Dragoslav Bokan za PATRIOT: Napadi na SPC su ustvari napadi na naš identitet!

2
Srpski književnik, publicista, režiser, kolumnista, Dragoslav Bokan za PATRIOT govori o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i Pravoslavlju uopšte, o Pravoslavlju na internetu, hejterima, raskolnicima, protivnicima crkve i Pravoslavlju u HHI veku.

Aktivni ste na društvenim mrežama gde pretežno pišete o verskim temama, a vaši statusi i komentari, pored toga što se masovno ”šeruju”, često završe na elektronskim medijima, a u poslednje vreme, primećujemo ih i na službenom sajtu SPC…

– Prenošenje ovakvih tekstova (ne samo mog) na službene sajtove Srpske Pravoslavne Crkve je pozitivni pokazatelj jačanja crkvenog života u Srbiji, pa je i reč ”vernog naroda”, kroz ljude koji propovedaju, pravilno prepoznata od našeg sveštenstva.

Uklanja se polako lažna konfrontacija i smanjuje veštački jaz između sveštenika i vernog naroda, jer smo svi pozvani na to ”da budemo carsko sveštenstvo”. Svako prilaže darove, koliko i kako ume i može. To je prinos Gospodu, i ako to Crkva prihvata onda je to samo znak da taj prinos zaista služi svima, da se on ne ignoriše. Tu Crkva prima, prinosi i prenosi ono što je njeno, što joj pripada (od svih i svega, za svakoga i za sve”)…

A ovaj znak tog snaženja crkvenog života je pozitivni simptom nove epohe, duboko se nadam. Najava novog civilizacijskog poretka – povratka ”duhovne kulture”, crkveno proleće kome se sa čežnjom nadamo u našem vremenu.

Novi planetarni poredak traži i novi duhovni poredak i novi civilizacijski poredak.

A ceo taj preokret i obnova duhovne kulture imaju težište u Istočnoj Evropi. Obrnule su se uloge, pa posustali Zapad prepušta vođstvo, inicijativu i odbranu vere – Istoku.

Međutim, to dešavanje nije još uvek prodrlo u popularnu kulturu (jer evropski Istok nije artikulisao svoju ”meku moć” kroz pop-kulturu, poslednji bastion zapadne hegemonije), pa zato sve to nije vidljivo onima koji na stvari gledaju isključivo naočarima medijski razglašene popularne kulture.

Mi, u stvari, živimo u post-sekularnom vremenu, što ljudi u Srbiji nisu zapazili, posebno ovdašnji eks-jugoslovenski intelektualci. Naši ateisti su otužno anahroni i ni ne primećuju koliko su zaostali i zamrznuti u svojim zabludama, živeći i dalje u davno prohujalim godinama svog stupanja na javnu scenu titoističke skalamerije, na štulama propale i prevaziđene ideologije. Oni su nepopravljivo provincijalno postavljeni, jer kao daleka provincija doskorašnje evropske hiper-sekularne kulture još nisu čuli vest o propasti njihove prosvetiteljske imperije. I zato, kao papagaji, očajnički ponavljaju avetinjske stereotipe od kojih su već odustali i njihovi učitelji i gospodari sa Zapada..

Biće sekularista i sekularizma i dalje, naravno (kao i podjednako mrtvog marksizma i njegovih idolopoklonika), ali je gotovo sa sekularizmom kao dominantnim ”duhom vremena”. Manje-više svugde, sem u provincijalnim kulturama poput ove naše, anticrkvene, autistične i retrogradne…

Teško je zatočnicima Titove magije da izađu iz svog ideološkog matriksa.

12243571_1085845614780774_7703800271317724620_n
Dragoslav Bokan

Koliko je realan uticaj društvenih mreža na unutrašnju misiju Crkve u našem narodu i koliko je uopšte Crkva po tom pitanju aktivna?

– Uticaj društvenih mreža je nesumnjivo ogroman, svuda, u svim sferama društva, ne samo po crkvenim pitanjima. Toga su danas svesni apsolutno svi i zato s pravom obraćaju potrebnu pažnju na ovaj medij i tu i takvu njegovu ulogu. Kao u vreme Gutenberga, kada su i Crkva i njeni protivnici štampali knjige sa svojim (međusobno suprotstavljenim) stavovima, tako je i sada sa elektronskim medijima kao osnovnim i najmoćnijim komunikacijskim sredstvom. Oni mogu poslužiti i za dobro i za loše, i za i protiv svih i svega. Sam medij ”po sebi” nije ni za načelnu osudu, ni za generalnu pohvalu, već isključivo kroz način na koji se koristi. Poput hirurškog ili razbojničkog noža, koji se razlikuju ”samo” po ruci i duhu kojim je ta ruka vođena…

Takođe, društvene mreže imaju potencijal koji je posebno važan baš za pravoslavnu Crkvu, jer je ona bila godinama i decenijama brutalno marginalizovana, pa joj je više nego dobrodošao ovakav poticaj i mogućnost širenja njene jevanđelske poruke.

LIKOVI MONAHA Budite svetlost svetu 271 (Sveta Gora - Karulja)

Stiče se utisak da na internetu veći uticaj imaju paracrkveni i raskolnički sajtovi i grupe na društvenim mrežama, nego oficijelna SPC sa svojim sajtovima. Šta mislite da bi bilo potrebno uraditi da se makar adekvatno parira raskolnicima i pljuvačima Crkve?

