DUBROVNIK I SRPSKI VELIKANI

0
Listajući svedočanstva, spise, dokumenta o Dubrovniku, koji su srećom, sačuvani, teško da čovek može sa lakoćom da se odluči kojem istorijskom trenutku, ili ličnosti da posveti nešto vremena i pisanja, kako sve ne bi palo u zaborav. Kao da u ovom momentu, i odjednom, sve traži dužnu pažnju. Srećom, neke naše izdavačke kuće, istoričari, pisci, pobrinuli su se da najbitnije ostane van potiranja, daleko od tame istorijskog zaborava.Proučavajući materijale, knjige, zapise, arhive o Dubrovniku, istoriji onoj davnoj, pa srpskoj srednjovekovnoj, takođe i o dubrovačkoj srpskoj književnosti, mnogo toga se u iščitavanju obnovi, ili rasvetli, ili nauči. Dubrovnik je bio srpska svetlost, nada, naša biserna lepota, nekad i srpski spas, ali i riznica i to vekovna. Danas patnja, prećutkivanje, potisnuta istorijska sećanja, rana ravna neoprostivom zaboravu, kako ljudi, tako i mesta, srpskih svetinja, događaja, zadužbinara. Živimo sada u potrazi za istrgnutim! Otetim! No, zar i mi sami ne snosimo veliki deo krivice!? Niko valjda, tako lako i brzo na „sebe” u „ dobru” ne zaboravlja, kao mi Srbi, zarad nekog lažnog zajedništva, pa se u nemilosrdnoj, ponavljanoj istorijskoj agoniji, poput pokajnika vraćamo načemu što je kao dijamant svetlelo, nekad bilo naše dragoceno.

Prevrćemo po spisima, tragamo po univerzitetskim i gradskim bibliotekama, arivama, knjižarama, i pitamo se, šta se do sada čekalo, zašto se u prethodnih petnaest godina, ali i mnogo pre toga, nije ažurnije istraživalo, listalo, pisalo, izučavalo, čeprkalo po srpskoj prošlosti Dubrovnika? I koliko nam je vremena trebalo da se obnovi rad Matice srpske dubrovačke?

POVELJE I PISMA DESPOTA STEFANA 

A koliko vredi nezaborav? I koliko nam je danas on dragocen? Primera radi, čitajući istoriografski dragocenu knjigu, rekla bih, zlatni dokument „Povelje i pisma despota Stefana”, autora akademika Aleksandra Mladenovića koju je 2007. godine objavila „Čigoja” od bogate sačuvane riznice – prepiske, dokumentacije, povelja, pohvala, pečata, potvrda na preko 500 stranica upućivanih manastirima na Svetoj Gori, Hilandaru: pet, Manastriru Velika Lavra, Sv. Atanasija i Sv. Pantelejmona po šest dragocenih svedočanstava, ipak najviše spisa, čak 59 povelja, uredbi, drugih dokumenata od ogromnog, nemerljivog istorijskog značaja jesu „DUBROVAČKI” (sakupljeno je i objavljeno ). Putovali su zapisi, ukazi, povelje, zapečaćene po srednjovekovnim prašnjavim ili kamenim drumovima i stazama … na relaciji Srbija – Dubrovačka republika, i obratno, za života despota Stefana Lazarevića.

Akademik Aleksandar Mladenović u uvodnom slovu ističe: „U ovoj knjizi, na jednom mestu, donose se svi do danas poznati dokumenti, pisani staroslovenskim i srpskim jezikom, a to znači povelje, pisma i drugi spisi sačuvani u originalu, prepisu ili ranijem izdanju, koje su naslednici kneza Lazara pisali Dubrovniku (a i Dubrovačka opština njima) i raznim manastirima… ”

Interesantan je jezički osavremenjen tekst, odnosno Povelja Dubrovčanima od 2. decembra 1405. godine ( str.49). Tu je ovekovečena na najlepši način i prepiska između despota Stefana i Dubrovčana iz avgusta 1392. ( str 59), godine u vreme kada se ranjena, spaljena i posečena Srbija na čelu sa mladim Stefanom i kneginjom Milicom, opravljala. Razume se, u takvim istorijskim momentima despotu se obraćaju pravi prijatelji, oni koji su cenili i „poštivali” blagopočivšeg velikomučenika kneza Lazara i sa njim bili odvajkada u bratskim ili bar, dobrosusedskim vezama. Sada su nudili despotu pomoć, podršku, razumevanje i obnavljanje svih trgovačkih, privrednih, kulturnih tradicionalnih veza Srbije i Dubrovnika. Despot Stefan, takođe, svojom Poveljom potvrđuje da će sve biti međudržavnim sporazumom uređeno, kao što je bilo za života njegovog oca Lazara.

