Драгослав Бокан: Вређање Србије, наше отаџбине!

0

Мало, мало, па се у медијима појави нека неодмерена реч, провокација, често и увреда на рачун Србије. Неки танкоћутни младић нашег порекла из Шведске у заносу најдубље повређености (због кашњења фудбалског дербија, па његови шведски другови, замислите само, нису успели да виде утакмицу Звезде и Партизана, због које су дошли у Србију) узвикује: „СТИДИ СЕ СРБИЈО!“, исто понавља и неки популарни блогер, као и отац убијене манекенке (незадовољан судском одлуком, која није довољно праведно казнила убицу, класичног психопату). А хор четрнаесторице глумаца, у представи „Црвена“, широм наше земље пева: „ЈЕБИ СЕ, СРБИЈО!“, са жестином и све се уживљавајући у те речи (које изговарају као у трансу, као неку анти-химну своје и наше земље).
И сви око нас (из редова носилаца елитне и популарне културе) се згражају – не над оваквим ексцесима и вређањем земље за коју се вековима гинуло – већ над онима којима тако нешто смета, јер, ето, „не разумеју уметничке слободе“, „шта је то култура“ и „дубљи смисао оваквих провокација“. Обрушише се ови моћни душебрижници на управнике позоришта у Лесковцу и Зрењанину што су, замислите само, забранили „Црвену“ и њену углазбљену псовку на рачун Србије и свега што она јесте.
„Како је могуће да се тако нешто дешава у 21. веку?!“, „шта ли би на то рекао Нушић?“, „докле ће се у Србији размишљати овако примитивно?“… само се ређају протестна питања, са оним „Србијо, стидим те се!“ између редова.

И ја сам имао прилике да искусим презир и љутњу редитеља и ауторке дотичног комада, када сам се у једном свом тексту дотакао ове, за мене ужасне, одвратне и тешке теме „скрнављења наших светиња“.

Главни „аргумент“ њихове надмене осетљивости (они смеју да буду згрожени и увређени, а ми – не) био је у томе што нисам гледао представу (није ми пало на памет да је гледам, након онога што сам осетио док сам слушао њихов ударни сонг на „јутјубу“.
Нису разумели, нити их је интересивало да разумеју да ту није реч о „позоришту“ и некаквој „уметности“, већ о вређању Србије, на начин на који то не би смело да буде допуштено ни у једној нормалној земљи света.

А да сам ја њих исто тако опсовао, то им се не би допало, нити би се упуштали у размишљања на тему „контекста ове моје псовке“ и сличних апстракција, већ би уредно тражили ;судским путем) материјалну одштету за тако нешто.
Али, Србију нема ко да брани. Јер се таквим ставом, овом природном осетљивошћу на вређање нечег што вам је свето и важније од живота, ви аутоматски сврставате међу „примитивце“, „лицемере“ и „екстремисте“.

Нема никог међу високопозиционираним интелектуалцима и уметницима да реагује на овај несрећни и јаднички тренд пљувања по Србији, њеног ничим изазваног каменовања.

У већини случајева, разлог за овакво шамарање и „прозивање“ Србије је у инфантилном неразумевању да је поменута земља немоћна жртва политичара, полицајаца, судија, новинара, тајкуна, сналажљиваца и хохшаплера, а не – кривац за оно што и сама (као и ми) трпи и преживљава. Да нема Србија ничег да се стиди, већ они који је нису одбранили од самовоље бездушних дрипаца свих врста, баш као и они што је, уз све то, још и вређају!

Као када би неко исмевао силовану девојку (или њену мајку), поистоветивши је са силоватељем. И још уз то се згражао над њом, додајући тако и своју каменицу на све друге већ бачене.

Али, узалуд је то говорити, кад сви корисници овакве осуде Србије знају да ће овако добити одговарајуће место у јавности и олаки аплауз овдашњих бездушника и апатрида.

Ја ни не желим да анализирам „зашто мене све то толико погађа“, већ само овде искрено исповедам колико ме овакавстав повређује и увек изнова оставља без текста. На шта су спали потомци великих хероја наше прошлости, на какву беду од уједињене бахатости, себичности и незахвалности. Какав обрт у некада величанственој српској причи! И пад (у морални понор) људи са српским именима и презименима, али са отпадничком, безличном и обескорењеном душом.

Не мора ваљда наше образовање да буде услов и разлог за „нужну“ безосећајност и „неизбежно“ одустајање од свог суштинског (верског и националног) идентитета?! Па, није ваљда дотле дошло да се мора бити попустљив и опуштен кад нам вређају нашу Србију, а, у исто време, и те како можемо да се љутимо и судимо кад нас неко опсује (или Роме, замислите, назове Циганима, Афроамерикамце – Црнцима и Хрвате – усташама).
Ово (на рачун Србије) – може, а све ово друго – не може!

Ја те игре нећу да се играм! Не пада ми на памет.
Јер знам и њене узроке и креаторе, баш као и последице.

Ја Србију волим и стидим се што мора да трпи толике идиоте и безвезњаке на својој (светој) земљи, натопљеној јуначком и светитељским крвљу. Стварно (не фигуративно) натопљеној крвљу српских мученика и хероја, наших војника и цивила, жене и деце!

А ако је неопходно бити издајник, глупан или глобалистички Пинокио да би били интелектуалци и признати део „друштвене елите“, то ни мене ни све мени драге људе онда не интересује, нити нам ишта значи. Превелики је то услов и огромна, бесмислена жртва, која нас све заједно води у неизбежну пропаст и бездан.

И због свега тога је важно прекинути овај срамни ритуал ћутања пред намерним скрнављењем и нама неподношљивим вређањем.
И отворено реаговати!
Кад год преко нас хоће да ошамаре Србију.

Извор: Фејсбук профил Драгослава Бокана

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*