз ону безумну, неописиво неправедну фраз и лаж како нам, тобоже, ”Руси никада нису помогли” и како смо ми и они, наводно, апсолутно различити по свему (осим по вери). Ја живим у нади да смо ми, у ствари, тек на почетку истинских, међусобно отворених и стварно креативних односа пуних поверења наша два велика братска, боготражитељска народа. У тој нади и пишем ово сажето и носталгично подсећање…


Драгослав Бокан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*