Od svih dokumenata koji u ovoj knjizi čine prepisku između Srbije i Dubrovnika (ukupno 59) svega dva predstavljaju originale poslate sa srpske strane Dubrovčanima: pismo kneginje Milice i kneza Stefana, napisano pre 6. avgusta 1392. i povelja despota Stefana Dubrovniku, napisana 2. decembra 1405. godine. Ostali dokumenti jesu dubrovački prepisi, krasnopisi i njih je pisao poznati pisar Rusko Hristiforović, od koga su nam ostali, kako prepisi pisama upućenih iz Srbije Dubrovniku, tako isto i koncepti dubrovačkih pisama čiji su originali poslati u Srbiju. Ovo treba, pojašnjava autor akademik Mladenović, imati na umu naročito pri ispitivanju jezika ovih dokumenata.

Sledi deo citata iz knjige „Povelje i pisma despota Stefana” , deo teksta poznate „ Povelje Dubrovčanima” iz 1405. godine.

„Po neiskazanom milosrđu i čovekoljublju moga Vladike meni slatkog Hrista i po neiskazanoj samilostivoj Njegovoj pažnji kojom je meni, kao što je i prvim svetim i pravoslavnim carevima, takođe, dao blagodat Presvetog Svojeg Duha, što na mene On izli i postavi me za gospodara Srpskoj zemlji i Pomorju, i podunavskim oblastima – ja u Hristu Bogu pravoslavni i samodrživi po milosti Božjoj despot Stefan koji sve ovo imam po dobroj Božjoj volji.Stoga i pišem ovo na znanje svima kako meni posla Vladajući i vlastela grada Dubrovnika svoje vlasteline po imenu Marina Ristića i Matka Gradića. I zamoliše me da im ja potvrdim naredbe i zakone koje su im izdali prvi srpski gospodari. I ja im potvrdih da one zakone, koje su imali pod prvim srpskim gospodarima, i pod carem Stefanom, i pod mojim roditeljem Svetim knezom Lazarom, i pod Svetopočivšom gospodaricom i mojom majkom gospođom Jefrosinijom, i što sam im i ja zapisao i utvrdio do današnjega dana, sve to potvrđujem ovom Poveljom, te zakone da imaju za moga života, da im se ne izmene ni u čemu. I još im pokazah blagonaklonost koju su i ranije imali”.

„I ako dođe do neke rasparave među Dubrovčanima i Srbima, da se postavi polovina sudija dubrovačkih i polovina Srba, da se pred njima raspavlja. I da je porota Dubrovčaninu njegova družina: Dubrovčani koji su onde ili Dubrovčani koji se nađu u najbližem mestu. Ako bi htele svedoke obe strane, one koje se raspravljaju, da postave polovinu Dubrovčana i polovinu Srba. A od tih svedoka se nijedan ne može povući…. Ako li dođe do rasparve između Sasa i Dubrovčana, takođe da se sude kao i Srbi: polovina sudija Sasa a polovina Dubrovčana….

…I da nema poreza Dubrovčanima na mojim pijacama…

…I da se Dubrovčani u Srbiji ne mogu prisiliti da nekoga daruju niti im se može oduzeti nešto bez njihove volje, oni mogu da borave ili idu svuda slobodno trgujući….