– U pravu ste, to nije dobro, ali je sasvim logično, i to iz više razloga. Naime, raskolnici imaju samo i jedino ovaj spoljašnji privid, oni imaju organizaciju i izvanrednu upornost. Zato što osećaju da mnogo zaostaju u odnosu na Crkvu koju su napustili i koju gnevno i osvetnički napadaju. Nemaju Blagodat, nemaju instituciju i ustrojstvo, nisu u pravu, pod sumnjom su, treba neprestano da se dokazuju (i to, najčešće, kroz optuživanje drugih), manjina su, a žele da izgledaju kao da mogu da nadvladaju. Glume da su jači i brojniji nego što jesu i zbog toga sve ulažu u spoljnu pojavu, jer oni, u stvari, i ne postoje van internet Foruma. Zato se toliko trude da održe ovaj jalovi privid. Nemaju istinsku suštinu, niti smisao i viši razlog postojanja. Postoje samo virtuelno, baš kao i u duhovnom svetu. Bez stalnog reklamiranja i zapenjenog brbljanja bili bi brzo zaboravljeni, pošto nemaju duhovnu težinu, nemaju Predanje, niti šansu da dugoročno opstanu. Zato zapodevaju kavgu i tako su agresivni, pošto nemaju mirnu savest. I pred samima sobom hoće da se opravdaju i onda stalno, danonoćno polemišu i svađaju se. Nemaju mir, ni ma šta osim osvetničkog ispoljavanja buke i besa.

A vaše pitanje je pitanje za sve pripadnike Crkve koji imaju tu vrstu znanja i treba da se pod hitno organizuju i krenu da odgovaraju i pariraju raskolnicima. Neophodna je laička inicijativa svih nas u Crkvi.

Pa neće valjda visoka crkvena hijerarhija da se prepucava preko medija sa svojim i našim otpadnicima? To treba da rade laici, to jest svi mi koji smo takođe prozvani i pozvani da im prvi odgovorimo onako kako valja i kako dolikuje…

FOTO-MONAH

Kako gledate na masovne hejterske komentare na elektronskim medijima kada god se pomene SPC i njeno sveštenstvo?

– Ti komentari više dreče i buče, pa su zbog toga tako vidljivi i ”čujni”. Više izgleda, nego što ih zaista ima toliko mnogo. Pa onda skreću na sebe pažnju svojom poganošću.

Po pravilu, svi frustrirani ljudi koji nešto strasno mrze imaju neukrotivu opsesiju da napadaju ono što je najsvetije, da bi ovakvim skrnavljenjem izazvali opštu nelagodnost i sve nas usput povukli u svoje blato i zjapeći bezdan ka kome vrtoglavo propadaju.

Svako ko oseća mržnju i frustriranost – napadaće Crkvu, jer je Bog ljubav. Onaj ko se, tako napadajući Crkvu, opredelio ”za smrt” nekontrolisano mrzi život, poput demona koji sve vređaju i neprestano besne i, pomračeni gordošću, kidišu na Hrista.

Čovek mase” (o kome piše Ortega i Gaset) i ”pobunjeni čovek” (o kome govori Alber Kami) biće uvek, po definiciji, protiv Božijeg lika i svega božanskog u nama. Takva modernistička nakaza ne podnosi ništa duhovno i hoće da bude sam svoj gospodar, često se preoblačeći u ”anđela svetlosti”.

Raskolnici su takođe vukovi maskirani u jagnjeću kožu. Naravno, ta raskolnička, nezajažljiva želja za isticanjem, pokazuje ”kainovski momenat” u njima, svedočeći o njihovom pravom karakteru. Moralisti su, a svaki moralista u sebi uvek nosi manjak ljubavi (uz višak netrpeljivosti i mržnje), kao i egoistički osećaj kako je, navodno, bolji od drugih, sledeći svoje izmišljene ideale i lažne zakone – a ne ljubav. Nje kod njih, takvih, nikada nema, jer je se tvrdoglavo odriču.

Dodaću da prozelitizam raskolnike čini najsličnijim istim onim rimokatolicima protiv kojih su navodno (ali samo formalno, na pompeznim i zapaljivim rečima), ta njihova agresivna tendencija nesumnjivo pokazuje da oni nisu pravoslavni – ne samo po veri i duhu, već ni po najdubljim osećanjima srca. Nekontrolisano nametljivi, oni ne poštuju slobodu drugih i ne umeju da ćute. Sebe smatraju ”tihovateljima” i ”revniteljima”, a život provode u raspomamljenom brbljanju i praznoslovlju, uobražavajući da su heroji i mučenici.

Nije li internet postao nešto poput rimskih arena, gde nije bitno ko je ”u pravu” a ko ”zaista krivac”, dok god igre traju i publika ima čime da se zanima?

– Za neke je on postao takav, a za neke, opet, nije. Sve zavisi od duha. Jer je internet veoma ubedljiv test za ”razlikovanje duhova”. Tu se jasno pokazuje ”ko je od Boga”, a ”ko nije”.

Svaka obezbožena, moralistička i egoistička individua ima svoj legion, a svaka istinska, verom ispunjena ličnost – ima svoj sabor. Shodno tome, ko internet shvata kao rimski cirkus ima u sebi ”duh legiona”, a ko ga shvata kao sabor – ima ”duh ličnosti”.

