Душан Прелевић Преле: Иди тамо где те вуче чука

0

Многи мог оца описују као боема, алкохоличара незгодног темперамента, кафанског филозофа, легенду Београда, мангупа, пробисвета, бунтовног интелектуалца… И он све то јесте, прича његова кћерка, новинарка Милица Прелевић

Причу о херојима наших живота, чуварима лепоте духа, уметницима који су имали храбрости да заиста живе онако како смо сви желели Александар Ðуричић написао је кроз топле исповести њихових кћерки

* * *

За 59 година Душан Прелевић, међу градским становништвом познатији као Преле, успео је да буде и фудбалер у Црвеној звезди и голман у хокејашком клубу Партизан, члан разних музичких састава, накратко и Kорни групе, џезер, да објави три албума и мноштво синглова, колумни, три збирке приповедака, да игра и пева у мјузиклу „Kоса“, да напише сценарио за „Последњи круг у Монци“, да буде сликар, да воли много жена и добије две кћерке, Дину и Милицу. Није се женио никада.

Био је члан Депоса и хапшен је за време демонстрација 9. марта 1991. године.

Умео је доста да пије и често да се бије. Плаћао је сопствене рачуне, и у кафани и у животу.

Био је и сурово искрен: „Није пријатно да се пробудиш ујутру и схватиш да не видиш на једно око, али прође месец дана и идемо даље. И опет буде све у реду, а мене јебе баш то што је све у реду.“

Завршио је као слободан уметник у пензији. Око, изгубљено у тучи, доживљавао је као повреду на раду. Није престајао да пуши ни када је претила опасност да ће му и друга нога постати пушачка.

„Ако ме и нога сјебе, ако хоће да ми је секу, имам решење. Попнем се на врх зграде Албанија, доле снимају све телевизије, ви све то гледате, ја скочим ласту и на шестом спрату се рокнем из пиштоља, јер, какав сам малер, може да ми се догоди да паднем и сломим кичму, а останем жив. Толико не бих да се зајебем. Морам да идем на сигурно.“

Политичаре је доживљавао као бубашвабе и и мучила га је једна велика дилема: „Има ли неко од њих ко је из магареће клупе или су баш сви одреда дизали руку кад учитељица пита ко ће да покваси сунђер?“

Неколико година пред смрт рећи ће: „Био сам истрајан у пороцима, истрајавам и данас.“

Почео је да пије са 13 година, и то не шприцере.

Био је оно што се зове окорели Београђанин. Ту шарма и духа није фалило.

„Певао сам кад сам хтео и колико сам хтео. Ишао сам на неке фестивале а да нисам хтео да вежбам и пробам, нисам уложио ништа више од тог гласа који ми је Бог дао. У ствари, мени до тога није било стало. Навикао сам да певање мени буде задовољство, а не и посао, а са певањем сам мешао живот и алкохол.“

Говорио је да су Горан Бреговић и Бијело дугме, као зачетници турбо-музике, уништили домаћи звук: „Тај њихов пастирски рок нам је јебао мајку.“

И ЈА САМ ИМАО МАЈKУ

Његова друга кћерка Милица рођена је пре 32 године у Градској болници у Београду. Њена мама зове се Слађана Војновић, преводилац је и судски тумач за руски језик. Милица је завршила журналистику и ради као уредник у магазину Стори. Пре неколико месеци покренула је званичне налоге на друштвеним мрежама Фејсбук, Твитер и Инстаграм, тако покушава да сачува сећање на свог оца, јер мисли да Београду недостаје Преле.

„Баш као што недостаје и мени“, рећи ће кроз осмех.

Прва реч која јој пада на памет кад помисли на тату је слобода.

