Душко Ковачевић: Непријатељи су долазили и одлазили, а ми смо остајали, да се међусобно самоуништавамо

0

Наши новокомпоновани капиталисти и даље ће увећавати своје империје и продавати их странцима, велики српски писац.

Kрај године коју смо испратили несумњиво је обележила и премијера новог комада Душка Kовачевића “Хипноза једне љубави” у којој, између осталог, беспоштедно и, наравно, духовито вивисекцира акутне проблеме данашњице, међу којима и, како је истакао, алармантне демографске чињенице.

А на питање шта је по њему обележило 2016, одговара:

– Ширење трећег светског рата који се још увек назива тероризам. Само нас нуклеарно оружје спасава од рата катастрофалних размера. И то је велики и цинични апсурд нашег времена: релативни мир – чува страх од оружја. Први пут у историји оружје је на страни мира. Година 2016. и неколико протеклих подсећају на тридесете године прошлог века, када је свет мислио да је опасност од новог великог рата немогућа.

Јер?

– Сви ужаси који су се догађали тих тридесетих означавани су као инциденти. Тек кад је нападнута Пољска, инцидент се претворио у страшан рат. И као што то увек бива; жртве нису били они који су имали дилему да л‘ ће бити рата, већ несрећни, како се то каже, мали човек остављен и препуштен хордама зликоваца. У рату у Сирији само у једном граду, Алепу, убијено је 15.000 деце и неколико стотина хиљада њихових родитеља, рођака, познаника… То није тероризам. То је страшан рат који се шири, а страх је све већи по свим градовима света. И сад је још само дилема, наравно политичка, ко је на којој страни – ко ратује у име рата, а ко у име мира.

Свој најновији комад насловили сте „Хипноза једне љубави“, зашто „хипноза“?

– Нема велике љубави без бар мало хипнозе. Заљубљен човек је благо хипнотисан и он види оно што му се причињава да види или што жели да види. Хипностисан човек може бити опчињен неком особом, неком идејом, или вољеним вођом, вером. У појединим периодима историје цели народи били су хипнотисани, опчињени ликом и делом владара који их је пречицом водио право у пакао. Хипноза се погрешно приписује само хипнотизерима. Та моћ је заправо човекова жеља да нешто или некога бескрајно воли. Ради се о врсти злоупотребе љубави. Многобројни породични злочини током протеклих година у нашој земљи – нама рат и није потребан да бисмо нестали – објашњавају се „поремећајем“ личности убице изазване патолошком љубомором која се опет тумачи врстом паранормалног стања. Ти „хипнотисани“ људи су били у власти своје болесне идеје и чинили су те злочине као да их је неко водио неком руком зла. Хипноза може бити лепа, заводљива, налик на бајку и опасна, трагична ако се злоупотреби.

Ако мало боље погледамо – нас и није нико тако добро и педантно уништавао као што смо ми сами себе
Један од јунака каже: „Да сам мало млађи, вратио бих се на дрво“?

– Није нам ни било паметно што смо силазили са дрвета. Шта смо кроз историју добили силаском на земљу и ковањем новца и оружја. Историчари су израчунали да је за 3.500 година писане историје у свету било мање од 500 година мира. Значи, ратовало се три хиљаде година. Тај мој јунак, доктор који прича о човеку и дрвету закључује говор речима „да сам само мало млађи, сутра би се вратио на дрво“.

Говорећи о темама и мотивима који су кључни за комад и његов настанак рекли сте: “Неопходна је национална стратегија за бригу о породици. Јесте лепо ово што се гради… али ко ће ту животи?” Неко сигурно хоће кад нас не буде.

– Једна од прича моје најновије драме је указивање на катастрофалне демографске чињенице које се повремено појављују као аларми, трају неколико дана до новог заборава и нашег нестајања као у експерименту куване жабе. Kад за стотину или нешто више година будемо потпуно скувани, неко ће нас само извадити из вреле воде у којој смо живели живот неподношљиве лакоће постојања. Пре неколико дана је у вашем листу објављен податак, чињеница да је у протеклих 15 година Србију напустило 300.000 углавном младих и образованих људа. Негде, у неки свет је отишао читав Нови Сад или Ниш.

У разговору о премијери „Хипнозе једне љубави“ казали сте и ако неко добије отказ зато што је у другом стању, то је директно злочин…

– Закон о очувању породице морао би бити један од најважнијих, најприоритетнијих закона. Србија без српског становништва неће бити земља у којој ми данас живимо. Kао исељеници Срби имају стотинак земаља широм света, али као становници Србије само једну једину. И ако њу изгубимо, нестаћемо као народ. Заувек. Ово није катастрофично предвиђање. Ово је чињенично стање кад се израчуна број рођених и број оних који одлазе пут неба или других земаља.

Убрзо ћемо увозити туђу памет и плаћати је властитом док ће наши новокомпоновани капиталисти увећавати своје империје и полако их продавати странцима.
Напоменули сте недавно, парафразирам, да уколико овај (наш) капитализам и ове наше газде са три разреда основне школе и даље буду неприкосновени друштвени врх, онда за ову земљу нема никакве наде?

– Не волим дефиницију одлив мозгова. Пошто се мозак не одлива, а није ни сваки паметан, па је нека велика штета и ако оде. Брине ме чињеница да одлазе најбољи студенти, инжењери, лекари, људи успешни у свим пословима преко потребним за будућност ове земље. Без њих нема напретка. Убрзо ћемо увозити туђу памет и плаћати је властитом док ће наши новокомпоновани капиталисти увећавати своје империје и полако их продавати странцима. Тако ћемо чисто шибицарским триковима губити територију и у сопственој земљи постати вазали. Заправо, ако мало боље погледамо – нас и није нико тако добро и педантно уништавао као што смо ми сами себе. Непријатељи су долазили и одлазили, а ми смо остајали да се међусобно самоуништавамо, разрачунавамо, сукобљавамо. Узалуд нас је Арчибалд Рајс опомињао да се призовемо памети.

Шта очекујете у 2017?

– Година коју испраћамо на пут у неповратну далеку прошлост била је преступна. Било би добро, било би лепо да 2017. буде приступна. Да нам приступе лепши, успешнији и бољи дани.

Реконструкција Звездара театра

Kако стоје ствари са Звездара театром по питању реконструкције?

– Хвала на питању. Звездара се гради, дограђује и обнавља сопственим средствима већ 30 година, колико сам у овом позоришту. Следеће године нас очекује озбиљна реконструкција крова, да се од позоришта не би случајно направио један повећи базен где бисмо могли да играмо само једну представу – бал на води.

 

 

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*