Двеста година без Карађорђа

1

За медије у Србији, 26. јул 2017. био је дан као и сваки други, а ни приближно 4. мају сваке године, када сви одреда обележавају годишњицу смрти Ј. Б. Тита. При томе, ту годишњицу обележавају као да је Ј. Б. Тито у ствари био Карађорђе, а не један од највећих непријатеља српског народа и српске државе

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

''Српске новине'': Једине новине са Карађорђем на насловној страни, поводом 200-те годишњице Карађорђеве погибије

“Српске новине“: Једине новине са Карађорђем на насловној страни, поводом 200-те годишњице Карађорђеве погибије

Звона поново звоне

Први производ српске индустрије био је топ, а први производ из цивилног сектора било је – црквено звоно.

Одмах после топова, у ливници у Београду почела су да се лију и црквена звона и да се постављају по црквама у ослобођеним мес­ти­ма. Не може се ни замислити колико је на морал становништва утицао звук црквених звона, први пут после много векова. Јер, Турци су забрањивали звона, дозвољавајући само дрвена клепетала, која су иначе служила за окупљање оваца.

Укидање феудализма, власни­штво над земљом која се обрађује, законитост, слобода говора – и приде звоњава звона са својих цркава, све је то створило невероватну вољу за одбраном освојене сло­боде. Тај морални фактор био је можда јачи од свих других.

Двеста година без Карађорђа

Двадесет шестог јула, гледано по новом календару, навршило се тачно 200 година од убиства вожда Карађорђа Петровића, једне од најзначајнијих личности у српској историји. Његова биографија још није довољно проучена, а јубилејима везаним за његово име и даље се не поклања довољно пажње. На пример, Радио-телевизија Србије управо репризира једну ТВ серију о Карађорђу, снимљену са малим буџетом 2004. године, на Другом програму, док на десет пута гледанијем Првом програму репризира партизанске филмове, снимане са огромним буџетима.

Уопштено гледано, 26. јул 2017. године за медије у Србији био је дан као и сваки други, а ни приближно 4. мају сваке године, када сви одреда обележавају годишњицу смрти Ј. Б. Тита. При томе, ту годишњицу обележавају као да је Ј. Б. Тито у ствари био Карађорђе, а не један од највећих непријатеља српског народа и српске државе.

Зато је ред да барем неко посвети насловну страну Карађорђу, уз осврт на мање познате делове његове биографије.

Преци Ђорђа Петровића били су Немањићки кнежеви Војиновићи, чија престоница је била Вучитрн на Косову. Како су надирали Турци, Војиновићи су се селили у Звечан, затим на Рудник, па у Херцеговину. Потом су живели у Црној Гори, одакле се селе у Стари Рас, па у Шумадију.  Ђорђе, од оца Петра и мајке Марице Живковић из Маслошева код Тополе, рођен је 1766. године у Вишевцу код Раче. Заједно са женом Јеленом Јовановић, десетак дана после женидбе, 1785. године, избегао је у Срем, односно у тадашњу Аустрију. Током бекства, негде на Космају, Ђорђев очух Петроније хтео је да се врати и ода бегунце Турцима, који би их стигли на коњима и поубијали. Марица је заклела Ђорђа да убије Петронија и он је наредио једном свом пратиоцу да то учини.

Као добровољац, Ђорђе ступа у Аустријску војску, у којој је најдаље ратовао на италијанском фронту. Потом је ратовао у Аустријско-турском рату, од 1787. до 1791. године, код нас познатом као “Кочина крајина“, по капетану Кочи Анђелковићу. У овом рату Срби су масовно учествовали на страни Аустрије и то је заправо била нека врста српског устанка. Капетан Коча је са својим добровољцима из Баната допирао до Баточине и багрданског теснаца, док је Карађорђе био један од истакнутијих команданата западно од Велике Мораве. Када је Аустрија потписала примирје са Турском, Ђорђе Петровић са групом својих сарадника преноси мошти светог краља Стефана Првовенчаног из Студенице, преко Саве, да их Турци не би спалили.

Аустрија је одликовала Ђорђа Петровића Златном медаљом за храброст, а за ратне заслуге добио је и чин подофицира.