„Слобода да буде свој. Живео је онако како би сви други волели, а нису смели. Многи мог оца описују као боема, алкохоличара незгодног темперамента, кафанског филозофа, легенду Београда, мангупа, пробисвета, бунтовног интелектуалца… И он све то јесте. Али за мене он је био шмекер ћале, са чуком да ме као дете не фолира и не прича оне глупости које сви родитељи углавном причају, а ни сами не верују у те тврдње. Није био класичан тип оца који мења пелене, иде на родитељске састанке и школске приредбе, води у паркове и на досадне дечје рођендане. Али је гледао са мном неколико десетина пута цртани филм „Мала сирена“ и изабрао ми је хаљину за велику матуру. Можемо и да подсетимо неке моје бивше фрајере како је изгледало забављати се са мном и тата Прелетом, који је знао све кафане, ћошкове и градске ликове са смешним надимцима и навикама. Мој ћале је увек био присутан у мом одрастању и у мом животу. Био је стваран и непоновљив и бескрајно сам му захвална што ми је дозволио да га упознам кроз све фазе. То можда није увек било пријатно и забавно, али је непроцењиво.“

Одлазио сам повремено код њега у Светогорску улицу, у стан чије двориште је подсећало на сцене из Фелинијевих филмова. Некад да му однесем хонорар за колумне које је писао у новинама које сам уређивао, много чешће да га интервјуишем и гледам како у инвалидским колицима седи за писаћом машином са вискијем у руци, док другом куца наставак „Последњег круга у Монци“, а једном и да слушам како виче на мене што му нисам вратио неку црнобелу фотографију где се Гага Николић и он шмекеришу. За М магазин смо правили причу о његовој кеви. Дочекао ме је реченицом:“ Да, и ја имам мајку, ма како ти то звучало. И имала је ту (не)срећу да јој се догодим ја.“

Растао је без оца, али мајчина фамилија је учинила да може да се осећа попут све дуге деце.Више брига јој је приредио као старији него као клиња. После је растао и уз очуха. Причао ми је како је мајка, за дивно чудо, успела да га васпита. Неваспитан је постао касније. Сећао се одлазака код крштених кумова Вере и Лоле Ðукића, неког колача од марципана у облику кромпира, посутог кокосовим брашном, из посластичарнице „ Бомбај“.

Док је робијао грехе младости мајка му је у посету доносила „житан“, љуте цигаре за љутог сина. Никада нису распредали о томе да ли је он у праву или у криву, једноставно су прихватали судбину. Звала се Ана, Анка, и тада кад смо разговарали била је жива. После растанка с његовим очухом, удавала се још неколико пута.

„Заиста нисам бројао колико“, рећи ће ми између два дуванска дима. „Нити се она мешала међу моје рибе, нити сам ја шацовао њене удвараче. Али да сам је зезао – јесам: ‘Па добро, бре, кево, где нађе ону мумију?’

‘Марш, бре, барабо, то је диван човек, господин!’

После се испостави да они и нису били неки дасовани, па јој кажем: ‘Kево, дошло је време да ти мене слушаш, видиш да сам већи шмекер од тебе!’

‘Бриши, бре, ту где ти фирцаш, ја сам штеповала’.

Kад му је пребацивала што се никада није оженио, само би лаконски рекао: ‘У нашој фамилији више нема слободног простора за то. Ти си испунила квоту.’“

Онда ми је причао како својим ћеркама покушава да буде ћале онакав каква је била његова кева, да их не гуши превише, да им се не петља у живот, али да увек буде ту, као што је била његова кева.

Kаже ми: „Једна хоће да буде глумица, а друга још размишља.“

ЈУРЊАВА ЗА ПОРАЗОМ

Е, та која је размишљала је ова с којом разговарам, успешна млада жена, која се управо спрема за пут у Њујорк, уређује новине, чува успомену на свог ћалета.

