Драгослав Бокан: Српске усташе, а „ИЗ НАЈБОЉИХ НАМЕРА“

1

Некада сам морао да уђем на неки од шовинистичких хрватских или прозелитских римокатоличких сајтова или профила (а пре тога новина и часописа) да бих наишао на личне увреде на рачун српског патријарха, наших свештеника и читаве Српске Православне Цркве. А и тада су те псовке и неприлични коментари били некако стереотипни, конвенционални и без посебне страсти у себи.

Данас су се ствари одједном (као неким злокобним чудом) промениле и наводно патриотски, светосавски, процрквени, изразито српски настројени форуми, профили и сајтови вређају, без трунке самоконтроле и основне пристојности, патријарха српског, господина Иринеја, и готово све од реда наше епископе и целокупно свештенство стотину пута „јачим“ и бруталнијим речима него што је, својевремено, гневни Лутер заскочио своју дотадашњу Цркву и њеног ватиканског првосвештеника. Ма не стотину, већ хиљаду пута горе и увредљивије. И много жешће него што то исто раде прилично немаштовите и у вређању некреативне усташе.

Неко је лукаво протурио идеју да је „народ – Црква“, онако природно и логично, већ сам по себи, и да свештеници не треба да служе Богу (а у име народа), већ баш и само – народу и да му се успут дрхтећи правдају за све што раде, имају, желе, греше… Не Богу, понављам, већ управо народу, који, с друге стране (у овквом дегенерисаном тумачењу „идеје Цркве“), нема никакве обавезе и дужности, па чак ни то да буде „народ“ и, рецимо, иде у цркву.
Свака руља, маса, само биолошки међусобно повезан живаљ, чак и уличарски олош себи данас даје за право да исмева, вређа, ислеђује и клевеће наше пастире и духовнике, монахе и епископе, све хиротонисане архијереје и рукоположене свештенике, оне међу нама са благодаћу Духа Светог – и то кориштењем најгнуснијих речи и израза, одвратних фото-монтажа и усиљене „духовитости“ на рачун српских црквених великодостојника.

Без трунке осећања одговорности и кајања за личне грехове, своје слабоверје и нехришћанске потезе у животу, без покајничког осећаја због оноликих „верских пропуста“ својих родитеља и претходника и њихових безбројних огрешења према нашој мученичкој, у комунистичкој епохи понижаваној и распетој Цркви.
И деца оних што су некада рушили цркве и манастире и уграђивали остатке храмова у своје штале и свињце, оних који их нису на време крстили, што се нису никада исповедили и причестили, ни целивали десницу неком свештенику… и они данас, без пардона, осветнички блуде погледом само по једном паркингу у Србији и српству (оном испред Патријаршије у Београду) и затим крећу у испаљивање плотуна простачких салви најгорих увреда на носиоце литургијског живота у нашој пораженој, распарчаној и обезглављеној Отаџбини.

Само им ту све смета, све виде у најгорем могућем светлу, исмевају и вређају као најгоре хуље и уличарски олош. Док се око њих све распада, они (као разбеснели бикови) виде само оне обичне и свеприсутне људске мане код свештенства. Нигде другде.
И то им је онда разлог да, заједно са њима, у питање доводе и Цркву и самог Бога.

Ђаво у „фићи“ или „југу“ ће увек лако и добро проћи код оваквих „разочараних православаца“, много боље него неки сваког поштовање достојни свештеник у старом „бе-ем-ве“-у, олупаној „хонди“ или тастовом новом аутомобилу (у коме су га ови злобници видели и једва дочекали да почну са „транжирањем“).

Невероватно је на шта су спали ови и овакви „жестоки Срби“ и „згрожени хришћани“: да превозним средством мере нечији веру и морал?!

Стално се острашћено истиче „Христов пример“, његово презирање расипности и злоупотребе богатства, његове ексклузивно пешачке туре и изразито скромно одевање. Па се читав Христов Завет банализује и своди на социјалну димензију и ултимативно помагање сиромашнима. Без подсећања на онај императивни захтев правог Христа о остављању СВЕГА (не само земаљских угодности, већ и чланова породице и читавог дотадашњег начина живота), који ни сви ти силни критичари епископских црних лимузина (службених аутомобила епархије) нису спремни да послушају, остајући уз своју какву-такву цркавицу као да им живот зависи од тога, спавајући у литургијско недељно време и чинећи безбројне прекршаје Божијих заповести.

