Драгослав Бокан: ЗАБОРАВ

1

Сећамо ли се првог српског кнеза Вишеслава (владао од 780-800)? И владавине наших кнежева Просигоја (800-820), Властимира (820-851), Мутимира (852-891),Петра Гојниковића (892-917), Михаила Вишевића (900-930), Захарија, Часлава, Владимира, Стефана Војислава, Михаила Војислављевића, краља Бодина Петра (цара Бугара, владара Дукље, Босне и Србије; ожењеног Јаквинтом, Норманком из Барија), Вукана, Завиде, Уроша I, Стефана Вукана, Десе, Уроша II Примислава, Белоша, Тихомира…?
А они су владали преко 350 година српским земљама, све до 1166. и доласка Стефана Немање (оснивача династије Немањића) на положај и престо великог жупана?!

Да ли сте чули, браћо Срби и сестре Српкиње, за битку код Пантина (код Звечана на Косову, 1168), за освајање Котора 1186, за битку на Јужној Морави 1190, кад Немања бива поражен од византијског цара Исака II Анђела?
Сећате ли се година владавине Немањиног најстаријег сина Вукана (1202-1205); проласка монголских хорди (1241) кроз Србију; владавине Пријезде I (оснивача династије Котроманића); освајања Скопља српског краља Уроша I; доласка на светосавски духовни престо Саве II, најмлађег сина Стефана Првовенчаног; битке код Гацког где Уроша са власти збацује његов син Драгутин; сабора у Дежеву (где Драгутин препушта краљевску власт млађем брату Милутину)…?

Знате ли да је прва година сусрета београдске и српске историје 1284? И да су Монголи спалили Жичу већ следеће године?…

Знате ли да распад српског царства почиње нападом узурпатора, Симеона-Синише Палеолога-Немањића (полубрата покојног цара Душана Силног) на свог братанца, легалног цара Срба и Грка, Стефана V Уроша Немањића?
Да ли сте чули за победу (1369, на Косову) моћне браће Мрњавчевић над коалицијом цара Уроша, кнеза Лазара Хребељановића и Николе Алтомановића?

Знате ли да исте оне 1371. године – кад је умро цар Урош, а силна српска војска потучена ноћним препадом Турака на Марици – старац Исаија преводи на српски дела највећег византијског мистика, чувеног Псеудо-Дионисија Ареопагита? И да после цара Уроша имамо већ поменутог цара Симеона-Синишу, кога, 1372. године, наслеђује његов син: цар Јован Урош Дука Палеолог Немањић (који ће се већ следеће године замонашити као монах Јоасаф, чиме ће се, 1373, завршити вишевековна владавина Немањића у Србији)?

Знате ли да Срби (Антоније Багаш и монах Герасим, брат Вука Бранковића) 1380. откупљују и оживљавају манастир Светог Павла, који тако постаје (уз Хиландар) други српски светогорски манастир?

Да ли сте икад чули за битку код Дубравнице (крај Параћина), 25. децембра 1380/1381, где војска кнеза Лазара до ногу побеђује и сатире турске освајаче? И за Лазареву победу код Плочника 1386. године (у Топлици) над Турцима? И битку код Билеће 1388. где војвода Влатко Вуковић тера у бекство Турке?

Знате ли да је престоница Вука Бранковића било Скопље? И да је највећи успон духовног живота у Србији био баш у време и одмах после Косовске битке (у ери монаха „синаита“, који пребацују центар православног света са Синаја и Свете Земље у војно, али не и суштински поражену хребељановићевску и лазаревићевску Србију?…

Да ли сте икад чулу за важну битку Срба и Угара са Османлијама, када (1444) код Софије заустављају Турке и исте године се обнавља наша Деспотовина?

