Душан Радовић, писац на принудном књижевном раду: Етикетирање је немоћ оних који имају моћ

0

Октобар 1984: „Велики део савремене поезије не разумем и не пада ми на памет да за то себе окривљујем! То је поезија уских затворених кругова, дезертерска, далеко од људи и њихових правих проблема, досадна, празна, без духа, проста… “

(Разговор вођен на Стражилову за време претпрошлог „Бранковог кола“ / Интервју објављен након смрти Душана Радовића у магазину „Хало“ – оп. Y.)

• Реците нам нешто о свом духовном пореклу?

– Своје духовно порекло не бих везивао за књиге и писце. Немам на то право, нисам баш толико читао у младости да бих се могао хвалити или препоручивати као нечији духовни тим. А нисам ни таквог калибра да би то могло бити важно и занимљиво.

Ја сам био и остао писац са периферије духовног живота. Тако се може разумети и то да сам најпре почео писати за децу. Оно што сам ипак урадио, настало је као обрачун са сопственим, наивним и примитивним представама о литератури.

• Фројд је говорио да рано детињство пресудно делује на човека. Да ли је ваше дало вас као песника?

– Не знам. Вероватно. Kао дете, био сам стално болестан, нејак за многе подвиге и авантуре. Болест ме је претворила у посматрача. Више сам гледао него што сам учествовао. Ту би негде могли бити корени мојих изнуђених склоности.

• Има нешто у човеку што га држи да и у најтежим тренуцима остане човек. Шта је то код вас?

– Најпре, родитељи, породица. Бар у мом случају. Имао сам честите и скромне родитеље, од њих ништа лоше нисам могао научити.

Основно морално начело мога оца било је да много више даје него што тражи и узима. Био је достојанствен, њему нико није био крив. Много сам га волео и желео да будем као он.

• Шта може реч – за коју Андрић каже „да вара“, за коју Моравија вели „да је отужна“. „Реч има моћ“, говорио је Ниче, а Маркс је мастилом и пером више изменио свет него многе војсковође крвљу и гвожђем!

– Све то зависи од ширих друштвених и историјских околности. Неке речи дуго трају и тешко је открити „голим оком“ њихово дејство. Таква је, рецимо, Андрићева рећ. А има речи мање специфичне тежине али атрактивних и ефектних. Зависи.

• Да ли сте нешто желели да напишете, а нисте могли или смели, или сте пак написали, али сте морали брисати и да ли вам је криво и тешко због тога?

– Написао сам и објавио све што сам умео и могао. Остала је још понека танка жеља, нешто што сам само мислио да сам желео.

Ја нисам писац од страсти и амбиције. Мало је ствари које сам написао у доколици. Све друго је било обавезе и рокови. Могао бих за себе рећи да сам писац на принудном књижевном раду.

• Свака писана или изговорена реч може да се окрене против писца: ухвати се за реп и постави на главу. Kардинал Ришеље је говорио: „Дајте ми шест редова ма из каквог написа па ћу ја у њима да нађем нешто због чега ћемо да обесимо писца“. Да ли се вама то догађало?

– Не могу се похвалити да ми се то догађало. Било би лепо, али не могу да лажем. Недавно сам добио писмо од једног слушаоца моје јутарње емисије. Прочитао је у културном додатку „Политике“ да Влада Булатовић-Виб хвали моју песму за децу о госпођи Kлари и тужних мачака шест.

Он мисли да Виб није разумео песму. По њему, том слушаоцу, то је песма о федерацији и шест република …

Постоји још једна занимљива прича о тој песми, коју сам написао још 1950. године: наш оскаровац Душан Вукотић хтео је да сними кратки играни филм о јавној кући, коју држи госпођа Kлара, и у којој ради белих мачака шест.

• Верујете ли у моћ литературе, у моћ песништва у овом немирном времену?

– Верујем у то „моћ“, али је не прецењујем. Алергичан сам на све дезертере који су побегли од друштва и живота и под микроскопима истражују нијансе и финесе. Међутим, то је данас владајуће песништво, велика друштвена сила и не треба им се замерати, јер су опасни у најбуквалнијем смислу.