Apostol Pavle je smireno propovedao na Areopagu, nije se histerično svađao sa paganskim filosofima. Govorio je iz pedagoških i viših razloga njihovim jezikom, smireno i strpljivo – a ne nadmeno (u stavu: ”Nemate pojma!”, ”Znate li vi ko sam ja?!”… i tome slično). Nije ih odbijao i žigosao, već ih je privlačio i trudio se da argumentima istine (a ne ljutnjom) osvesti i izvede njihove duše iz tragične zablude.

Crkva ne žigoše raskolnike, ne izvrgava ih ruglu, pa je tako u ovdašnjem slučaju uporno, mirno i bratski pozivala Marka Radosavljevića (nekadašnjeg episkopa Artemija) na pokajanje, ali bez uspeha. To nije uspelo, iako su mu se njegova episkopska braća u Hristu sa poštovanjem i nadom obratila sa ponudom da se pokaje i vrati crkvenom poretku – ali je on odbio. A ima slobodu (kao i svi) da odbije, baš kao što i demoni imaju slobodu da se protive Bogu i Crkvi, po ceni koja sledi za takvu odluku.

11659450_10153399529964144_1709807780559285056_n

Kakav je vaš stav prema ekumenizmu? Mnogi optužuju SPC da je ”izdala veru pravoslavnu”, a šta Vi mislite o tome?

– Postoje različiti ”ekumenizmi” i ne mogu se veštački i pogrešno izjednačavati.

Otpali od pravoslavlja se uvek mogu pokajati i to moramo imati na umu, ako smo zaista hrišćani i istinski vernici. Bog želi da se svi spasu, dakle – da svi postanu pravoslavni!

Taj i takav ekumenizam ima smisla, jer je Božija volja da se svi pokaju i preobraze. Pravoslavni ekumenizam razgovara bez ikakvog straha i odbojnosti sa grešnicima i bludnim sinovima, pozivajući ih da se ”vrate Istini”. Dakle, ne mi njima, već – oni nama.

Hristos je, setimo se, poljubio velikog inkvizitora, a nije Njega ljubio veliki inkvizitor. Ne smemo posmatrati samo spoljašnji privid stvari, već i to u kojem duhu je nešto učinjeno.

Mi možemo da ljubimo svakog bolesnika i grešnika i papu i ma koga bez razlike, ali, naravno, ne kao da se klanjamo idolu.

Tu je reč o ”tajni ljudskog srca”, pa ako se, po vama, srce vidi na fotografiji i u njemu je tama – onda je to zaista za osudu. Ali se ono ne vidi smrtnim pogledom i samo je Bog sudija, a ne mi.

Bog Svete Trojice je vidilac srdaca, onog šta se zaista nalazi u njihovoj dubini, pa na osnovu toga i sudi, za razliku od nas koji možemo samo da pretpostavljamo, pa zato ne možemo i ne smemo da sudimo.

Ja sam sudija, a ne vi!”, gromovito odzvanja vasionom. Ne zaboravimo da ”ikumena” (”ekumena”) u stvari znači ”vaseljena”, vaseljenskost pravoslavlja, predstavljajući težnju pravoslavlja da postane uistinu vaseljenski prihvaćeno. To je ispunjenje one Hristove zapovesti koju je izrekao neposredno pre svog Vaznesenja: ”Propovedajte SVOJ TVARI!”

Pravoslavlje-i-katolici

Kako tumačite pretenziju internet grupe koja je svom sajtu dala naziv: ”Istina je samo jedna – vladika Artemije?”

– Ono čega ovi nesrećnici nisu svesni je da istina jeste samo jedna, ali da to nije vladika Artemije, već samo Bog: Bog Ljubav, Koji je Put, Istina i Život. I to je zato katastrofalna, jeretička izjava – i hula.

Oni tako sami priznaju da, u stvari, i nisu hrišćani, već ”artemijevci” (artemiti, markovci, ili kako god), idolopoklonici per excellence. Time pokazuju da su lišeni uma Hristovog i dara rasuđivanja, tačnije – odrekli su ih se i odali prelesti (kojom se hvale i ponose). Pokazuju nedopustivu olakost u ”rasuđivanju” o najbitnijim stvarima.

A bez rasuđivanja niti se može razumeti Sveto Pismo, niti bilo koja konkretna situacija u životu. Postoji mnogo prividno protivrečnih iskaza u Bibliji i ako bismo bukvalno, po svom nahođenju, uzimali kao istinit samo jedan od njih, zalutali bismo u kobno nerazumevanje celine Hristove poruke. Recimo, kaže se: ”Odgovori bezumniku prema bezumlju njegovom, da ne misli da je mudar”, ali, istovremeno, i: ”Ne odgovaraj bezumniku na bezumlje njegovo, da ne budeš i ti kao on”. Kao što se Hristos naziva ”knezom mira”, a, na drugom mestu, i ”ljutim ratnikom”. Sveti Grigorije Palama nas poučava, a na ovu temu: ”Utvrđivati jednom jednu, drugi put drugu stvar, dok su OBE ISTINITE, osobina je svakog dobrog teologa”.

E, to ”artemiti” (”markovci”, ”artemijanci…) ne razumeju i samim tim – ništa ne razumeju.