Ма све може, само ако нису свештеници и епископи (на челу с патријархом) у питању!

Они што се нису бунили када су чике у окрвављеним кожним мантилима пребијали те исте „попове“ и одузимали Цркви њена земљишта и задужбине, сада ламентирају над делом враћеном црквеном имовином и кратким периодом удобнијег и нормалнијег живота српских свештеника (након непојмљивих прогона, садистичког малтретирања, клевета, хапшења и убијања од 1941. до неке 1989/90. године). Оно раније им није сметало, а ово сад им, ето, невиђено смета и баца их у осветничку срџбу и „праведнички бес“.

Какво лицемерје!
Какво одвратно просташтво, достојно екскомуникације и вечног боравка у пакленим дубинама након завршетка оваквих бестидних живота!
Колико само неправедних и неодмерених, претешких речи на рачун оних што нам крштавају децу и опојавају родитеље, оних који уредно припремају причест сваке боговетне недеље у дугим вековима наше историје (СВАКЕ НЕДЕЉЕ: и под Турцима, и под усташама, и под комунистима, и под овим најновијим антицрквеним морализаторима и клеветницима!).

Покушавам да укажем на ту озбиљну, тешко излечиву и веома заразну душевну и духовну болест бацања речи-каменица на боље, важније и српству неупоредиво корисније од нас, припаднике једине још преостале традиционалне елите унутар последње заиста српске (стварно заслужне) институције што нам је преостала.
И да охрабрим оне којима, као и мени, смета овај помодни малограђански талас вређања & разочаравања у српску Цркву, а нема ко да у њихово име каже коју по правди, ни по бабу ни по стричевима, на ову предрагоцену и суштински можда и најважнију тему овог времена.

Немојте исмевати НАШЕГ ПАТРИЈАРХА, ако за Бога знате, без обзира на то како вам деловала нека његова изјава, фотографија или сусрет.
Јер тиме рушите сам АУТОРИТЕТ ПАТРИЈАРХА, а не њега (господина Иринеја) конкретно.

Њему се обраћамо са „Ваша светости“ од када је света и века (и када су се сремскокарловчки патријарси снисходљиво сретали са аустријским царским достојанственицима и кад су се наши мучени и са свих страна притиснути првосвештеници налазили преко пута змијоликог маршала Тита, па, ето, и данас, пред разним овдашњим државним службеницима свих фела) и немојте то никад да заборавите!

Не сеците грану на којој седите и браните колико год имате нерава и снаге – и од себе и од других – све оне Србе што имају епископску „митру“ и оног међу њима који наслеђује патријаршијску „пану“.

То су последњи наши крунисани сународници и зависе само од нас, наше благодарне великодушности и разумевања трагичног стања у коме се сви заједно налазимо.
А и ми зависимо од њих и свега оног што они представљају и у име нас (и за све нас) приносе Господу.

Боже, сачувај нас од нас самих! Са другима ћемо већ лако изаћи на крај.

Фејсбук профил Драгослав Бокан

1 КОМЕНТАР

  1. Драгослав Бокан:
    “Не сеците грану на којој седите и браните колико год имате нерава и снаге –
    и од себе и од других – све оне Србе што имају епископску „митру“ и оног
    међу њима који наслеђује патријаршијску „пану“.
    Нико никога не може одбранити од њега самог, ако то овај не жели!
    “Ко се чува и Бог га чува!“
    Епископи и свештеници су предводници, пастири и својим, личним примером
    то морају показивати.
    Шта очекивати од обичног војника, ако му је командант/старешина кукавица,
    плашљивац, издајник, превртљивац, покупљивац…, осим да му окрене леђа,
    прзре га и склони се од њега, зарад личне и заједничке безбедности, да га
    такав старешина не преда непријатељима као заробљеника, на милост и
    немилост непријатељу.

    Поздрав Драгославу Бокану:
    https://www.youtube.com/watch?v=_sHp3TZ9QP4
    https://www.youtube.com/watch?v=l5B310f1N38

    У књизи “Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
    Пајсије Светогорац каже:
    “Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
    пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
    свештенство и монаштво. “ /тачка, став 12., стр. 178/
    “Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.“ /тачка , став 14., стр 178/
    “Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану
    која кида своје грађане. На речима је спремна да умре за њих, док у ствар-
    ности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
    Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
    и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
    цују.“
    Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
    делити ножем“. /тачка, став 86. стр. 212/

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*