После склањања моштију Св. Стефана, Ђорђе се враћа у област Тополе и оснива јаку хајдучку дружину. Хајдуковао је до зиме 1793/94, са базом у шумама између села Крћевац и Белосавци, испод Тополе. Ту је био један извор, који је касније његов син, кнез Александар, претворио у чесму, која и данас постоји, са видљивим натписом.

После хајдуковања, Ђорђе крчи шуме и ствара велико домаћинство у Крћевцу. Постао је један од најбољих домаћина у крају: имао је 3.000 оваца, 300 свиња, 70 говеда и 16 коња. Био је на гласу и као добар винар, а вино је правио од грожђа из свог винограда. До наших дана сачувана је једна његова велика бачва. Налази се у селу Бања, на половини пута између Тополе и Аранђеловца.

Нова ратна искуства Ђорђе Петровић стиче 1787. године, у рату између одметнутих видинских дахија и београдског паше. Пошто није сам могао да се одбрани, паша је позвао у помоћ Србе, којима је командовао Ђорђе. Највећа битка, у трајању од 15 дана, водила се на Смедереву, и дахије су отеране. Међутим, четири године касније, дахије упадају у Београд, убијају пашу и заводе страховладу у Београдском пашалуку.

Са својим комшијом и све време најближим сарадником, Петром Јокићем из Крћевца, Ђорђе се, код поменутог извора, договара о дизању устанка. Први корак био је скуп виђених људи у Манастиру Вољавча код Страгара, у лето 1803. године. Ту је одлучено да Ђорђе сваком српском кнезу пошаље курира да спреми што више људи и чека знак за устанак, планиран за март 1804. године. Први курир отишао је код Васе Чарапића, испод Авале.

Како се вест о устанку ширила, појављивало се све више издајника. Они су ликвидирани и сахрањивани на необележено гробље испод Букуље. Негде око 1830. године родбина је поубијанима подигла споменике, али без имена. Тако је настало јединствено гробље, на коме је до данас сачувано неколико десетина, од преко 100 споменика.

Ван свих очекивања, издао је један калуђер из Манастира Боговађа код Љига, а потом и београдски архимандрит Милентије. Због те издаје уследила је позната “сеча кнезова“, јануара 1804. године, током које је убијено преко 100 српских првака. На збору у Марићевића јарузи у Орашцу, на Сретење, 15. фебруара 1804. године, по новом календару, одлучено је да се буна на дахије дигне одмах. Око 600 присутних у Марићевића јарузи, од којих се данас половини знају имена, једногласно је за вођу устанка изабрало Ђорђа Петровића – Црног Ђорђа, односно Карађорђа. Поред чињенице да је био један од најбољих домаћина, и уопште најугледнијих људи, на избор су утицали његово велико ратно искуство, као и предузимљивост, пошто је већ више од пола године руководио припремама за подизање устанка.

Према широко распрострањеном миту, Карађорђеви устаници ратовали су против Турака трешњевим топовима. Тих топова, издубљених у трешњевом дрвету, који су могли да издрже по два-три пуцња, заиста је било у почетку, али, јасно је да се онолика сила не би побеђивала десет година на тај начин. Први српски устанак је трајао – и остављао неизбрисиве трагове у историји – јер је био плод великог прегнућа српског народа, како из београдског и суседних пашалука, тако и “из прека“. Свакако захваљујући и Карађорђевој ширини погледа, Србија је постала прва земља у којој је, наравно после Француске, укинут феудализам и у којој су примењени принципи Француске револуције. Карађорђе није био тиранин и сузбијао је тиранију лидера који су се понашали као турске паше. Он је велики део својих овлашћења одмах пренео на владу, названу Пртавитељствујушћи совјет, која је имала задатак да искористи потенцијале што већег броја људи. Прокламовано је власништво сељака над својом земљом (“земља је оног ко је обрађује“), цењени су иницијатива и слобода говора. Колико је Карађорђе држао до тек донетих закона, види се по томе што је наредио да се обеси његов рођени брат, зато што је силовао једну жену. Њен отац и она имали су слободе да дођу у Тополу и лично тај случај изнесу пред Карађорђа. Колико је ово био велики чин, види се по томе што се после 1945. године нешто слично није могло ни замислити.

