DUBOKA DRŽAVA I VLASTI U SENCI: Ko stvarno vlada Amerikom?

0

Suočen sa velikim izazovima, čovek može da poklekne i pribegne kompromisu. Ali, ako je tako postupio šef izvršne vlasti najmoćnije globalne sile, to bi trebalo brine. Na tom nivou odlučivanja, kockanje ima ozbiljne posledice, posebno ako je u pozadini interes grupacije koja svet gleda kroz fikciju o svojoj grandioznosti. Valja se u tom kontekstu podsetiti reči generala Veslija Klarka, bivšeg trećeg čoveka vojne hijerarhije SAD. On je 2007. godine opisao kako mu je 2001, posle terorističkog akta u Njujorku, „jedan od generala u Pentagonu rekao ‘idemo u rat sa Irakom’, (koji) ‘nema veze sa Alkaidom’… ‘ne znaju šta drugo da rade, osim da svrgavaju vlade’“, a par nedelja kasnije, tokom bombardovanja Avganistana, da je „još (je) gore, uzimamo sedam država u pet godina, Irak, Siriju, Liban, Libiju, Somaliju, Sudan, Iran i Jemen“.

Vojni napad SAD na Siriju možda označava kraj nastojanja predsednika SAD da okonča dominaciju interesa duboke države i vlasti u senci i, posebno bitno, zla koje šire po svetu. Imperija zla je došla do ivice i ne popušta. Imenovanje za savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, jastreba duboke države, podstiče sumnju da je Tramp upao u mrežu Imperije. Danas, zahvaljujući mogućnosti kolektivne inteligencije i ažurnog sintetisanja podataka na internetu, laži anglo-američke vlasti u senci i duboke države se razotkrivaju realnom vremenu. Tako su se brzo pojavile spekulacije da Tramp možda više nije stvarni šef izvršne vlasti, već žrtva tihog puča establišmenta. Na tu mogućnost ukazuje nekoliko pokazatelja.

NEUTRALISANJE DRUGAČIJEG PREDSEDNIKA

Tramp je dolaskom na vlast iritirao moćne lobije sa obe strane Atlantika, jer je bio realna pretnja za mračne interese u pozadini vojno-bezbednosnog sistema. Zato ga je trebalo neutralisati. Donedavno to nije išlo, o čemu svedoči smanjenje poreza, vraćanje industrije, izlazak iz transatlantskog trgovinskog partnerstva itd. On je otvoreno napao finansijske sheme Volstrita i londonskog Sitija, a otpadale su kao konstruisane sumnje o uticaju Rusije na njegovu izbornu pobedu. Činilo se da događaji idu u prilog Trampu, Si Đinpingu i Vladimiru Putinu da uspostave mirovni okvir za Severnu Koreju, Ukrajinu i Bliski istok. To ne bi bilo u interesu moćnih krugova u Vašingtonu, Njujorku, Londonu, Rijadu… Priče o „trovanju“ ruskog izdajnika Skripalja u Britaniji i o „hemijskom napadu“ u Dumi za zajedničko imaju to da su insinuacije bez istrage poslužile da navedu izvršne vlasti SAD i Britanije da samovoljno deluju.

Kako svedoči Klark, ideja uništavanja Sirije nije nova, a jedan od autora tog haosa je i Džon Bolton. Taj projekat očito nije lako skrajnuti. Da nešto nije u redu, ukazuju Trampove poruke na Tviteru pre napada. Ti tvitovi mogu biti upotrebljeni protiv njega, a korisni su i da se potru njegovi dosadašnji stavovi protiv intervencije u Siriji, kao i o nameri da odatle „vrlo uskoro“ povuče oružane snage. Robert Fisk (na slici ispod), najpoznatiji ratni izveštač sa Bliskog istoka i devetorostruki dobitnik Britanske nagrade za novinarstvo, obišao je „ugroženo“ predgrađe Damaska i ne samo da nije našao dokaz o masovnom hemijskom napadu već je naišao na više lokalnih očevidaca koji su mu rekli da nije bilo napada otrovom.