Oni kroz škrgut zuba sumnjiče arhijereje naše Crkve ”za izdaju”, skoro isključivo na osnovu sopstvenog nemanja vere i svog zlog srca. U pitanju je pomračenje uma i tipična prelest. Oni se, ne znajući, prave kao da znaju i onda unapred i bezuslovno – osuđuju. Imaju duh velikog inkvizitora i glume ”versku policiju”, dok tonu u živo blato nepojamne gordosti.

Da, svuda postoje ljudi skloni ”unijatstvu” i spremni da pokleknu pred rimokatolicizmom i njegovim spoljašnjim prividom moći, ali daleko od toga da su svi (ili većina) takvi u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i među njenim arhijerejima. Naprotiv!

Potrebno je zato ”razlikovati duhove”, a to je veliki dar. Međutim, takvi opadači i klevetnici su suviše lenji i nesposobni za to. A rasuđivanje i razlikovanje duhova je, po učenju Svetih Otaca, ”veći dar čak i od vaskrsavanja mrtvih”. Toliko je to teško, a ove lažne sveznalice se ponašaju kao da je to njima i samo njima dostupno, kao da odmah i nepogrešivo ”znaju sve”. Pa i to u kakvom duhu i kakvim srcem neko nešto radi, izvan njihove moralističke sekte.

Ne umeju oni da ćute i mole se, da sačekaju da stvari izađu na videlo i sve tajno se pokaže javno. Trebalo je da se ponašaju kao Sveti Maksim Ispovednik u njegovim dostojanstvenim i uistinu hrišćanskim reakcijama na nepravde koje je smireno trpeo.

Treba trpeti i uvek znati da je Crkva mnogo viša i dublja nego što se to može videti na prvi pogled.

orthodox-pravoslavlje-46

Dakle, vi mislite da postoji ekumenizam koji nije ”svejeres”?

– Postoji. Zato što se kroz pojam ekumenizma prelama razlika između dva suprotna i suprotstavljena pojma: ”utopije” i ”eshatologije”.

Lažni ekumenizam je utopijski, a onaj istinski i bogotražiteljski je uvek – eshatološki. I sve zato moramo da postavimo u okvire ovakve, suštinske razlike.

Utopija hoće rešenje svih problema, pa i spasenje isključivo u granicama istorije i vremena. Za razliku od toga, eshatologija vidi rešenje ljudske drame (i spasenje sveta) u večnosti, na kraju istorije (u budućem veku, ”kad vremena neće biti više”).

Zato pravi ekumenizam zahteva razgovor sa svom tvari, pa naravno i sa šizmaticima, rimokatolicima i protestantima. Zato što Bog hoće da se svi spasimo i nije nam dao dozvolu da od toga odustanemo, do kraja vremena. To ne smemo nikada da zaboravimo. Razgovara se sa nepokajanima da bi se pokajali, a ne da se traži pokajanje kao nekakav ”uslov za razgovor” (što bezuslovno zahtevaju ”markovci” i svi njima slični). Čemu onda uopšte razgovor? Kao kada bi lekar tražio da se bolesnik smesta udalji od njega, sam se izleči i tek onda dođe da bi ga on pregledao.

To je oholo i nemilosrdno, beslovesno i moralističko ludilo i sa hrišćanstvom nema nikakvih dodirnih tačaka. Jer ovi otpadnici ne gledaju Crkvu kao ”zajednicu grešnika” (što ona jeste), već isključivo kao zajednicu navodno ”pravednih” i ”prepodobnih”, dok su svi ostali unapred diskvalifikovani i osuđeni.

Podsetimo se opet i opet da mi nismo pozvani da budemo bezgrešni, već da se uvek kajemo! Treba se zaista iskreno, iz dubine bića, kajati, a ne umišljati da smo tobože ”imuni na greh”, na duh gordosti (a znamo da se i demoni podvizavaju, ali su gordi).

Pokrivajte grehove svoje braće ogrtačem ljubavi”, kažu Sveti Oci. I to je praktično uputstvo pravoslavlja.

Crkva nije sudnica, već bolnica duša. A sveštenik nije sudija, nego lekar.

DSC_0074

Kako u takvoj jednoj bezdušnoj areni promovisati tradicionalne vrednosti: veru, patriotizam, svetosavlje?

– Sa dostojanstvom i merom, bez panike, straha i histerije. Kao učenici Hristovi, koji se nisu prebrojavali, svetili, ni mrzeli, već propovedali i molili se Bogu.

Savet da ”pojačamo molitvu” kad god nam je teško ili nas skoli neki naizgled veliki problem nismo dovoljno iskušali, ni proverili uživo, ličnim primerom, tu neodoljivu i nepobedivu silu molitve.

Trebamo da se uzdamo u Božiju pomoć kad god branimo naše istinske, neprolazne i duhovno nedeljive (hrišćanske i otadžbinske) vrednosti.

trol
Komentari na elektronskim medijima na vesti o crkvi

Koliko je zapravo hejtovanje Crkve posledica poluvekovnog komunističkog prevaspitavanja naroda, a koliko je to neki naš mentalitet ili možda nešto treće?

Ta vladavina komunizma je jedna od najstrašnijih epizoda bogoborstva u našoj istoriji. Tu  je dodatno pojačano gonjenje Crkve iz ranijih vremena.