Легенда о трешњевим топовима потиснула је истиниту причу о зачецима српске индустрије, која је у ствари била кључна при отпору Турцима, јер је најважнији род Карађорђеве војске била артиљерија, и то сачињена од топова већином направљених у Србији.

Најпре је направљена барутана, лета 1807. године у Страгарима. Било је седам воденица у низу које су покретале алат. Производило се преко 1.000 килограма дневно, што је било довољно за око 100.000 пушчаних метака. До 1810, у Србији је било око 50 барутана, али су остале биле много мање.

Први топ је изливен касније током 1807, у ослобођеном Београду. Нaјвећа зграда у тадашњем Београду био је Арсенал, који су Аустријанци саградили 1725. године. Био је димензија 98х92 метра, имао је спрат и делом подрум, али унутра је било двориште. Остаци Арсенала, који су Турци срушили 1813, и данас су видљиви испод Калемегдана, изнад куле Небојша.

У овој згради налазиле су се две пећи за ливење. Од 1908. домаћи мајстори почели су масовну производњу топова. Квалитет израде побољшан је после вишемесечне посете неколико руских мајстора. Али, пре доласка Руса, Срби су направили специфичан “хајдук-топ“, који је могао лако да се преноси по шумама и брдима. Број изливених топова није познат, али свакако је преко 100. Такође, Русија је поклонила Србима известан број топова, а до топова се долазило и ртаним пленом.

У Београду је изливен и јединствен топ од пет делова. Био је важан због тога што се – као и “хајдук-топ“ – лако преносио, па склапао на бојишту. Овај топ био је знатно већег калибра од “хајдук-топа“, а најтежи изливени топ имао је 900 килограма. Топ од пет делова направљен је само у два примерка, од којих су један Турци, после слома устанка, однели у Истанбул. Иначе, сачувано је више примерака топова из ливнице у Београду. Један се налази у Тополи, а неколико на Калемегдану.

У Арсеналу је прављена и пушчана муниција (патрони налик на данашње патроне за ловачке пушке), као и ђулад и бомбе за топове (са временски подесивим упаљачима), лафети за топове, итд. Прављена су и копља, док су на више места у Србији коване сабље. Направљена је чак и извесна количина пушака.

Занимљиво је да се као година првог ливења топова и почетка индустрије у модерној Србији и данас званично узима 1853, када је у Крагујевцу изливен први топ, а не 1807. године.

Када је почео Други светски рат, у Тополи и Крћевцу било је пет одраслих мушкараца, потомака Карађорђевог брата Маринка, по коме су узели презиме Маринковић.

Драгољуб А. Маринковић је после рата од стране комуниста осуђен на смрт, уз конфискацију целокупне имовине. Њега је рат затекао на дужности окружног начелника у Пожаревцу. Према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца, Драгољубу је потом смртна казна замењена за временску. Није познато шта је с њим било, тј. да ли је преживео затвор.

Браћу Живка и Милутина Б. Маринковића из Крћевца комунисти су убили 3. јуна 1943. године (заклан ноћу, 50 метара од куће), односно 20. децембра 1944. у Тополи. Још два рођена брата из ове фамилије, Ђорђе и Ивко, погинула су крајем 1944. године у Босни, као четници Горске краљеве гарде. Комунисти су за сву четворицу издали налоге за конфискацију имовине.

Најбољи Карађорђев пријатељ и најближи сарадник, војвода Петар Јокић, имао је три потомка. Милош П. Јокић био је на почетку рата председник Општине Топола и управо он је спасао ову варош од немачке одмазде стотину за једнога. Комунисти су га убили одмах после рата, као и његовог сина Петра, иако је тада био у партизанима, док је последња вест о млађем сину Милоша Јокића, Алекси, стигла почетком 1945. године из Модриче. Као четник Горске краљеве гарде, Алекса је био рањен у Бици за Модричу, против усташа, и од тада се ништа о њему није чуло.

Према томе, само из две фамилије најважније у процесу дизања Првог српског устанка, ратни вихор 1941-1945. однео је осам мушких глава.