…Ako se desi te se zavadim s Dubrovnikom, da im javim šest meseci ranije kako bi mogli svi Dubrovčani slobodno da izađu sa svojom imovinom iz moje zemlje…”

2. Decembra 1405. ili u godini 6914. u slavnom gradu Borču – mesto u Šumadiji, severoistočno od Čačka.

Interesantno je jedno od prvih pisama koje je Dubrovnik uputio knezu Stefanu i tada već monahinji Jevđeniji, gospodarici, njegovoj majci, napisano u Dubrovniku 7. decembra 1395, gde Dubrovačka vlast i vlastela odgovaraju da će im poslati svoje pouzdane ljude Dubrovčane, da će poštovati sve stare ugovore i, takođe, pišu o imovini župana Nikole.Tu je i vredan dokumet pisan u Dubrovniku 13. novembra 1396. godine, pismo Dubrovčana gospodarici ili, kako su je još oslovljavali, gospođi Jevđokiji i knezu Stefanu gde joj zahvaljuju što je kod „velikog gospodara” izradila slobodu kretanja ihovim trgovcima po njenoj srpskoj zemlji, javljaju joj i preporučuju svoje čestite trgovce koji su pošli „u Srblje”. I ovo pismo – koncept pisala je ruka Ruska Hristiforovića. Već oktobra 1397. Dubrovčani pišu knezu Stefanu i gospodarici Jevđeniji sa velikom molbom da se zauzmu za njihove trgovce koje su Turci zatvorili.

Dubrovčani su se trudili, koliko su mogli, da pomognu mladom srpskom despotu. Godine 1422. sredinom marta Dubrovčani javljaju despotu Stefanu da su njegovom, srpskom vojvodi Vitku sa ljudima dali dve dubrovačke lađe koje će ih odvesti u Veneciju, a zatim bezbedno vratiti u Dubrovnik. Na sigurno. U istom dokumentu je ponovljena molba srpskom despotu da oslobodi tri zatvorena mlada vlasteličića Dubrovčana, što je despot nakon izvesnog vremena i učinio.

U pomenutom – Dubrovačkom odeljku knjige „Povelje i pisma despota Stefana” može da se nasluti i na koji način su bili uređeni međusobni državni ugovori, sporazumi, bilo da je u pitanju trgovina, ili zaštita prava Srba u Dubrovniku ili obratno, ili imovinsko pravni odnosi, pa i regulisanje međusobnih stavki naslednog prava njihovih građana, a samim tim i uređenje ovog problema između dve zemlje. Neretko bi prepiska pokazivala u kojoj meri je Dubrovnik bio zainteresovan da se skoro slomljena srpska despotovina, tek vaskrsla iz pepela, što pre oporavi. Ali, iz istorije je poznato; Dubrovčanima je, u prvom redu i iznada svega stalo do sopstvenih interesa!! Odgovore iz Dubrovnika srpskim despotu pisao je prekrasnim, prepoznatljivim rukopisanijem Rusko Hristiforović, a po nalogu dubrovačke vlasti i vlastele.To sve navodim kao dragoceni primer kakav je bio i kako se i u takvim prilikama prožimao život – dvojstvo, pokazatelj šta je Srbiji značio Dubrovnik, i Dubrovniku Srbija.

ZANIMANJE IVA ANDRIĆA ZA DUBROVNIK

Kako su se istorijski događaji smenjivali u nastupajićim epohama u Srbiji, Dubrovniku, mnogo kasnije, u velikoj zajedničkoj državi Južnih Slovena, prilike pogoršavale ili poboljšavale, tako su bila uredno odslikavana „pismena” i u svim potonjim vekovima. Ogroman doprinos očuvanju stare zaostavšitne „grada bisera” pripada našim poetama, istoričarima, umetnicima. Verno beležeći hroniku Dubrovnika, protkanu utiscima doživljenog, uz neprekidno podsećanje na prošlo, ostavljeno je u amanet sadašnjim generacijama, ali pogotovo onim koje će doći posle nas. U tome je neprocenjiva vrednost svakog zapisa, putopisa, osvrta, komentara. To je i potvrda da nikada nije prestala povezanost, vezanost za stari Dubrovnik, što pokazuju brojna interesovanja za Dubrovnik ne malog broja istaknutih istoriografa, istraživača, etnologa, pisaca, pesnika, filozofa. Mnogo toga ostalo je zabeleženo u Dubrovniku i o Dubrovniku.

