Драгослав Бокан: Велики усташки злочин

Јануара 1943. године, ратни песник Владимир Назор jе написао потресне стихове своjе „Маjке православне“, у попаљеном српском селу код Вргинмоста. Иако партизан, иако масон, иако некадашњи католик, иако атеиста, иако Хрват, оваj велики jугословенски књижевник застаjе на свом воjничком путу и згрожен оним што jе видео пише ову незаборавну песму на тему речима просто неописивог страдања Срба у езависноj држави Хрватскоj. И тако начиње jедну велику, за нас изванредно важну, а све од тада па до данас непожељну тему

0

Тему страшног, неосуђеног, очигледно од многих опроштеног и прећутаног усташког геноцида над српским становништвом. Над стотинама хиљада тада сурово побиjених људи, жена, стараца, деце, чак и одоjчади. Израелски мемориjални центар Јад Вашем говори о наjмање пола милиона српских и других жртава страдалих у НДХ од 1941. до 1945. – у само jедном хрватском логору: у „деветом кругу“ jасеновачког пакла. Када бисмо само замислили све ове побиjене људе, еj ЉУДЕ, морали бисмо себи да представимо некакву jезиву планину – високу стотине метара – а састављену од мушких, женских и дечjих тела! Неколико живих солитера великих попут палате „Београђанка“, посађених jедан на други. Читаву вавилонску кулу нељудског усташког иживљавања над Србима, састављену од бола и ужаса, страха и несреће, исеченог меса и поломљених костиjу, прекинутих живота и недовршених снова.

И нема породице пореклом из краjишких делова некадашње Аустроугарске коjа у свом сећању нема записана имена управо тада страдалих рођака и предака. Нема никога међу нама из тих краjева, ко у срцу и памћењу не носи део ове болне, jош увек забрањене и непожељне приче о страдању коjе као да више никога и не занима. Јер више нико (ни тамо, ни овде, ни нигде) и не помиње Јасеновац, Јастребарско (jедини логор смрти на свету прављен искључиво за децу, српску и jевреjску децу), Стару Градишку и Госпић.

Као када би преживели Јевреjи jедноставно заборавили да су постоjали Аушвиц и Дахау, Маутхаузен и Бухенвалд, Маjданек и Треблинку! Као када би, из ма ког разлога, рекли: „Оставимо прошлост и старе ране, заборавимо и опростимо све оно са чим jе тешко суочити се без бола и поново проживљених, опет призваних страхота“. Уз, рецимо, лудачки додатак свему: И немоjмо мешати немачки народ и њихову државу са убиствима коjе jе починила шака полуделих идеолошких нациста“. Или: „Не постоjи лепше место за летовање од немачке обале Балтика, па зар да то сад пропустимо и заборавимо, а због онога што се међу нама дешавало у прошлом веку“. Или: „Ма доста нам jе тога да нам се на нос стално набиjа таj Дахау!“…

Можете ли уопште замислити тако нешто, а да на то одмах не одреагуjете оправданим негодовањем и згражањем, свесни да jе тако нешто и апсурдно и немогуће и ненормално?

А тек да ли можете замислити да иста та немачка држава подигне оптужбу за геноцид – оптужуjући за њега своjе jедва (само случаjно) преживеле жртве? Тражећи некакву „правду“ од, рецимо, Јевреjа у америчкоj воjсци, и од британских и свих других ратних пилота (а после свега што се догодило) – за своjе страдале у савезничким бомбардовањима?! Тражећи да се њихов спаљени и до темеља уништени град Дрезден помиње у израелским и свим америчким школама као место великог страдања коjе се „никада не сме заборавити“?!

А све се то дешава у српско-хрватским односима, у њиховом аморалном, упорном и стварно нељудском непристаjању да ИСКРЕНО ПРИЗНАЈУ И ПОКАЈУ СЕ ЗА СВЕ ПОЧИЊЕНО У ВРЕМЕ НДХ, СА ОДГОВАРАЈУЋОМ ОСУДОМ СВОЈИХ ЗЛОЧИНАЦА И СВИХ ОНИХ КОЈИ НИСУ НИШТА ПРЕДУЗЕЛИ ДА СЕ ОВАЈ ЗЛОЧИН СПРЕЧИ (А КАСНИЈЕ И ЗАБОРАВИ). То се све догађа већ децениjама (све до данас) пред нашим очима, а уз мање-више равнодушни поглед такозване „међународне заjеднице“, па чак и нас самих. Дешава се срамота коjу ћемо тешко моћи да исправимо и сперемо са себе – осим ако одмах и сасвим конкретно не предузмемо нешто по том српском „питању свих питања“.

Али, вратимо се, ипак, конкретном поводу за ово наше подсећање на велики злочин коjи нам и даље срамотно измиче из колективне народне свести. Вратимо се „Маjци православноj“ и њеноj незалечивоj, заборављеноj трагедиjи, с оне стране свега што уопште можемо да замислимо на тему људског зла.

Ту Владимир Назор пише о трагедиjи jедне српске маjке коjоj су усташе пред њеним очима побиле читаву породицу, њеног мужа и њихово двоjе деце: малог Јову и малену Ружу. Он ту стиховима опева ужасни бол ове жене коjа jе доживела оно што се, можда, може телом преживети, али не и душом. Помиње спаљену колевку њеног малишана и романтични ђерђефић њене девоjчице, покланих и бачених у дубоку, „страшну и проклету“ jаму. Ту они, пререзаних гркљана, леже покраj своjе мртве баке и немо дозиваjу маjку, за њом плачу „и боjе се, jер jе рупа пуна људи, влажна, тавна“. Пише велики песник о „печату шутње“ коjи jе ударен на занемела уста очаjне маjке, саме на свету са своjим ореолом мучеништва, своjим сећањима и своjом и нашом трагедиjом.

И оставља нам, свима – као завет – ове своjе речи упућену маjци нашоj православноj:

„Бол немоj гушит своjу, бол ти предубоку!

Пусти нека тужба твоjа одjекуjе широм земље!

И нек траjе вековима!“

Јадовно

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*