Draža Mihajlović kao tragični junak evropske istorije

0

Malo poznati detalji iz života kontroverznog generala Dragoljuba Mihailovića. Bio je najodlikovaniji, ali i najsatanizovaniji oficir

General Dragoljub Draža Mihailović bio je i ostao jedan od najkontroverznijih, a istovremeno i najtragičnijih ličnosti novije, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Njegov životni opus istovremeno podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno. Gotovo pola veka njegova sudbina, iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, koji je pisao svoju istoriju, predstavljala je najveću tajnu bivše Jugoslavije.

Tajna njegove likvidacije, i mesta gde je pokopan, preživela je Josipa Broza i njegovu partiju i državu.

Svako čeprkanje po toj misteriji kao da povređuje osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje. A takvih je danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.

Tajna njegove likvidacije, i mesta gde je pokopan, preživela je Josipa Broza i njegovu partiju i državu.

Svako čeprkanje po toj misteriji kao da povređuje osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje. A takvih je danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.

DRAŽA Mihailović bio je najodlikovaniji ali i najsatanizovaniji oficir koji je obukao uniformu od formiranja savremene Srbije. Kroz čitavu jednu epohu tretiran je kao veći izdajnik Srpstva i od Vuka Brankovića.

Šta je sedam decenija naspram šest vekova, rekli bi cinici, pošto, nažalost, naša istoriografija nije raščistila ni sve detalje oko navodnog Vukovog izdajstva. Možda bi primer i razjašnjenje njihovih sudbina mogao da bude korak naše istorije u novo sagledavanje ko smo, šta smo bili i činili i šta nam je činiti.

Dragoljub Mihailović je 14. aprila po starom, a to znači 27. aprila po ovom nasušnom gregorijanskom kalendaru 1893, rođen u Ivanjici. U varošici u koju su državni činovnici, učitelji, praktikanti, slati po kazni.

Otac Mijailo je bio sreski pisar, a majka Cmiljana domaćica. Prezivali su se Mijajilovići. U Požarevačkom arhivu mogu da se pronađu podaci da je otac Mijajilo bio rodom iz tog grada, iz porodice papudžije Milosava i domaćice Ekaterine.

Draža kao potporučnik na Solunskom frontu

Tih godina kada je rođen junak ove naše priče u Srbiji dolazi do masovne transkripcije starih imena pa njegov otac postaje Mihailo, a majka Smiljana. I prezime se menja. Postaju Mihailovići.

MIHAILOVIĆ je rano postao siroče. Bez oca je ostao sa navršene dve godine, bez majke kad je imao sedam godina. Jedan od stričeva, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće, Dragoljuba i njegove dve sestre Jelicu i Milicu, u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici, koja danas nosi ime Svetozara Markovića. Stric Vlajko, kako su ga od milošte zvali, umire kad je Dragoljub navršio deset godina. Bez sestre Milice ostaje kad je napunio 12 godina. O deci se starala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica.

U osnovnoj školi imao je sve petice izuzev pevanja i gimnastike, iz kojih je bio „vrlo dobar“. Draža Mihailović je 1910. sa vrlo dobrim uspehom, primernim vladanjem i pohvalom da je izuzetno vredan, završio Treću mušku gimnaziju na Vračaru, u kojoj mu je jedan od školskih drugova bio srpski knez Pavle Karađorđević.

SAVREMENOG čitaoca, pogotovo one koji sa simpatijama gledaju na astralne znake, verovatno zanima horoskop čoveka koji je imao tako stradalnu sudbinu. Rođen je u znaku Bika. U Dražinom horoskopskom znaku rođeni su Salvador Dali, Petar Iljič Čajkovski, Sigmund Frojd, Vilijam Šekspir, Karl Marks, Hari Truman, Vladimir Iljič Lenjin, Ivo Andrić, Marija Terezija, Adolf Hitler, prorok Muhamed. I, naravno, Mihailovićeva zla kob, Josip Broz Tito.

Draža sa sestrom Jelicom, babom Stanicom i strinom

Draža, koji će na početku Drugog rata poštedeti život Titu, a ovaj ga na kraju tog istog rata osudio na smrt, prvi put će se sa njim sučeliti početkom avgusta 1914. u Cerskoj bici. U tom Velikom ratu Draža je kao komandir čete Drinske divizije bio uspešniji od Josipa Broza, komandira izviđačke čete 25. domobranske divizije 42. vražje divizije austrougarske „Kaznene ekspedicije“ na Srbiju. Sa svojim ratnim drugovima, dva puta ga je naterao na odstupanje preko Drine. Dobio je i više odlikovanje od Broza. Draža je dobio zlatnu medalju za hrabrost za „umešno rukovanje četom“ i zasluge u odbrani srpskih položaja i zauzimanju Valjeva, a Broz srebrnu medalju za hrabrost za izviđanje srpskih položaja i nanošenje teških gubitaka srpskoj vojsci i civilnom stanovništvu zapadne Srbije.