Divan grad i kao velika i večita inspiracija stvaralaca poput Gundulića, i drugih znamenitih imena, bila je zamamna i vrlo inspirativna Ivu Andriću i Milošu Crnjanskom. Andrić je, boraveći u Dubrovniku, sve beležio, hodao kako je često govorio, otvorenih očiju i čista srca, i slušao… Zapisivao. Karakteristično za Andrića je da je, pre nego što bi se uputio, u recimo, Dubrovnik, prvo pomno izučio sve od istorijskog materijala, koje mu je u datom momentu bilo na raspolaganju. Mnoge ličnosti, one stvarne iz Dubrovačkog života bile su kasnije poznati junaci u njegovim, romanima, knjigama, ili su pominjani u pripovetkama, ili u „Znakovima pored puta”…

To sa puno argumenata iznosi i obrazlaže dr Zlata Bojović, profesor na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Dr Bojović autor je brojnih naučnih radova, stručnih knjiga iz oblasti srpske književnosti 19, 20. veka, ali i starije srpske književne i kulturne prošlosti, Dalmacije. Bavila se i Andrićevim interesovanjem za Dubrovnik, biser Jadrana.

„ Dubrovnik je za Andrića bio trajna tema koja je u nekim proznim delima, a naročito u njegovim zabeleškama i u njegovim planovima, obuhvatala različita viđenja i asocijacije. One su se odnosile na autorovu osetljivost prema piscima, od renesansnih do savremenih, na istoriju Dubrovnika, posebno onu koja je bila okrenuta prema bosanskim vladarima i najbližim prostorima. Odnosila su se na život Dubrovnika, duh i mentalitet njegovih građana, na sve ono što je pomoglo da se shvati doba, na Dubrovnik kao neposrednu i čistu literarnu inspiraciju. Po književnom redu, iako ne po važnosti, posebno mesto u Andrićevom interesovanju za dubrovačku prošlost imali su pisci. Decenijama je, čitajući njihova dela, nailazeći na vesti o njima, otkrivajući njihove neobične sudbine, izdvajao pojedinosti, a one su ulazile ne samo u osnov njegovog razumevanja i znanja o literaturi i njenim specifičnostima, već i u osnov opšteg doživljaja Dubrovnika prethodnih vekova, za koji mu je, ne može biti sumnje, bilo stalo da bude što potpuniji i što verniji – ističe Zlata Bojović u radu „Zanimanje Ive Andrića za dubrovačke teme” (str 255).

Posebno se to vidi u Andrićevoj doktorskoj disertaciji o razvoju duhovnog života u Bosni, gde su bili naznačeni i portreti nekoliko pisaca iz Bosne koji su došli u dodir sa Dubrovnikom. Poput imena Đorđa Dragišića (15. vek), rodom iz Srebrnice, koji se zakaluđerio i postao kasnije franjevac. Andrić beleži da je Dragišić u dva navrata živeo u Dubrovniku. Zatim, tu je i Đorđe Radojević Gizdelin, profesor i pisac humanističkih dela, Andrić pominje njegov rad u Dubrovniku u 17. veku, piše i o njegovom opevanju opsade Budima 1686. godine. Ima tragova da je Andrić pažljivo čitao neke dubrovačke renesansne i barokne pesnike. Zabeležio je, tako, tri stiha Dinka Ranjine, zbog stilskih obrta u njima, i u staroj i u savremenoj ortografiji. Naročito su zanimljivi Andrićevi spisi iz dva dela Dživa Iva Gundulića. U ovom slučaju to nije bilo samo prosto markiranje osmeraca, koji su mu za kratko zaustavili pažnju. Istaknuto je već u litaraturi da je, pripremajući građu, za pripovetku „Slepac”, za motiv koji je nazvao „tajna u lepoti” prizvao Gundulićev stih „tako ona milo hodi”, to jest fragment iz „Osmana” (VII, 249-252), u kome je opisana Sokolica.

Dr Bojović napominje da je za Andrića bio vrlo dragocen dugi niz ispisa iz literature i iz izveštaja mletačkih ambasadora i izaslanika na bosanskom dvoru u kojima su se pominjali Dubrovnik i Dubrovčani, njihovo ponašanje, politički potezi, njihov realan život.Te su vesti govorile o uzajamnoj nenaklonosti, o mletačkom nepriznavanju Republike, koju su u zvaničnim dokumentima nazivali „opštinom u strahu” u kojem ja živela dubrovačka opština, o velikom cinizmu Mlečana prema Dubrovčanima – pisali su Venecijanci 1573. godine.