Ako se utvrdi da za „trovanje“ u Dumi nije korišćen bojni otrov, Tramp će biti eksponiran da je požurio sa odlukom i ti tvitovi se mogu iskoristiti da se predstavi kao nedorastao funkciji. On jeste vrhovni komandant, ali bi ga vojno okruženje brzo odbacilo ako im narušava imidž. Na ovakav scenario, čini se, spremni su američki mediji, kao i njegova partijska baza, koja je podeljena u podršci i mnogi (poput Džona Mekejna) otvoreno prizivaju njegov neuspeh, a odjednom je zamah dobila i kompromitovana istraga o ruskoj zaveri, pa su čak pretresane prostorije Trampovog advokata, bez veze sa predmetom istrage.

Činjenica je da su SAD i njihovi evropski i bliskoistočni saveznici naoružavali, finansirali i podržavali islamske teroriste i koristili ih za rušenje sirijske vlade. Priča o „napadu otrovom“ u Dumi potiče upravo od „pobunjenika“ (terorista), a proširili su je društvenim mrežama Beli šlemovi i Sirijsko američko medicinsko društvo, koje je Asadov otac zabranio početkom 80-tih zbog protivljenja sekularnoj vlasti koalicije nacionalista, socijalista, hrišćana i nesunitskih manjina na čelu sa šiitskim Alavitima. S obzirom na Trampovu retoriku samo nedelju dana ranije, odobrenjem napada na Siriju doživeo je poraz u unutrašnjoj igri moći, ali i moralni, podrškom religijskim ekstremistima protiv sekularne države. Izgledao je kao osoba koja ne odlučuje, već se odluka donosi za njega, a on je, poput svojih prethodnika, isturen da je proda javnosti. Ljudski posmatrano, izbor nije lak. Da se odupro, da li bi njegova porodica mogla proći poput Kenedijeve? Ovako, može nakon mandata da ode bez ličnih posledica. Krivica će svakako biti na njemu.

FAUSTOVSKI SPORAZUM

Ko prihvati pakt sa đavolom, to čini na sopstvni rizik. Tramp se sam otvorio za truli kompromis kada je odustao od najavljenog povlačenja vojske iz Avganistana. Poput svih američkih predsednika posle Kenedija, ostaje mu da se igra po obodu unutrašnje politike, ali ne i u spoljnoj politici. To je aspekt koji pokreće Imperiju zla i to je unutrašnja igra kojom su mu pretili eksponenti vlasti u senci. Događaji prve trećine aprila 2018. su osvetlili šta je šta, prvi put u istoriji u realnom vremenu.

Postoji nada da Tramp nije postao marioneta zla, ali nada je u politici greška. Razlog za brigu je njegov mogući faustovski sporazum sa najpodlijim ljudima današnjice, koji su opet podsetili na cenu otpora održanju trajne potčinjenosti. U tom kontekstu, raduje većina kojom je narod Rusije izrazio podršku Putinu, simbolu nacionalnog otpora globalnoj tiraniji. Trenutno Tramp kao da nije više posvećen tom otporu, koji je obećavao.

Njegov predizborni program obećavao je suočavanje sa spoljnopolitičkim anomalijama. SAD, na primer, drže 90.000 pripadnika svojih oružanih snaga u Japanu i 30.000 u Južnoj Koreji, dve države koje zajedno imaju BDP od sedam biliona dolara, ili 235 puta više od Severne Koreje, i prednjače u tehnologiji. Japan i Južna Koreja se ne bave promenama režima po svetu, čega se plaši Severna Koreja, i lakše mogu da obezbede svoju nacionalnu bezbednost same, nego preko vašingtonske Imperije, tim pre što bi približavanje odgovaralo i Severnoj Koreji. Šezdesetpet godina od završetka rata u Koreji, samo je jedan razlog izolacije Pjongjanga, a to je neposredna pretnja SAD. Oko 150.000 američkih vojnika je u Nemačkoj, čiji budžet za odbranu od 36 milijardi dolara i samo 1,5 odsto BDP naspram budžeta Rusije za odbranu od 46 milijardi dolara ukazuje da Nemačka ne vidi Rusiju kao vojnu pretnju. Za Nemce je Rusija tržište i izvor snabdevanja energentima, prirodnim resursima i prehrambenim proizvodima. Uostalom, sa BDP od 3,3 biliona dolara u poređenju sa ruskim od oko 1,5 biliona dolara, Nemačka može da se bavi svojom odbranom od Rusije bez prisustva SAD.