Знате ли да пред пад Смедерева и српске Деспотовине, Бранковићи дају огромно богатство за мошти Светог Апостола Луке (надајући се у његову помоћ при одбрани тврђаве)? И да Смедерево не губе ни деспот Ђурађ (јер умире три године пре тога, 1456), ни његови синови Лазар (умро 1458) и Стефан (протеран 1459, два месеца пре пада Деспотовине и тврђаве) – већ узурпатор Стефан Томашевић (кога ће Турци погубити 1463), последњи краљ Босне, који је био ожењен Јеленом Бранковић, Лазаревом кћерком и Ђурађовом унуком?

Да ли сте знали са се наша Деспотовина 1471. ипак обнавља, под владавином Змаја Огњеног Вука (Вука Бранковић, који влада до своје смрти 1485; после чега ће га наследити његов брат од стрица Георгије Бранковић) у Срему и да тако постаје неформална Војна граница између Турака и Угара, ислама и хришћана?

Да ли случајно знате да је у тим мрачним временима један Србин, монах Рафаило, постао ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ у Цариграду (Истанбулу), лобирањем и утицајем Маре Бранковић (кћерке деспота Ђурађа и жене султана Мурата II)? И знате ли да се то поновило (по други и последњи пут у историји) само 11 година након тога (1486), када на цариградски патријаршијски трон седа Србин Нифон, под моћним покровитељством српске султаније Маре?

Знате ли да масовно досељавање православних Срба у Лику и Далмацију почиње 1523. године, када Турци доводе тамо наше људе да обрађују пусту земљу и насељавају ове крајеве? А у исто то време, замислите, Србе насељавају у овом простору и Аустријанци, као живи бедем пред Турцима (кроз Војну крајину). Тако да су са обе стране границе два Царства живели и борили се (међусобно) – Срби…
И знате ли да су традиционална личка имена Дане и Мане настала од библијског Данил и Христовог имена Имануил?

И памтите ли битку код Мохача из 1526, када су Срби коначно изгубили остатке сваке самосталности (у заједничком поразу са Угрима од Турака)? У ствари, 1537, смрћу Павла Бакића у борби Аустрије са Турском, гине и последњи представник српске средњовековне државе, а српска деспотовина заувек нестаје са историјске сцене…

Да ли сте чули за српског самопроглашеног патријарха Павла, смедеревског владику, који се (по укинућу Пећке патријаршије) прогласио за српског патријарха 1530. године (и тако наступа, непризнат од Васељенске патријаршије, све до 1541)?…

Знате ли да 1540. почиње и системско покатоличење (и, убрзо, похрваћење) српских граничара? А да је лично Сулејман Величанствени обновио Пећку патријаршију, 1557. године – пре свега због заслуга њему важног и оданог (Србина пореклом) великог везира (премијера) турске Империје, Мехмед-паше Соколовића, по мени, можда, и најзначајнијег Србина од пада Деспотовине до Карађорђевог устанка? И да су у том за Србе непроцењиво важном подухвату лично учествовали још и Рустем-паша Опуковић, као и Али-паша Семиз – обојица такође Срби-јањичари (одведени из родитељских домова као деца, у оквиру језивог „данка у крви“)?
Три Србина муслиманске вероисповести у заједничкој (смелој и по њих сигурно ризичној) акцији поновне успоставе Српске православне Цркве!…

Да ли сте икада чули за велики устанак побуњених херцеговачких племена (Пивљане, Гачане, Никшиће и Дробљаке) против Турака 1596. и 1597. године, када су поражени код Гацка од много бројније турске армије?