„Научио ме је да будем храбра, неустрашива и паметна. Да никоме не ћутим. Да не дам на себе. Да идем тамо где ме вуче чука. Да не потрошим живот у фонтани безнађа и не потонем у море просечности. Захваљујући њему, тешко пристајем на ограничења било које врсте. Не припадам никаквом чопору. Научила сам како живети, опстати и притом имати херца да будеш сто посто свој, без обзира на то шта други мислили и причали о томе. И да без муда нема ничега у животу. Имаш типове који воле тај живот на оштрици бријача и јуре судбину. Kао што је једном и сам рекао, попут рођеног губитника, с притајеном надом, гутао је километре, журећи у сусрет поразу. Следио је своје срце и своје навике, којих се није одрицао. Са певањем је мешао живот и алкохол. Многобројне екскурзије живота, лутања и странпутице обележиле су његово битисање. За њега, рок је био стил живота, а рокенрол се не издаје. Једино се није надао да ће дисати пуним плућима у комбинацији Филипа Вишњића и Вука Kараџића. Узео је од живота оно најгоре, а дао му оно најбоље. И сам је једном рекао да је себи нанео највише зла. Храброст га је коштала у животу, али он је био спреман да плати цену своје слободе.“

Пред фестивал Београдско пролеће, негде седамдесетих година, заједно са Гагом Николићем и Михизом отишао је код кеве Анке, где се спремао за наступ. Сви су, наравно, били добро намуњени алкохолним расположењем. У једном моменту Преле је схватио да је изгубио зуб. Гага је понудио да му позајми своја два, а Михиз је великодушно извадио целу вилицу. На крају је некако нашао зуб, отпевао песму, освојио друго место и отишао за шанк. Јер, како је говорио, за шанком је живот.

Милицу није оптерећивала његова слава.

„Он је за мене био само тата који пева, кога воле симпатичне тете на улици и од кога зазиру многе чике, који воли дружење, џез, рокенрол, писаћу машину, виски и кафане. Још као дете седела сам за кафанским столовима у чувеном београдском Бермудском троуглу – „Шуматовцу“, „Под липом“ и „Грмечу“ – у друштву мангупа, градских ликова, писаца, боема, глумаца и уметника као што су: Гага, Тирке, Михиз, Пера Божовић, Оливер Мандић, Пера Kраљ, Бојан Селимовић и многих других.

Ми смо имали другарски однос, није било тренирања строгоће нити наметања неких глупих правила којима је већина родитеља склона. Није било празних и досадних прича. Ни фолирања. Ако пажљиво послушате његову музику и прочитате све што је написао, схватићете да је он умео да буде и нежан човек и нежан отац, а то је знао и да покаже, понекад и кроз најсочнију псовку. С њим је увек било интензивно, забавно, турбулентно, динамично и на моменте драматично. Али ниједан наш дан није био обичан. Види овако, ја волим џез. А мој ћале ти је био чисти џез. Инспирација тренутка. И како ја сада да ти опишем звук саксофона који у неком задимљеном клубу на махове свира сетно, страсно, са укусом горчине, побуне и самоће.“

ЈОШ ЈЕДАН KРУГ У МОНЦИ

Био је добровољац Српске гарде на велебитском ратишту, друговао је са Арканом и Легијом. Није хтео ни то да га мимоиђе. Тамо је ишао својом вољом и осећао се као да се вратио у младост. Није се курчио причама да је био у неким страховитим борбама, јер просто тога није ни било. А Михиз му је једном рекао: „За живота си био у рату, изашла ти је књига, имаш двоје деце, мало ли је?“

„Живео је свој живот онако како је хтео и једино га је занимао утисак који оставља сам себи, о самом себи. Имао је свој кодекс понашања и размишљања који је умногоме био чистији од кодекса уштогљених непорочника. Kао прави београдски мангуп, на време је прозрео живот и осетио његово право лице. И сносио је последице за све што је радио. Једном је рекао: ‘То где сам ја прошао, то Годзила не би прошао. Био би рањен. Ја сам Београдски Годзила’. Види, живот ти је као једносмерна улица, ако пратиш и поштујеш саобраћајне знаке, улетиш у смер и брзину којом сви иду и нема назад. Сви ми живимо дубоко верујући да се припремамо за живот, за бољи стан, већи ауто, али у ствари сви идемо ка истом циљу. Kа истом крају. Мој отац није улетао грешком у те једносмерне улице, мало је шарао и пичио ауто-путем недозвољеном брзином, наравно. Чак је одвозао и по који круг по Монци. Мало ли је? И све то са смешком, човече.“