Više od književnosti, Andrića kao stvaraoca, zanimali su dubrovačka istorija i život ovoga grada u prošlosti.

U knjizi „Sa Ivom Andrićem” autor Ljubo Jandrić beleži piščeva razmišljanja o Herceg Stjepanu.

„Odavno me zanosi Herceg Stjepan. Teško je u bosanskoj istoriji pronaći čudniju ličnost. Vladari su u pričama obično dobri za one kojima su u nečemu valjali, a zli za one kojima su pokazali jaku ruku. Međutim, izgleda da niko ništa dobro nije mogao da kaže za Hercega Stjepana. Čak se to vidi i u škrtim dubrovačkim zapisima koje sam pronašao. Tamo otprilike, na nekolikim mestima stoji – Danas je zasjedalo Malo vijeće. Odobrena je tražena svota nezasitom Hercegu Stjepanu. On je u ličnom životu bio nepostojan i prevrtljiv. Na dvor je dovodio kurtizane iz Italije i privenčavao ih, a sinovi su ga napadali i napustili: jedan je prešao u islam i postao čuveni veliki vezir Herceg Oglu, drugi je otišao u Hrvatsku. Kad je umro u Herceg Novom našla su se tri sveštenika kraj njegove postelje :bogumilski, katolički i pravoslavni. Svaki je računao da polaže pravo na njegovu dušu. Herceg Stjepan se još nije bio ni ohladio, a Turci su ušli u Bosnu. On je dosta šurovao s njima. Uopšte, bosanski velikaši bili su razjedinjeni, neki čak i bez ugleda. Stanje u porodici Herceg Stjepana, to je duhovno stanje u Bosni pred njen pad. U Dubrovačkom arhivu stoji : Šaptom pade Bosna. To znači da su je velikaši izdali. I na Hercega Stjepana se to odnosi u dobroj meri”.

No, u delu Andrićeve doktorske disertacije „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”, koja se odnosi na dubrovačke teme piše:„ S druge strane znamo da su Dubrovčani u sukobu koji su (1451-1453.) imali sa Stjepanom Vukčićem, hercegom od Sv. Save, prebacivali ovome, između ostalog, i to da je on bio prvi koji je uveo Osmanlije u zemlju, kad je prozvao Barah-pašu sa 1.500 ljudi da mu pomogne umiriti neke kmetove „koji se protiv njemu pobuniše”.

I još dodaje naš veliki pisac, nakon priče o dubrovačkim arhivskim materijalima:„ Kada smo kod Hercega Stjepana i arhivskih dokumenata, imam utisak da fratri precenjuju arhivsku građu, muslimanski sveštenici ne cene, a pravoslavni je potcenjuju”.

DUBROVNIK U VIĐENJIMA MILOŠA CRNJANSKOG

Od plejade srpskih spisatelja i pesnika pomenimo Miloša Crnjanskog i njegovo viđenje Dubrovnika.

„Nije stari Dubrovnik bio tako velika i česta tema Miloša Crnjanskog. Ali bivao je u nekim vremenima opsednut njime, i tada su nastajale razne impresije, na granici između oduševljenja viđenom i neposrednom lepotom i sopstvenog doživljaja, koji je bio put do njenih korena. Tako doživljavan kao trajna prošlost, iskrsavao je na različitim i to neočekivanim mestima. Sa dobrim poznavanjem i istorije i literature davne dubrovačke države lako se otiskivao Crnjanski u njenu prošlost i mnoge trenutke te prošlosti uzimao kao meru za pojave koje je opažao i u kojima ih je sa samo njemu znanim razlogom prepoznavao. Kao i kod mnogih drugih pisaca 20. veka, inspiracije su iskrsavale u susretu sa ostacima materijalne kulture na koje se odmah nadograđivalo prisećanje na književnost starih vremena, na sve ono što je pratilo poimanje neobične male države i njenih građana, delom davnog i davno iščilelog romanskog porekla i mnogo snažnijeg i pretežnijeg slovenskog”, piše dr Bojović.