Знате ли за чак 11.000 православних кућа у загребачкој бискупији и за битку код Дувна, где 1687. јуначки гине (против Турака) Стојан Јанковић, млетачки сердар, богати великопоседник и вођа Срба у ускочким крајевима? Са њим су се тада заједно борили и знаменити Бајо Пивљанин, Илија Јанковић и многи други храбри Срби из северне Далмације…

И сви сигурно знате за турски геноцид над Србима из 1689. и 1690. године, уочи наше Велике Сеобе (кад су спаљени и опљачкани Дечани, Сопоћани, Милешева, Студеница, Раваница, Ђурђеви Ступиви, Пећка патријаршија…, али да ли то повезујете са ПОЧЕТКОМ НАСИЛНОГ ДОСЕЉАВАЊЕ АЛБАНАЦА НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ, као малигни процес који још увек траје…

Посебно је славна у српској војној историји битка Аустријанаца са Турцима код Сланкамена 1691, кад српска милиција (са 10.000 људи под оружјем) под командом Јована Монастирлије прва продире у сред турске војске…
… и још толико тога овде још увек неиспричаног, а непроцењиво важног за све нас.

Хтео сам само да се овде на час, сви заједно, запитамо пред нашим нимало случајним заборавом многих међу најважнијим подацима из наше историје, подацима које не зна ни огромна већина овдашњих образованих родољуба и самоуверених интелектуалних снобова (лажних и површних „свезналица“) што мисле са су у све упућени и да о свему могу и смеју да суде…

А тога има толико, на хиљаде примера непознатих, А ВАЖНИХ ПОДАТАКА – за које никад нису ни чули чак и најозбиљнији представници наше српству посвећене интелектуалне и моралне, духовне и националне елите.

Мора се читати, проучавати, слушати, учити, бавити се заборављеним странама величанствене и трагичне српске историје.
То је наш задатак, добијен од предака, који морамо преносити потомству…

Драгослав Бокан, Фејсбук

 

1 КОМЕНТАР

  1. МАЛА ИСТОРИЈА СРБА ДО 1918. ГОДИНЕ

    Српска племена, највећа групација Јужних Словена, по доласку на Балкан у VI и VII веку насељавају подручје око река Дрине, Зете, Пиве, Таре, Ибра и Мораве, део Босне и обалу јужног Јадрана. Средином IX века племена у долини Ибра се уједињују у државицу названу Рашка. И племена у долини Зете уједињују се у државицу названу Дукља – по имену освојеног града староседелаца. И Рашка и Дукља су у почетку биле под влашћу Византије.

    Кнез Часлав Клонимировић је у X веку прикључио Рашкој Дукљу и проширио границе од Дрима до Саве и од Ибра до Јадранског мора. После његове погибије у борби са Мађарима Рашка се није дуго одржала – укључена је у састав македонске државе цара Самуила.

    Пропашћу Самуиловог царства и Рашка и Дукља, која се сада већ зове Зета, потпадају под Византију која је поново постала главна сила на Балкану. Зетски кнез Војислав је средином XI века подигао устанак и ослободио Зету. Његов син Михаило уједињује Зету и Рашку и добија краљевску круну од римског папе. У другој половини XII века рашки велики жупан Стефан Немања ујединио је Рашку, Зету, Косово, Метохију, Хум и део јадранске обале. Уз помоћ цркве, као главног ослонца феудалне државе учврстио је своју власт и започео блиставу еру династије Немањића. Његов син Стефан Немањић проглашава се 1217. у манастиру Жичи за краља, а круну добија од римског папе.

    Најмлађи Немањин син Растко, у монаштву назван Сава, 1219. успева да издејствује самосталност српске православне цркве, поставши њен први архиепископ. Преводио је црквене књиге на српски језик, чиме је омогућио стварање српског књижевног језика. Написао је и биографију свог оца. Као један од најзаслужнијих Срба средњег века, проглашен је за свеца. Да би сузбили његов култ, Турци су му 1594. на Врачару спалили мошти.

