Dragoslav Bokan: Šta je to rodoljublje u srpskom slučaju?

0

Nije isto biti nacionalista u Francuskoj ili Engleskoj i biti srpski rodoljub.

U našem slučaju, stvari stoje veoma zahtevno, uokvireno našim predačkim, hrišćanskim zavetima. Svetosavskim i Kosovskim.

Samim tim, to nije borba za veće parče mesa ili teritorije, za gospodarenjem nad pobeđenim narodom i krvožednu osvetu prema neprijateljima. I nije samo fizička, vidljiva i trenutna pobeda ”u igri”. Već nešto mnogo veće, važnije i ozbiljnije od toga.

Kod nas Srba, hrišćanstvo nije nikad bilo samo običan ukras na čeličnom oklopu brutalne šovinističke surovosti, kao u slučaju skoro svih naših suseda sa balkanskih krvavih međa. To je bio naš ”pogled na svet” i svenarodno opredeljenje – za viši cilj (Carstvo Nebesko, viteški ideal, uzvišeni smisao života).
Mogu naši unutrašnji neprijatelji da nam se smeju koliko god hoće ”zbog naše patetičnosti” i ”tipično srpskog preterivanja” (kako to oni vole da kažu), ali jeste tako. Bilo je i biće, dok god se budemo kitili srpskim imenim i našom starom slavom.

U tome i jesmo različiti od drugih naroda (i Rusi su slični nama, po ovakvom odnosu prema svojoj Otadžbini i ratovanju u njenu odbranu).

Kako je došlo do odvajanja pravoslavlja i crkvenosti od velikog dela našeg izluđenog i dezorijentisanog naroda, ne znam.
U stvari, formalno znam (zbog svega onog što su nam doneli jugoslovenstvo i komunizam), ali prosto ne mogu da verujem kakvom brzinom smo, od super-pozitivnih, postali onako negativni i skoro ništavni ”junaci” pred očima naših vernih prijatelja (poput Arčibalda Rajsa, koji nas je, istinoljubivo i iskreno, onako i onoliko slavio tokom Velikog Rata, kao najbolje od svih evropskih naroda – a onda, samo par godina posle toga, sa čuđenjem i tugom, kudio i kritikovao, ne verujući šta vidi i u šta smo se pretvorili).

Bilo kako bilo, naslednici i potomci Karađorđevih i nemanjićskih, knez-Lazarevih i despot-Stefanovih ratnika su, izlaskom iz hrišćanskog duhovnog oklopa, najedanput postali lako ranjivi i skloni svakoj vrsti greha i slabosti.

Idejom da na pričešće nedeljom ”idu samo babe” i zaludni gubitnici u procesu tranzicije, i da svi drugi ”imaju pametnija (i važnija) posla”, postali smo u pravom smislu reči – novokomponovani narod, samo biološki i na rečima sličan svojim srpskim precima. A pucanjem u ikone, dizanjem sopstvenih crkava u vazduh, ugradnjom manastirskih ostataka (nakon ustaških pogroma) u seoske štale i svinjce, sadističkim maltertiranjem monaha i monahinja, javnim linčom (vladika Irineja Ćirića, Nektarija Krulja, Varnave Nastića…) i streljanjem (dr Luke Vukmanovića, mitropolita Joanikija Lipovca…) naših sveštenika i arhijereja smo, nažalost, krenuli strmoglavce u sigurnu i zasluženu propast. I dalje nepokajani, bar u onom (ne malom) delu našeg naroda koji je u svemu tome lično učestvovao.
I onda se neko usuđuje da, psoel svega, zlodela ovih monstruma nazove ”patriotskim”, a zbog toga što su, sem srpskih nacionalista i sveštenika, ubijali, svremena na vreme, i Nemce.

Ne osuđujem ja tu ljude (mogu da se pokaju) koji su bili na nesrpskoj i antisrpskoj strani, koliko njihov greh.
A ”biti u zabludi” ima svoje (relativno) opravdanje samo u vremenu kada je postojala opcija ovakvog nesnalaženja u zavodljivom svetu tuđinskih ideja, dok nismo svi zajedno videli (i osetili na svojoj koži) šta zaista stoji iza svih ovih slatkorečivih, praznih priča koje su trebale da nas ubede da je crno – belo, a belo – crno. Dok nismo konačno poslali sve te Marks-Engelsove, Lenjinove i Kardeljeve besmislene knjige na đubrište istorije i u smeće.

A ti naši žustri sunarodnici sa petokrakom na čelu su, zbog ovih utopijskih i promašenih ideja, pre sedamdesetak godina, masovno ubijali, bez suda i presude, svoju braću po rodu i poreklu, bez samilosti, kao stoku u klanici. Pobiše tako Titovi dželati sam cvet srpske inteligencije i naše istinske (duhovne, diplomatske, umetničke, trgovačke) elite, likvidiraše ih na pravdi Boga – a ni zbog čega. Zbog laži koja je u smrt poslala – u Rusiji i Srbiji – na desetine MILIONA ŽRTAVA, sa spiska živih prosto zbrisanih očeva (tako uništenih) porodica i sasvim nedužnih ljudi.

To je bila cena ovog igranja sa sopstvenom istorijom i onim za šta se, sve do Oktobarske revolucije (i Titovih prekih sudova) sanjalo, živelo i radilo. A mržnja prema Crkvi i Bogu je bila u duhovnoj pozadini kolektivnog, nasilnog nametanja crvenog ”super-heroja”: proletera, uzor-junaka radničke klase. U sistemu koji je naše junačke i stvarno veličanstvene srednjovekovne vladare definisao kao ”feudalne eksploatatore”, a odanost Bogu i kralju proglasio – ”izdajom naroda”.

Rodoljublje je, istovremeno – i hristoljublje i bogoljublje, bar u srpsko-ruskom slučaju.
I tako će i biti, uz nužnu harmoniju svega realnog i uzvišenog, zemaljskog i nebeskog (one velike i one Svete Rusije; one realne i one Visoke Srbije).

Važno je da, makar sa zakašnjenjem, konačno spoznamo istinu i sve one greške što su bile nepremostive prepreke našim precima za normalan i srećan život njihove i naše Otadžbine.
To je, ujedno, i naš sveti, generacijski, onaj najvažniji zadatak. Da ponovo osvestimo sve ono što nas je, kao vihor, nosilo, okrilaćene, kroz vekove i najveća iskušenja. Dok smo bili pravoslavni i u večnosti ukorenjeni saborci besmrtnih Lazarevih kosovskih vitezova.

FB

POSTAVI ODGOVOR

*