Vraćao mu se povremeno, posebno u periodu od nekoliko godina krajem treće i početkom četvrte decenije 20. veka u stihovima „Leta u Dubrovniku godine 1927”, u putopisima, u specifičnim reportažama, vodičima, sličnim napisima.

Za razmišljanja Miloša Crnjanskog o starom Dubrovniku važne su bile 1927. i 1928. godina kada je on, boraveći duže u Gradu, pisao i objavljivao putopisne beleške i reportaže. Dobro pripremljen i proučivši dubrovačku istoriju i umetnost, staru arhitekturu i savremenu funkcionalnu vezu koja se uspostavljala sa životom, napisao je Crnjanski tokom 1927. putopisne beleške u kojima su se susretale slika njegovog vremena i svega što je u njoj pripovedalo o staroj republici. Simbolično, sve se to spajalo u njegovom napisu „Arhiv Dubrovnika” ( „Vreme” 3.9.1932. u knjizi Miloša Crnjanskog „Putopisi” Beograd 1995. str 213-217).

Sledi jedan citat Miloša Crnjanskog :„ Arhiv Dubrovnika koji postoji još od vremena pre Nemanjića (12. veka) sačuvan je bolje od tolikih drugih čuvenih evropskih arhiva… U njemu je , sem državnih ugovora još iz 12. veka kao na primer, ugovor Dubrovnika sa italijanskom Pizom iz 1169, i puno povelja na pergamentu, „Zakona carinskih”, još iz godine 1277. Knjiga popisa razdeljenih zemalja, zemljišnik dubrovački, takozvana „crvena knjiga”, popis dubrovačkih kuća, odnosno „Katastik” iz 1417. godine i pisma velikog srpskog župana Stefana, iz 13. veka, kao i potonje povelje iz 14. veka”.

Tu su i opisi dana koje je Miloš Crnjanski proveo uz grupu naučnika „koje je Srpska kraljevska Akademija” poslala u Dubrovnik da izvrše jedan naučni posao.

„A na okupu su bili, od strane gospodina Truhelke, upravnika arhiva, dobro primljeni „naši mladi istoričari g. Dinić, Tadić, Čremošnik…” znameniti etnolog i antropogeograf Jovan Erdeljanović, istoričar Jovan Radonić, koji je u ime Srpske akademije nauka rukovodio poslom, kao i još nekoliko naučnika upućenih u pojedine oblasti”.

Precizno i pažljivo navodio je Miloš Crnjanski šta su radili, koju su građu prikupljali, na koje su probleme, i one banalne, nailazili, kao da je bio svestan da je to izveštaj za istoriju naše nauke:„ Dr Gregor Čremošnik skuplja sa pergamenata veliku kulturnu i ekonomsku istoriju Dubrovnika, još od 13. veka pa i dalje. Dr Juraj Tadić diplomatska uputstva dubrovačkog Veća svojim dubrovačkim poslanicima počevši od 1359. godine. Dr Mihajlo Dinić odluke dubrovačkog senata od god. 1379. Pa dalje…”

Boraveći u Dubrovniku i pomažući u radu prikupljanja Miloš Crnjanski je duhovito opažao sa koliko je truda Jovan Erdeljanović snimio rukopise, namodernijim aparatom koji je s mukom nabavljen, ali za koji nedostaju potrebna sredstva „da se stavi u pogon” i komentarisao :„Trebaće mnogo humora i fizičke izdržljivosti redaktora tog izdanja S.k. akademije, kojim upravlja g.dr J. Radonić da se i taj posao koji bi nam osvetlio obraz pred svetom, ne završi kako se, kod nas, uopšte tzv. kulturni poduhvati obično svršavaju”.

Crnjanski je u Dubrovniku sa radošću istoričara i sa poštovanjem posmatrao kako prelistavaju „stare pergamente”… „A iz tame stoleća vaskrsavaju podaci o tome ko je sve imao kuću u Dubrovniku, kako se kupovalo i prodavalo, lečilo, rađalo i umiralo, tužakalo, kakvi su bili vladari u Španiji, naši u Bosni, u srednjovekovnoj Srbiji…” Zainteresovano je detaljno pominjao šta koji od naučnika istražuje a potom se prenosio u stvarnost, koju je osećao kao pisac, kao pokretnu sliku života.