    Средњовековна српска држава највећи успон доживљава за време Немањиног потомка Стефана Душана Силног (владао 1331-1355) који је ратовао са Византијом и Угарском. Душаново царство достигло је врхунац моћи српске средњовековне државе. На Сабору у Скопљу 1346.Душан је крунисан за цара. За време његове владавине донет је 1349. „Душанов законик“, којим је желео да учврсти своју власт у пространој царевини. Војно и привредно снажење средњовековне српске државе у доба Немањића донело је и процват аутохтоне српске културе. Подижу се манастири и цркве као задужбине српских владара, чије фреско-сликарство достиже зенит. Убрзо после Душанове смрти његово царство је почело да се распада. Феудални моћници су се међусобно завадили, тежећи осамостаљивању својих области и не обазирући се на нарастајућу опасност од турских освајача који су из Мале Азије надирали на Балкан. Зета је за време владавине династије Немањића, све до Душанове смрти, била у саставу Србије, а потом опет постаје самостална држава. Турска освајања Србије и Босне оставила су Зету, која од краја XIII века почиње да се зове Црна Гора, између Турске и Млетачке Републике, тада најјаче поморске силе на Јадрану. Зета се борила против настојања и једних и других да је потчине, бранећи своју државну индивидуалност. На њеном челу су најпре Балшићи, а потом Црнојевићи. Иван Црнојевић (владао 1465-1490) признао је врховну турску власт, задржавши планински део државе с престоницом у брдима опкољеном Цетињу, где је подигао двор и манастир за седиште митрополије. Његов син Ђурађ, који је владао као турски вазал, основао је 1493. у манастиру Обод, недалеко од Цетиња, једну од првих јужнословенских штампарија.

    Турци су 1371. у бици на реци Марици тешко поразили краља Вукашина и његовог брата Угљешу. Одсудна битка Срба и Турака одиграла се на Косову пољу, на Видовдан 1389. године, где су и српски кнез Лазар и турски султан Мурат погинули и где је српска војска била судбоносно поражена. Био је то крај српске самосталности, мада је Србија, више вазална него независна држава, опстајала још седамдесет година. Њоме су владали син и унук кнеза Лазара, деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, уклештени између Турака који су све више надирали према Европи и Мађара који су се супротстављали том надирању. У то време (1403) Београд је први пут постао главни град Србије. Престоница последњег средњовековног српског владара било је добро утврђено Смедерево. Турци су га заузели 1459. Тиме је и остатак Србије као државе нестао. Подељена на санџаке (административне области), она је постала саставни део Турске царевине.

    У Србији су први оружани отпори турској власти забележени крајем XVI и почетком XVII века. Наоружане групе бораца званих хајдуци трудиле су се да заштите народ од сурове турске владавине, која је од српске раје узимала данак не само у натури него и у крви. Свако десето српско мушко дете одвођено је у Турску и тамо строгим војничким и верским васпитањем претварано у јаничаре (припаднике стајаће турске војске). Бежећи од турског зулума Срби су напуштали своја огњишта и масовно се исељавали на север. Највећа сеоба одиграла се крајем XVII века. Под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1633-1706) око 40.000 српских породица са Косова се повукло заједно са аустријском војском којој су били помагали у рату против Турака. Насељавали су се у јужним деловима Панонске низије. Аустрија их прихвата и користи као граничаре на граници према Турцима. Мађарски феудалци настојали су да им наметну и кметовске обавезе, а католичка црква плаћање десетка и да их покатоличи или бар поунијати (задржавање православних облика црквене службе, али и признање папе за врховног поглавара). Све то доводи до масовног исељавања у Русију. Аустрија предузима у XVIII веку појачано насељавање Јужне Угарске, које се наставља и у наредном веку. Посебно је форсирано насељавање Немаца, вичних занатима и рационалној обради земље, затим Мађара, Словака и др. Тако је Јужна Угарска добила својеврсно етничко шаренило.