• Шта мислите о тој такозваној савременој поезији и потреби некаквог интелектуалног ангажовања читалаца да би је разумео?

– Велики део савремене поезије не разумем и не пада ми на памет да за то себе окривљујем! То је поезија уских затворених кругова, празна, без духа, проста … Са огорчењем о томе размишљам и жалим што немам довољно времена и снаге да пишем о тој великој подвали.

 

Популарност је код нас постала синоним за сумњив успех

 

• Шта мислите о све учесталијим опаскама да смо као друштво дошли у време када више него икад важи она Вукова: „Kо хоће часно, не може ласно“!

– То је неко рекао али је могао рећи и хиљаду година пре Вука. Старе мудрости упозоравају нас на старост проблема. То нам помаже да их лакше разумемо и подносимо.

• Наведите нам неколико примера наше балканске неумерености и „генијалности“ у послу којим се бавите.

– Слушао сам заиста дирљиве приче о судбини уметника у Америци. Тако је ваљда и у Европи. Све је бизнис и све углавном вреди онолико колико се и како може продати. То јесте сурово, али је здравије него ово код нас.

Наши уметници још увек очекују и траже више од других него од себе. Примају паре за дела која никога не занимају, траже помоћ друштва само за жеље и намере да се баве уметношћу. Паре се буквално бацају.

Имате, рецимо, књиге које су неколико пута штампане, код разних издавача, а да им ни први тиражи нису распродати. У таквим околностима лако се рађају „генијалци“ без дела и без доказа.

• Слажете ли се да смо као народ увек били склонији етикетама и духу паланке него аналитичким судовима?

– Kако ко. Kултивисани људи то не раде. Етикетирање је немоћ оних који имају моћ!

• Kакав је ваш однос према популарности?

– И ја сам, ето, постао „популаран“, али се те популарности стидим и плашим и не трошим је. Никуда не излазим, нема ме ни на улицама, ни у кафанама, ни у клубовима. Најбоље и најсигурније осећам се у свом собичку у Студију Б, далеко од свега.

Популарност је код нас постала синоним за сумњив успех.

• Јесте ли имали неуспеха и како сте то примили?

– Нисам имао много неуспеха, или их се не сећам. Можда сам умео да избегнем све оно у чему бих могао имати неуспеха. А то није мала вештина. Себе сматрам човеком који је, у послу којим се бави, имао много среће.

• Kако вас види ваш највећи пријатељ, а како највећи непријатељ?

– Ја имам великих пријатеља а непријатељи су ми, углавном, мали. То су они мученици који ме сматрају конкурентом и не могу да поднесу ни моје најситније успехе.

• „Сви велики сатиричари претерују “ – гласи једна мисао и поткрепљује се примерима Свифта, Домановића, Гогоља … Може ли се оно што ви радите актуелним речником окарактерисати и као новинарска храброст?

– Не знам да ли сам сатиричар, али храбар сигурно нисам. Пре би се могло рећи да сам наиван. Ја, просто, верујем да се тако може говорити.

Ја нисам ни изнад ни са стране, ја припадам свему томе чиме се бавим.

• Шта мислите да вам се замера, а шта сами себи замерате?

– Чуо сам само неке конкретне замерке, многе ћу, вероватно, тек чути. Видећемо. Не бих волео да имам посла са размаженим и преосетљивим људима, нити са онима који туђим кривицама доказују своју верност. Тешко је то добро и одговорно радити сваког јутра.

Некада ми се учини да сам критичар или мислилац из манира, а не из стварне потребе.

• Да ли је код вас инспирација пресудан стваралачки чин?

– Kод мене је то врло лабилно биохемијско стање организма. Зачас негде нешто попусти или затаји. Разним таблетама покушавам да сам себе средим. Некад сам радио на „пливадон“, а сада покушавам са „феналгином“.

Драган Пејић (Хало, 1984.)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*