Ova lakoća napada na Crkvu je uticala na čitavo naše društvo, unizilo ga i dalo mu laku mogućnost da se odrekne (prvo prisilno, a onda i slobodno) svega onoga što nas je kroz vekove držalo ujedinjene i visoko iznad močvarnog tla naše istorijske sudbine. Teško je sada se osloboditi iz ovakve besmislene i (doslovno) bezdušne pozicije, kada je u međuvremenu srpski svetosavski narod pristao da izda svoje najsvetije zavete. Izgubljena je duhovna kultura, sve se spljoštilo, a vertikala je tokom komunističke ere odbacivana uvek i svugde, na svakom polju. Jer napad na Crkvu ide zajedno sa napadom na sve duhovne vrednosti.

I to nije samo naša specijalnost, ovaj nihilizam koji se pretvorio u opštu ”krizu smisla” i zavladao planetarno kao duhovna kuga – negde kao nacizam, negde kao divlji kapitalizam, a negde kao komunizam (sve su to različita lica istog Levijatana). Napadi na Crkvu postoje u svakom totalitarnom, prema Bogu i veri neprijateljskom sistemu vrednosti.

U našem slučaju se to samo još i dodatno komplikuje, jer je čitava ”srpska ideja” utemeljena na svetosavskom podvigu (pravoslavnog okupljanja naroda oko svoje Crkve i države), pa je zato kod nas napad na Crkvu – i napad na sve što predstavlja naš ukupni identitet, sve što nas ujedinjuje i spaja, sve što nas vodi kroz magle i bure istorijskih iskušenja i velikih stradanja. Pa je onda ovde svaki napad na Crkvu i – bacanje kamena na sve u šta su verovali i za šta su živeli naši preci punih osam vekova.

Tužna epizoda srpske istorije, koja je i svojevrstan lakmus-papir za to da li mi uopšte zaslužujemo ili ne zaslužujemo da opstanemo. Ako se vratimo sebi i na naš, srpski put (oivičen svetosavskim i kosovskim zavetom), onda ćemo pretrajati, a ako to ne budemo uradili, e onda nam više nema spasa.

Srećom, uz nas su i svi srpski svetitelji, predstavnici ”Visoke Srbije”, pa se nadam da će nam oni, svojim molitvama i nama nevidljivim načinima delovanja, pomoći da opstanemo u svom autentičnom vidu i obliku, kao pravoslavni Srbi i pripadnici svetosavske Hristove Crkve.

Da li su današnji hrišćani, barem ovi sa društvenih mreža, više hrišćani ili navijači?

– Kako ko. Svako je odgovoran za sopstveni podvig i krst koji nosi. Ne možemo da generalizujemo, jer bi to bilo bežanje od odgovornosti, a ona se ne može izbeći. Svako je lično odgovoran i tu nema kolektivne odgovornosti iza koje bi mogli da se zaklonimo i ”opravdamo”.

Nije važan broj, već soj, kvalitet a ne kvantitet.

Nikada hrišćani nisu bili većina, ali su davali ukus svemu. Važno je da su pravi, a ne najbrojniji; oni su so koja mora da postoji da se jelo ne bi obljutavilo…

svestenstvo2

Pored ovih „kritičara“ Crkve, a pre svega hejtera koji obično pišu gluposti ne poznajući ni strukturu crkve ni istoriju, da li je možda ipak potrebna neka pozitivna kritika Crkve jer ne možemo reći da je u SPC sve izbalansirano i bezgrešno? Mnogo je događaja i pojava koje su sablažnjive za vernike a ćutanje i nereagovanje je znak slabosti, koji pre svega samu Crkvu može mnogo da košta, upravo onako kako se to desilo sa hrišćanstvom na zapadu.

– Ovo je posebno važno pitanje, kroz koje se prelama suštinsko i skoro pa opšte srpsko nerazumevanje smisla Crkve, njene uloge i onoga što ona zaista predstavlja.

Treba zato podsetiti da postoji sveta tajna ispovesti, kojoj svi podležu. Svest o tome da svako može da pogreši u Crkvi postoji zajedno sa Crkvom, ali Crkva grehove svojih članova ne rešava javnom kritikom, ni medijski, već kroz svetu tajnu ispovesti i pokajanja.

Ne možemo da mislimo da se crkvena hijerarhija oseća bezgrešno zato što se ne ispoveda u medijima. I ne piše memoare gde bi iznosila svoja sagrešenja.

To se nikada ne radi tako, jer ni Crkva ni pravoslavna vera nisu ustrojeni na sekularni i nama danas izgleda jedino razumljiv način. I arhijereji Crkve, kao i svi mi, svesni su svojih ljudskih sagrešenja, što najbolje znaju njihovi ispovednici. Postoji ”tajna ispovesti”, pa se greh ispoveda Bogu, a ne tabloidima i medijskoj mreži.

Bog oprašta, a ne javno mnenje, koje nije pozvano da sudi i da se pred njim ma ko u Crkvi opravdava. Nije pozvano za to, nije mu to dato, nema blagodat, ni moć za ovako delikatnu i živu stvar kao što je borba sa grehom. Nije ceo narod ispovednik, pa da onda svako mora da iznosi u medijima svoje grehove (mnogi u narodu su i neverujući), tako da je ”javnost” pogrešna adresa za bavljenje ličnim grehovima crkvenih velikodostojnika.