    Потпавши под турску власт, Црна Гора је наставила са побунама и ратовањима за своју самосталност, сама или као савезник турских противника – Млетака, Аустријанаца, а касније и Руса. Уместо кнезова на чело народа долазе владике. Они преузимају световне функције, ослобађајући земљу турске доминације. Данило Петровић (владика 1697-1735) створио је савез црногорских племена, организовао покољ потурица (на Бадње вече 1703), обезбедио помоћ Венеције и успоставио везе са Русијом, чији су се поморци школовали у Боки Которској, тада под млетачком влашћу.

    Увођењем власти дахија (1801), у Србији је настало насиље над становништвом. Укинуте су све повластице додељене Србима Свиштовским миром (1791). Већи део Срба одлазио је у хајдуке, јер жалбе Порти (влада Турског царства) на поступке дахија нису донеле никакве промене. Кад су сазнали да се у тајности припрема устанак дахије су предузеле акцију познату као сечу кнезова. Поубијали су већи број српских кнезова, трговаца и свештеника.

    Овај догађај убрзао је устанак. Средином фебруара 1804. у селу Орашцу одбегли народни прваци су донели одлуку о дизању устанка. За вођу су изабрали Ђорђа Петровића Карађорђа.

    Већ у првим акцијама ослобођено је више места и опседнут је Београд. Битком на Иванковцу (1805) побуна против дахија претворила се у устанак против званичне Турске. После даљих пораза и ослобођења Београда (1807), Порта је била приморана на преговоре. Закључен је Ичков мир којим је Србији зајамчена аутономија, али овај уговор није остварен због избијања руско-турског рата и приласка српских устаника Русима. У раздобљу примирја (1808) много је урађено на правном и просветном развитку Србије. У Београду је настојањем Доситеја Обрадовића, свестрано образованог књижевника и просветитеља, отворена Велика школа, међу чијим је првим ђацима био и Вук Стефановић Караџић, каснији лингвист, фолклорист и етнограф.

    Борбе су обновљене током 1809. Устаници су претрпели пораз у бици на Чегру. Заједничко ратовање устаника и Русије настављено је и 1810. и донело неколико победа. Али судбина Србије све је више зависила од међународних односа. Мир Турске и Русије закључен у Букурешту 1812. био је неповољан по Србе, иако се Порта обавезала да ће устаницима дати аутономију. Вође устанка одбиле су да признају одредбе мировног уговора, па је Турска против устаника предузела одлучну акцију (1813). Извршен је напад на Србију са свих страна. Устанак је угушен на најсуровији начин. Већи део устаничких вођа са Карађорђем побегао је у Аустрију. Карађорђе се 1817. вратио у Србију, али је по наређењу кнеза Милоша Обреновића убијен 25. јула 1817.

    Још у току борби устаници су изграђивали своју власт. Највиши орган централне власти била је Народна скупштина (спроводила уставне реформе, доносила законе, одлучивала о рату и миру), а Правитељствујушчи совјет (основан 1805) представљао је извршну власт. Уставном реформом 1811. уведена су попечитељства (министарства) и извршена је централизација власти. Први српски устанак је, и поред слома, значио успостављање темеља модерне српске државе.

    На збору у Такову 1815. донета је одлука о подизању новог устанка а за вођу је изабран Милош Обреновић. Пораз Наполеона изменио је међународну ситуацију. Русија је могла да се умеша и помогне Србима. Због тога је Порта наредила пашама да отпочну преговоре са устаницима (који су до тада извојевали неколико победа и ослободили готово цео Београдски пашалук). Са Марашли Али-пашом Милош Обреновић је закључио усмени споразум. У Београдском пашалуку заведена је заједничка српско-турска управа. Султановим хатишерифима из 1830. и 1833. Србија је добила аутономију и проширење граница, а Милош Обреновић је проглашен наследним кнезом. Укинут је феудализам, српски сељак је постао слободан. Турска власт над Србијом била је све више само формална, турска војска је дефинитивно морала да напусти земљу 1867, а потпуну независност Србија је стекла 1878. На слободну територију Србије долазили су Срби из других крајева, у градовима је почело да се ствара српско грађанство.