POSLE sedmogodišnjeg ratovanja i dva visoka odlikovanja, u jesen 1919, poručnik Mihailović je postao vodnik Kraljeve garde, u kojoj se zadržao samo četiri meseca. Zbog solidarisanja sa jednim svojim klasnim drugom, koji je u kafani „Sloboda“ u Masarikovoj ulici u centru Beograda na dočeku nove 1920. godine nazdravljao Maksimu Gorkom, ruskom filozofu Plehanovu i Lenjinovim boljševicima, kažnjen je sa 15 dana zatvora i prekomandovan u Skoplje.

Neće ovo vreme provedeno u apsani biti i jedino. U jesen 1939. pukovnik Mihailović je zaglavio mesec dana zatvora zbog kritike zastarele strategije odbrane Jugoslavije, oštre kritike jugoslovenskog režima i ukazivanja na „sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence“ i na „petokolonašku aktivnost folksdojčera i ustaša u Hrvatskoj“. U elaboratu o stanju u jugoslovenskoj armiji piše da „ovako formirana vojska ide u propast i rasulo“ i da se „iz vojske moraju izbaciti austrijski oficiri“, hrvatske i slovenačke nacionalnosti koji su primljeni u jugoslovensku vojsku.

Draža sa američkim oficirima 1944. godine

OKTOBRA 1940. pukovnik Mihailović je ponovo osuđen na mesec dana zatvora, ovog puta zbog toga što je na prijemu u britanskom poslanstvu u Beogradu održao „harangerski govor protiv nacističke Nemačke“. Uprava Udruženja jugoslovenskih podoficira tražila je da mu se oduzme čin i da se najuri iz vojske. Nemački poslanik u Beogradu Viktor fon Heren lično je uputio protest vladi Kraljevine Jugoslavije. Kazna od 30 dana zatvora doneta je da bi se Nemcima stavilo do znanja da Mihailovićeve reči izgovorene na njihov račun „ne izražavaju mišljenja zvaničnih jugoslovenskih krugova“.

OVAKVI istupi jednog iskusnog obaveštajnog oficira nisu bili slučajni. Postoji više istorijskih izvora koji nagoveštavaju da je Mihailović sarađivao sa sovjetskim službama. Još kao niži obaveštajni oficir vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dvadesetih godina prošlog veka imao je prve kontakte sa sovjetskim službama. Tada su ti susreti imali uobičajnu saradnju obaveštajaca, ali nisu prekidani ni docnijih godina.

Međutim, ozbiljna saradnja počinje tek posle dolaska Hitlera na vlast. Ali, nije on bio klasičan špijun, agent, u običnom smislu te reči. Podrazumeva se da pukovnik Draža kao veliki nacionalista i monarhista, samom ideološkom odrednicom, nije mogao da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje. Ali, uvek ono ali, kao iskusni obaveštajni oficir, shvatio je da je komunistički Sovjetski Savez, „crvena Rusija“, jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Balkan, to jest Jugoslaviju. I ponudio je svoje usluge…

KADA je aprila 1941. saznao za kapitulaciju Jugoslavije, pukovnik Mihailović je na planini Ozren kod Doboja rekao: „Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Ovakva heterogena vojska kakva je bila naša, nije bila sposobna ni za kakvu borbu… Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora.“

Draža u zatvoru jula 1946.

Globalna nadolazeća ratna i poratna zbivanja su više- -manje poznata. Osim za one s početka ovog teksta koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje. I naravno, osim Dražinog groba koji su Tito i njegovi saradnici tako sakrili da se ni danas ne zna gde je.

I nikako ne bi trebalo zaboraviti Dražine reči koje je izgovorio na kraju životnog puta:

– Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali svetski vihor razneo je mene i moj rad.

PRVI SUSRET DRAŽE I VOJVODE ĐUJIĆA

KADA je voz sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra, posle atentata u Marselju, krenuo za Beograd, sveštenik Momčilo Đujić, budući četnički komandant iz Drugog svetskog rata, određen je da bdi pored kovčega. Bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta, zavisno od toga koliko naroda ima.

O ovom vozu, bez voznog reda, ostalo je Đujićevo svedočenje:

– Pred ulazak u dalmatinsko Kosovo, pozvao me je komandant voza, oficir srednjeg rasta, sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoslavom Dražom Mihailovićem. Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima 18 sela i samo tri hrvatske porodice. U dalmatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda.Bilo je više od deset hiljada ljudi. Draža je odlučio da se ovde stoji pola sata.

 

 

 

Večernje novosti

 

POSTAVI ODGOVOR

*