Ne mogu sagrešenja sveštenstva da se smanje i razreše medijskim obznanjivanjima, jer je to model sekularne države (za njene institucije i funkcionere) koji ne odgovara Crkvi i hrišćanskom doživljaju sveta. Ako postoji greh koji je prekršaj zakona naše države, onda Crkva prepušta državi nek ona sudi. Podeljene su ingerencije i Crkva neće da izigrava državu i preuzima njenu ulogu. Ona sluša ispovesti grešnika, a ako je reč o kriminalnim delima, na državi je da sudi i da se bavi njima.

Tu je reč o dva različita koda: jedan su zakoni države, a drugi – sagrešenja pred Bogom. I to se ne podudara uvek, a različito je i onda kada se podudara (pre svega zato što država ne prihvata i ne može da prihvati važnost pokajanja i preobražene svesti pokajanog, dok je to za Crkvu najvažnije od svega: država je nužno i ”pravno”, zakonski okrenuta prošlosti u kojoj je greh počinjen, a Crkva – sadašnjosti i budućnosti onoga što je iz tog greha, kroz iskreno i istinsko pokajanje, proizašlo ili ne).

19225057_1379257572169171_8696669705487731743_n

Da li je naša Crkva obolela od etnofiletizma kao što imamo priliku da čujemo od raznih levo-liberalno nastrojenih komentatora?

– Mnogi isto tako smatraju da je obolela od nedostatka nacionalnog i ”etnofiletizma”, pa su pripadnici obe ove struje pri Crkvi u potpunoj ravnoteži. Kosmopolitima i modernistima smeta živo osećanje Crkve za narod u kome živi i sa kojim se obraća Bogu, a šovinistima, opet, smeta što Crkva nije u upotrebnoj funkciji nacije i nacionalizma.

Niko od njih nije zadovoljan, jer traže ono što Crkva nije i ne može da bude (ako je zaista Crkva).

Crkva je, inače, već po definiciji, rodoljubiva, a famozni ”etnofiletizam” je stari fanariotski termin koji je, nekada, služio kao malj protiv pomesnih Crkava i njihove autokefalnosti. Svaka autokefalnost se odmah proglašavala za etnofiletizam, pa je to, vremenom, izrodilo iskrivljeno tumačenje i neprihvatanje duhovne samostalnosti pomesnih Crkava. Takvi izbegavaju ono ”S”u nazivu ”SPC”, jer ne razumeju organsku i mističnu vezu naroda i njegove Crkve.

To je, u suštini, rimokatolički model, sa nekadašnjom papskom odredbom da služba Božija sme da bude samo na latinskom, a ne na jeziku Slovena i drugih naroda, kao i strogom zabranom ideje nacionalne, a istovremeno vaseljenske i univerzalne, svečovečanske i bogočovečanske Crkve.

pravoslavlje-5

Kažu da Crkva nije moderna i da je potpuno bemislena njena funkcija u 21. veku, da li je crkva ikada bila moderna i šta bi crkva trebalo da uradi da postane moderna? Kakve su šanse Srba u 21. veku bez SPC?

– Reč ”moderno” ima više mogućnosti tumačenja njenog smisla, a u suštini je to način (modus), imperativ savremenosti, biti ”u modu”, u trendu vladajućeg ”duha vremena”.

Drugi smisao ovog pojma sa više lica je – ona sasvim konkretna ”moderna epoha”, koja je u poslednja dva veka okarakterisana izrazitom anticrkvenošću (”emancipacijom od Boga”), pa bi onda Crkva morala da bude anticrkvena da bi bila moderna, što je svojevrstan nonsens.

Posle Dekarta, francuskih enciklopedista i raznoraznih ”prosvetitelja”, anticrkvenost je postala osnovni atribut te modernosti. Ipak, u protestantizmu je došlo do paradoksalne i tragične simbioze Crkve i sekularne modernosti, sa raznim duhovnim deformacijama koje su iz toga proistekle…

Međutim, danas se postavlja jedno veoma važno i aktuelno pitanje: ”Zašto uopšte govoriti o modernosti u Crkvi, kada je sve u svetu u međuvremenu postalo postmoderno?”

Horkhajmer, Adorno, Derida i Bodrijar uveli su na velika (filosofska) vrata post-moderni model razumevanja sveta. Po njima je klasičan modernistički racionalizam smešan i naivan, nauka za njih nije svetinja, a sve je, kako kažu, relativno. Videvši kako je moderna nauka postala nova crkva, oni su rekli: ”Nećemo to!”, ne pristajući na veliki kanon modernističke simplifikacije i sekularizacije sveta.

Moderna” je postala dogma, a najpoznatiji svetski post-modernisti su protiv svake dogme (pa i one anticrkvene). Oni uzvikuju: ”Hoćemo igru značenja, igru smisla; nećemo ništa čvrsto; mi smo postmodernisti”. I tako su srušili u prah i pepeo samu ideju moderne i modernizma, sa njenim gvozdenim pravilima, lukavo skrivenim iza navodne ”otvorenosti” i tobože ”liberalnog pristupa stvarima”.

A Crkva je, u stvari, nadmoderna, jer pripada svim vremenima (pošto pripada večnosti). Ona je večna i večno aktuelna. Za nju je pitanje savremenosti smešno, jer ona nadilazi vreme (u vremenu je, ali i izvan njega – pošto je eshatološka).