    Последњи духовни и истовремено световни господар Црне Горе био је владика Петар ИИ Петровић Његош (1813-1851). Он је учврстио државну, натплеменску власт, основао Сенат, увео порез, издејствовао већу помоћ од Русије, средио политичке прилике и подигао углед своје земље. Био је и велики песник: аутор је „Горског вијенца“, изузетног спева у којем је опевао истребљење потурица у Црној Гори на Бадње вече 1703, у време владике Данила.

    Србија и Црна Гора са Бугарском и Грчком 1912. склапају Балкански савез и заједнички воде рат против Турске ради њеног протеривања са Балкана. Одлучујућа битка се одиграла код Куманова, где су Срби нанели тежак пораз турској војсци. Српска војска је ослободила Косово, средиште своје средњовековне државе. Континуитет са средњовековном државом успоставио је још Карађорђе узимајући у свој лични печат двоглавог орла из грба Немањића. Мир балканских савезника с Турском склопљен је у Лондону 1913. године.

    Убрзо по завршетку Првог, почео је и Други балкански рат. Незадовољна својим делом при подели ослобођене Македоније, Бугарска је без објаве рата напала Србију и Грчку. И у овом рату српска војска је извојевала крупну победу на Брегалници, у јулу 1913. Бугарска је била присиљена да с Румунијом, Грчком, Србијом и Црном Гором склопи мир у Букурешту у августу 1913. године.

    За време и после балканских ратова, у којима је постигла блиставе победе и удвостручила своју територију, углед Србије нагло је порастао. Беч и Берлин постају све узнемиренији. У Србији виде главну препреку за остварење своје политике продора преко Балкана на исток. У њој, због њеног утицаја на Јужне Словене у Аустро-Угарској виде, уз то, и главну опасност по сам опстанак Аустро-Угарске. Због тога је у Бечу све присутнија постајала идеја да треба предузети превентивни рат против Србије и Црне Горе.

    Двадесет осмог јуна 1914. Гаврило Принцип извршио је атентат на надвојводу Франца Фердинанда и тако убрзао избијање светског рата између централних сила (Немачка, Аустро-Угарска и Турска) и савезника (Русија, Србија, Црна Гора, Француска, Белгија и Велика Британија). Аустрија 23. јула упућује Србији ултиматум који садржи захтеве неспојиве са независношћу Србије. Када га је Србија одбила, Аустрија објављује рат Србији. Србија се нашла у врло тешком положају пошто се још није опоравила од Првог и Другог балканског рата. Међутим, имала је велико ратно искуство и свесну војску и цивилно становништво.

    Аустро-Угарска је против Србије и Црне Горе упутила добро опремљену армију. Већ 14. августа почела је чувена битка на Церу у којој је победила српска војска. У касну јесен су Аустријанци заузели Београд, али је дошло до жестоког сукоба на Колубари где је српска војска разбила аустроугарску армију.

    Нове борбе у Србији почеле су октобра 1915. Српска војска се у почетку успешно бранила, али је после продора бугарске војске иза леђа запала у тежак положај. Повлачење је било могуће само преко Црне Горе и Албаније према савезничким снагама у Грчкој. Са војском се пред окупатором повлачио и велики број цивилног становништва. Упркос свему, на јадранску обалу стигло је 150.000 људи који су бродовима Антанте пребачени на Крф. Тамо је од болести и исцрпљености много људи одмах помрло. У животу је остало 120.000 војника који су, после опоравка, већ у пролеће 1916. заједно са француским и енглеским јединицама створили Солунски фронт. У јесен 1916. Срби су победили Бугаре на Кајмакчалану и заузели Битољ. Снаге Антанте су на Солунском фронту, под командом Франша д’Епереа, прешле септембра 1918. у општу офанзиву. Пробојем Солунског фронта нанет је тежак ударац Централним силама који је убрзао њихов слом.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*