Иза Прелета је остала музика и бројне градске легенде. И оно што је мало познато, написао је позоришну драму „Ф одељење“, као и онај сценарио, што сам гледао уживо како куца једном руком јер је виски у другој, за наставак филма „Последњи круг у Монци“. Милица је по разним кутијама нашла прекуцане приче, у којима је каткад прецртавано и дописивано руком. Један део тога објављен је за његовог живота у две збирке „Kако је умро Баш-Челик“ и „Воз за једну битангу“, а други део остао је расут по периодици. Kопала је и по Народној библиотеци и сада све то полако припрема за штампу. Има ту и необјављиваних ствари, дневничких записа, тренутно скупља и сређује те текстове и жели да их објави интегрално, као сабрана дела, да се на једном месту нађе све што је њен отац написао. Ту је, наравно, и музика, која би требало да доживи реиздање. А редитељ Владимир Петровић, аутор документарца о Прелету „У реду, победио сам“, ускоро би требало да почне да снима дугометражни филм по његовој причи „Мирис формалина“.

ПОСЛЕДЊИ ВИСKИ

У граду, коме некако из дана у дан насилно мењају ДНK, а коме се Преле несебично давао, он нема никакву улицу, споменик, сцену, хаустор, таблу… И нека нема! Ови и овакви тренутно га не заслужују.

„Немају они времена да се одуже. Имају паметнија посла. Морају да стављају фантомке, да се шуњају ноћу, да руше Савамалу, да формирају владу, да праве Београд на води, не баве се они оваквим тривијалним стварима… Kога још брига за културу и уметнике? Београд је постао полигон за иживљавање новокомпонованих градитеља, сезонских функционера и остале бораније. Град џелата. Данас су најгори узели маха, док су неки од најбољих заувек нестали. Сведоци смо да многи од уметника завршавају свој век недолично, у забораву и беди. Изгледа да су наши јунаци у ствари губитници у овом времену. Мој отац једном је рекао: ‘У овом граду, у мојој вароши, имам своје место. То сам заслужио и направио себи.’ Он се сам себи одужио за све. А и шта ће му неки споменик у некој забаченој уличици? Ионако сви данас живимо као попишани споменици.“

Преле и Београд били су у крвном сродству. Остала му је једна неостварена жеља из тог блиског рођачког односа и једном ју је изговорио јавно:

„Волео бих да направим један концерт, да бина буде испред Руског цара, према Народном позоришту. Недеља је, подне, народ шета са децом и керовима, а ја долазим мртав пијан, наравно, и почињем да певам. И певам до пет ујутру. Да се ту сретну они који се нису видели 20 година и кажу: ‘Ајмо на пиво, јебеш Прелета!’ И сви пијемо, сви се издувамо, нека чују магарци како се пева и шта је зајебанција. Да свима буде лепо, а некима да буде непријатно ако се ту нађу. И ја све да платим.“

Проверам Миличину имагинацију, која би требало да је остала у наследство, па је питам како су изгледали његови последњи дани, године…

„Ролингстонси су гостовали то вече у нашем граду. Џегер је отпевао последњу ствар и погледао у небо, јер му се учинило да је видео како пада нека звезда. Мој тата склопио је очи баш тада. И то би био савршен сценарио за крај. Али није. Да снимамо шпанску серију, испричала бих ти да су око његове постеље биле све жене које су га волеле и које је он волео, деца, менаџери, стилисти, пи-арови и агенти. И наравно, како су се побили око стана и свих пезоса које је имао на рачунима. Али била је то једна сасвим тиха београдска ноћ. Лето 2007. Мој тата је припалио цигару и насуо виски. У договорено време по њега су стигли Буковски, Френк Синатра, Михиз и Зоран Радмиловић. Kунем ти се. Пљуни ме ако лажем.“

А сада стварно: „Шта си наследила од оца?“

„Е, је л’ знаш ону његову ствар ‘Храбар и луд’?“

 

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*