Crkva je najveća avangarda jer ide ispred svih i svega. Dolazi iz ”eshatona” i ide ka njemu, kao avangarda Budućeg Veka u ovom veku…

Visoki_Decani_3

Kako vidite ulogu SPC u današnjem srpskom društvu i uopšte u regionu?

– To je pitanje za sve nas zajedno. Pitanje naše sudbine i naše slobode.

Od nas zavisi uloga Crkve, a ne od neke fantomske ”Crkve” izdvojene od nas. To je pitanje pojedinačno postavljeno za svakog od nas, za sve one koji su u Crkvi.

Od svih nas zavisi njena uloga, njena snaga i uticaj na društvo. Tako da nas to isto (o ulozi SPC u današnjem srpskom društvu) pitaju preci, a pitaće nas i potomci. Polagaćemo na poslednjem sudu odgovor baš na to pitanje.

To kakva je Crkva u našem vremenu je na nama, na našoj slobodi i zavisi isključivo od našeg podviga. To je kao da pitamo: ”Čemu služi Gral?”, gde svako od vitezova lično daje odgovor za sebe i ispred onoga što je on konkretno učinio.

Dakle, uloga Crkve će biti onakva kakvi mi budemo bili.

kosovo-manastir-1

Kakve su šanse Pravoslavlja u savremenom svetu?

– Šanse da ceo svet bude spasen su uvek otvorene. Starac Siluan je rekao: ”Moguće je da odmah nastupi rajsko stanje na zemlji, ako svi poveruju u Boga”. Šanse za tako nešto postoje, ali da li ćemo da ih iskoristimo zavisi od nas.

Postoji šansa i za najgore i za najbolje, jedino ne postoji šansa da Crkva nestane, jer je rečeno: ”Ni vrata adska neće je nadvladati”. Ostaće tu, kroz nas i sa nama, do Drugog Hristovog dolaska.

Pravo pitanje glasi: ”Kakva je šansa ljudi u našem vremenu da se spasu ušavši u Crkvu?”. Mi smo u pitanju i u opasnosti, ne Crkva Hristova.

Crkva daje šansu, ne treba njoj šansa. Ona je kao spasilački brod koji daje priliku utopljenicima da se spasu. I nije ona ugrožena, već mi.

Mi smo ugroženi i stavljeni na velika iskušenja i teške muke…

Šta je osnovna greška u našem razumevanju Crkve?

– ”Opravdanje Crkve” je oksimoron, jer ne treba i ne može ona da se opravdava, već mi u njoj. Nismo mi ti koji treba da tobože ”spasavamo Crkvu” ukazujući na njene greške, već, nasuprot: ona treba nas da spasava, ukazujući na naše greške.

Crkva ne treba da se opravda u svetu, već svet mora da se opravda kroz Crkvu.

Mi treba da konačno jednom shvatimo ono što su naši preci savršeno znali, a mi to negde usput zaboravili: Crkva je ustanova koju je ustanovio Bog, a ne mi ljudi.

Nismo mi ”izmislili” Crkvu i ona ne može doći u pitanje ni na koji način. Mogu njeni služitelji, ali ne i Crkva.

Crkvu čine Bog, nebeske jerarhije, svi horovi angela, arhangela, prestola, serafima i heruvima koji pripadaju istoj Crkvi kojoj i mi. A ljudi i ne shvataju da je nas mnogo manje nego anđela i da su ljudi brojčana manjina u Crkvi Hristovoj, tako da ne može na osnovu te manjine da se gleda ”kakva je Crkva”.

Ako se ognjeni heruvimi i serafimi mole u Crkvi, to je isto naša Crkva. Pa kada napadamo Crkvu – i njih napadamo.

U suštini je to jeretički, arijanski pogled na Crkvu kao da je ”samo ljudi sačinjavaju”, kao da je Crkva svetovna organizacija, a nije.

Neprijatelji Crkve svih vrsta su formirali takvu, suženu ideju njenog identiteta, smisla i načina postojanja. Na nama je da to razumemo i primenimo u svoj lični odnos prema Crkvi i nama u njoj.

Za PATRIOT govorio Dragoslav Bokan, razgovor vodio Željko Injac

2 KOMENTARA

  1. PATRIOT /Glas desnice – 26.avgust 2017/:
    „Obradović: Patrijarh je rekao, dijalog o Kosovu završen“!!!
    „Ako Sveti Sinod i Sabor arhijereja SPC ostanu pri Patrijarhovom stavu…“?!

    Znači li to da se Sinod i Sabor ne moraju složiti sa Patrijarhom, da je
    dijalog o Kosovu i Metohiji završen?
    Znači li to da možemo očekivati i: “JEDAN U KLIN, A DUGI U PLOČU!“?
    Znači li to da je došlo do rascepa u SPC po pitanju dijaloga o Kosovu i Metohiji,
    samo se čeka trenutak da se to obelodani?
    U svakom slučaju, rešenje jedino može biti merodavno ako o tome odluči sam
    narod -“ČUVAR CRKVE I DRŽAVE“ – Njegoš, izjašnjavanjem na Referendumu, a ne
    samovoljom pojedinaca u institucijama Crkve i Države!