Još apsurdniji je slučaj NATO u istočnoj Evropi. Buš je 1989. obećao Gorbačovu da se NATO neće širiti na istok u zamenu za prihvatanje ujedinjenja Nemačke. U to vreme NATO je imao 16 država članica, koje su se obavezale na zajedničku odbranu, ali, kada su Sovjetski Savez i Varšavski pakt nestali, nije ostalo od čega da se brani. Širenje NATO nakon 1991. godine je toliko besmisleno da je očito ostalo samo u funkciji prikrivanja ogoljene Imperije. Nijedna od država Istočne Evrope ne bi ugrozila nacionalnu bezbednost SAD ako bi imala dobar odnos sa Rusijom, dobrovoljno ili ne tako dobrovoljno. Činjenica je, s druge strane, da je Vašington finansirao, podržao i odmah priznao državni udar koji su na ulicama Kijeva izveli ekstremni nacionalisti i neonacisti u februaru 2014, tri meseca pred zakazane vanredne izbore. Antiruska histerija na ulicama izazvala je paniku ruskojezične populacije, a posebno na Krimu, gde samo 10 odsto stanovnika govori ukrajinski. U martu 2014. godine 83 odsto Krimljana izašlo je na referendum, od kojih je 97 odsto bilo za vraćanje Rusiji, koja ih nije prisilila da se odreknu istorijski kratkoročne pripadnosti Ukrajini. Ono što ih je uplašilo je isto što i pretežno stanovništvo Donbasa.

SISTEMSKI POREMEĆAJ UMA I SAVESTI

Tramp je suočen sa širim problemom. Kako objasniti skoro 1,2 biliona dolara troškova za nacionalnu bezbednost, od čega 700 milijardi dolara za odbranu Imperije. Zato se moraju smišljati misije, mandati, glupe pretnje (poput navodne ruske „okupacije“ Krima) čak i laži (poput Sadamovih navodnih oružja za masovno uništenje). Praktično, mora se izmisliti, hraniti i sprovesti čitav opšti narativ oko nejasnih i netačnih teza, kao što su „neophodni narod“ ili „ključna uloga u očuvanju globalnog mira i stabilnosti“. U vreme Bušove agresije na Irak, zbog navodnog posedovanja sredstava za masovno uništenje, njegov saradnik Karl Rouv je 2004. godine objasnio mehanizam Imperije: „(Svi) živite u onome što se naziva zajednica zasnovana na stvarnosti… verujući da rešenja proizilaze iz razumnog istraživanja prepoznatljive stvarnosti. To više ne funkcioniše u svetu. Sada smo imperija i, kada delujemo, stvaramo sopstvenu stvarnost. I, dok proučavate tu stvarnost razumno, kao što želite, mi ćemo stvarati nove realnosti, koje možete izučavati, i tako će se stvari rešiti. Mi smo glumci istorije… i svi vi, ostaćete da samo proučavate ono što mi radimo“. Problem je, jednostavno rečeno, u tome što duboka država i vlast u senci nisu samo postojanje parainstitucionalnih infrastrukture i sistema, već i sistemski poremećaj uma i savesti.

Šta sad? Dan posle bombardovanja, otpravnik poslova ambasade Srbije u Damasku izjavio je – preneli svi domaći mediji – da Sirija ne raspolaže bojnim otrovima i da je posle sporazuma 2013. godine predala zalihe i postrojenja za njihovu proizvodnju uništila. U svetlu beskičmenog držanja mnogo moćnijih država, naša diplomatija, a time i država, stali su naspram širenja laži. Kad već ne možemo da učinimo više za očuvanje međunarodnog prava i kolektivnu bezbednost, raduje da smo za istinu. Neokonzervativne sile u dubokoj državi, kao i neoliberali u vlasti u senci, guraju u opšti rat protiv Rusije, ali bi da teret ponesemo svi. Ako bi bilo po njima, život u miru može postojati samo u ropstvu i oligarhiji globalističkih korporativnih i birokratskih interesa, a u suprotnom se postaje meta njihovih medijskih i vojnih napada. Primer istupa našeg diplomate osvetljava da, iako nemamo snage da stanemo otvoreno protiv poremećaja uma i savesti, bar ne mogu da nam uskrate mogućnost individualnog vrednosnog opredeljenja za istinu i dobro.

 

 

 Miroslav Stevanović / Standard

POSTAVI ODGOVOR

*