„U podne, kad Sunce obasja Knežev dvor u Dubrovniku, skoro je nemoguće i hodati po kamenom pločniku starog grada. Sve živo klone tada kraj zidova, u senci; i nosači u staroj, crvenoj, župskoj nošnji, na stepenicama crkava, na lubenice, i golubovi na strehe i fratri na svoje molitvenike … ”

No nijednog trenutka Miloš Crnjanski nije izlazio iz vremenskih i prostornih međa staroga Dubrovnika, spajajući svaki čas vekovne razdaljine.

Rade istraživači u odajama gde je nad ulazom ispisana besmrtna opomena republike dubrovačke :„Ostavite se privatnih poslova, brinite za javne.”

Saznajemo, takođe, da je u 1927. godini, koja je i u ličnom životu Crnjanskog imala dodir sa Dubrovnikom, naime prvih dana avgusta, u Dubrovniku objavio je svoju veridbu u listu „Politika”. Izgleda da je u to vreme nastao i njegov čuveni, ali kratki putopis pod naslovom „Dubrovnik”, objavljen u srpskom književnom glasniku 1928. godine.

„Dok je nad celom zemljom magla i sneg, dovoljno je da kažem sebi:„ Sad je u Dubrovniku Sunce, pa da osetim kako me izdaleka greje”, započinjao je Miloš Crnjanski opis Dubrovnika. On zatim, niže impresije, povišenim tonom dočaravao je prirodne lepote koje je posmatrao i koje je prizivao iz sećanja. Postepeno se učvršćivala slika starog Dubrovnika. Stvarala se ona od opaski o ostrvima „nekadanje stare Republike”, o Lopudu „bogatog Miha Pracata”, o Minčeti, i tvrđavi porodice Menčetića, preko legendi o razaranju „starog Epidavra”, odakle su se „stanovnici Latini” preselili na ove hridi… gde je stešnjen Dubrovnik”.

Iz mnogobrojnih tekstova, putopisa, jasno se vidi da je Crnjanski, opisujući Dubrovnik, neprestano bio u starom Dubrovniku. I na svim drugim mestima kada bi pomenuo Dubrovnik, uvek je bila prepoznatljiva veza Miloša Crnjanskog sa upućenošću u istoriju grada.

Od drame „Gundulić”, kaže dr Bojović, i prvog knjiškog upoznavanja sa starim Dubrovnikom Miloša Crnjanskog do njegovih zrelih razmišaljanja o Dubrovniku, bilo je prošlo oko dvadeset godina. U neposrednom uživljavanju u tu prošlost, koja mu je vremenom bivala sve bliža koliko se kao istoričar i kao pisac sve bolje upoznavao sa njom, otvarao se put između udaljenih epoha. Taj put je Crnjanski mnogo puta prelazio u mislima, uvek ponovo opčinjen unutarnjom i spoljnom lepotom, o čemu svedoči sve što je o starom Dubrovniku, usredsređeno ili usputno napisao.

Literatura

„Povelje i pisma despota Stefana”- Aleksandar Mladenović, Štampa „Čigoja”, Beograd 2007, str. 49-51, str. 59-62;

„Srpsko nasleće”, Beograd februar 1988.

„Sa Ivom Andrićem” – Ljubo Jandrić, Srpska književna zadruga, Beograd 1977, str. 234-235.

Rukopisni tekstovi iz zaostavštine Miloša Crnjanskog, u knjizi „Putopisi II” Beograd, 1995, str. 554- 557, str. 213- 217.

Naučni radovi i stručni tekstovi prof. dr Zlate Bojović „Stari Dubrovnik u viđenjima Miloša Crnjanskog” , Godišnjak Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, Beograd, 2005, str 167-174.

Prof. Dr Zlata Bojović „Zanimanje Ive Andrića za dubrovačke teme”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, referati i saopštenja 22/1 str. 255 – 267.

IZVOR: srpska.ru

POSTAVI ODGOVOR

*