    Nije bez razloga Episkop Artrmije proročki upozorio narod sa KiM:

    SRBI NA OKUP:
    “Stav i savet Ep. Artemija Srbima o “briselskom sporazumu”
    in Srbija / on 11/05/2013 at 10:31 am /
    Srbi na Kosovu i Metohiji ne smeju pristati na izdaju KiM na koju je
    političko vođstvo u Srbiji već pristalo. Stav Srba sa Kosova i Metohije
    treba da bude da vlast u Srbiji može da čini šta god hoće, ali Srbi sa
    Kosova i Metohije na to ne smeju da pristanu i tako kao nedužni narod
    prihvate na svoja pleća odgovornost ove nacionalne i istorijske izdaje.
    Episkop Artemije“

    Dragan Slavnić

  2. DRAGOSLAV BOKAN, NA SLICI SA SVOJIM POTOMSTVOM, NAJMLAĐIM
    ČLANOVIMA CRKVE, A U POZADINI IKONA MAJKE BOŽIJE!!!
    Da li je i NASILNO/PRISILNA VAKCINACIJA JEDAN OD NAČINA
    “Napada na SPC – ustvari napada na naš identitet!“?
    JESTE, ali po tom pitanju Dragoslav Bokan ćuti kao zaliven – a, zašto???
    Zar mu nije žao sopstvenog potomstva, uopšte sve dece – NAJMLAĐIH
    ČLANOVA SPC-e? Zar to nije dovoljan razlog da se oglasii i po ovoj temi,
    da brani najmlađe članove SPC, kao što se upinje iz petnih žila da
    napada MARKA RADOSAVLJEVIĆA, Episkopa Artemija?
    Zar mu je napad na Marka Rljdosavljevića preči posao od odbrane svog
    i potomstva sveg srbskog naroda od pošasti PRISILNE VAKCINACIJE,
    koju sprovodi Država, a vrhuška SPC-e ćuti kao zalivena?!
    Ajde, Dragoslave Bokane, gukni malo i o ovoj temi, u IME I ZA RAČUN
    vrghuške SPC-e, kao što nasrćeš na MARKA RADOSAVLJEVIĆA, optuženog
    po mirskim i crkvenim zakonima.
    Daj, obelodani, važeću presudu, u prvom stepenu, Crkvenog suda, i pravoslanžnu
    presudu mirskog suda!
    Nema h i i neće ih ni biti, jer da ih ima, mahnito bi se njima mahalo i na sva
    zvona govorilo o krivici MARKA RADOSAVLJEVIĆA.

    Da li iko sme da primora na vakcinaciju decu ROMA, ALBANACA IZ
    “PREŠEVSKE DOLINE“, BOŠNJAKA, ili drugih manjina, ili da
    njihovim roditeljima, ne daj Bože, prete oduzimanjem dece?!
    Očigledno da su se o vrat obesili SAMO SRBSKOM NARODU, iz samo
    njima znanih razloga?!
    Ako odgovornost za eventualne neželjene posledice primanja vakcine
    ne snosi proizvođač, uvoznik, distributer /Ministarstvo zdravlja/
    lekar koji vakcinu prepisuje i tehničar koji je ubrizgava u telo deteta,
    kako onda može biti odgovoran roditelj koji ne dozvoljava da se dete
    vakciniše, a vakcine dolaze iz zemalja koje su nas zaprašile
    osiromašenim uranijumom 1999. godine!
    Ovo je potpuno suludo!
    Da li to može u bilo kojoj zemlji EU? Ne može, jer tamo vakcinacija
    nije obavezna!

    Dakle, za sada su “procesuirani“ samo roditelji SRBSKE NACIONALNOSTI –
    Miroslav Tešić i Maja Milodanović, a ROMA, ALBANACA, BOŠNJAKA,
    AZILANATA,MIGRANATA, ili drugih NACIONALNIH MANJINA NEMA i NEĆE
    IH NI BITI?!

    Dr Jovana Stojković, iz „Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju“,
    ima mogućnost da iznese svoje stavove ispred Vlade Srbije, Patrijaršije
    Skupštine Srbije i RTS-a, sama ili sa grupom istomišljenika, uz
    odgovarajuće transparetnte, na
    svakesubotnjim “LITIJAMA“ povodom potapanja Valjevske Gračanice, koje se
    održavaju već 75. put!
    Poziv je otvoren i za sve one koji se bore protiv GMO , KEJMTREJLOVA, LGBT
    ideologije kroz školski program osnovene i srednje škole, fluorisanja vode…,
    izdaje KiM, ekumenističke pošasti dovođenja Pape u Srbiju i odricanja od
    izvornog Pravoslavlja, po Svetim Ocima…
    Dr Jovana Stojković je deo Srbskog Naroda, za sada, većinski Pravoslavnog, i
    to je dovoljan razlog da to iskoristi i svoje ideje, stavove i mišljenja podeli
    sa svojim sunarodnicima koji su spremni da je podrže, i na ovom naizgled samo
    VERSKO-RELIGIJSKOM OKUPLJANJU – SVEDOČENJU ISTINE O OPŠTEM,
    FRONTALNOM NAPADU NA – TELO, DUŠU i DUH NARODA SRBKOG, na prošle,
    sadašnje i buduće naraštaje!

    Dragan Slavnić

POSTAVI ODGOVOR

*