Од Карађорђевог устанка, у Србији је стварана грађанска класа, која је чинила стуб друштва. Припадници те класе богатили су се својим радом, из генерације у генерацију, постајали су судије, професори, официри, лекари, високи државни чиновници… Три потомка из породица блиских Карађорђу нашла су се на оптужничкој клупи поред ђенерала Драже (браћа Живан и Радоје Кнежевић и потпуковник Младен Жујовић, сви осуђени у одсуству).

Ту грађанску класу, стварану 140 година, комунисти су преко ноћи уништили и опљачкали, да би се “на високо подигли сутерени“. Последице тог процеса Србија трпи и данас.

(“Српске новине“, гласило Организације српских четника “Равна Гора“, Чикаго, август 2017, број 699)

Погледи

1 КОМЕНТАР

  1. КАРАЂОРЂЕ

    Ђорђе Петровић, познатији под надимком Црни Ђорђе или на турском Карађорђе, родоначелник и оснивач династије Карађорђевића, био је трговац, хајдук, фрајкор и вођа првог српског устанка против Турака 1804. године у Орашцу. Био је храбар, одважан, строг, праведан, доследан и увек спреман на жртву за добробит свога народа. Рођен је 15. септембра 1768. године у Вишевцу. Имао је два сина, Алексу и Александра. Његови преци потичу из Васојевића. Презиме му је по оцу Петру Мркши. Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, с обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Карађорђе стасавао и служио код имућнијих Срба, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

    Као шеснаестогодишњак, једном је поред крагујевачког друма чувао овце и свиње имућног сељака Новака из Жабара. Наишао је Турчин са својим хртовима. Чим су пси приметили свиње, кидисали су на њих. Вепрови их дочекали и једног хрта растргли. Турчин је побеснео, тргао кубуру и почео да убија свиње. Када је то видео, Карађорђе заузе бусију поред једног мостића. Чим Турчин наиђе, он опали на њега из кубурице, коју је стално носио са собом, и убије га на месту.

    Године 1786. Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Неколико дана пошто се оженио, један турски зликовац је заноћио у његовој кући и пожелео да искористи право прве брачне ноћи, са тек венчаном Карађорђевом невестом. Ђорђе га је без размишљања убио из пиштоља. А једном кад дође кући увече, затече два Турчина у кући, Марица им поставила трпезу. Тргао је кубуру те је једног убио он, а другог Марица тучком којим се туца со. После тога су решили да сви беже у Аустрију преко Саве. Избегао је у Срем са својом породицом. На том путу, његов очух Петроније је у једном тренутку одлучио да се врати. Иако га је Ђорђе молио, а Марица преклињала да одустане од повратка и нико није хтео поћи са њим, Петроније ипак крете да се врати и онда рече да ће рећи Турцима где су. Деца су плакала. Онда Марица рече Ђорђу: „Сине Ђорђе, сапрело те моје млеко ако га не убијеш. Боље он сам да умре него ми сви са њиме заједно.“ Када је увидео да молење не помаже, опали Карађорђе из пушке и убије очуха. Након тога су прешли скелом код Умке и настанили се у близини манастира Крушедола. Игуман Крушедола је запослио Карађорђа као чувара манастирске шуме. Недуго потом Аустрија и Русија нападоше Турску. Тај аустријско-турски рат, који је почео 1788. године, трајао је до средине 1791., када је закључен мир. Тај рат све Србе обрадова и они похиташе у аустријску војску, надајући се да ће Руси и Аустријанци ослободити Србију. Међу њима беше и Карађорђе. Србе сврсташе у Михаљевићев фрајкор, а Срби су им и командовали. Из рата Карађорђе изађе са медаљом.

    После рата, Карађорђе се са породицом враћа у Србију у Тополу. Године 1796., на Благовести, у манастиру Благовештење се исповедио и затражио за опроштај због убиства очуха, који је од свештенства и народа добио. После службе, архимандрит Глигорије му је пред народом читао опроштај и три пута је питао народ да му опрости за убиство очуха и народ му опрости.

    Почетак деветнаестог века доноси зулум дахија и јањичара над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа више се нису могли издржати. У то време се рађа жеља код Карађорђа за дизањем устанка. Пред Светог Арханђела Гаврила летњег 1803. године у манастиру Вољавча на народном сабору Карађорђе је хтео да убије зликовца Салих-агу (рођени брат Кучук Алије) и подигне буну. Салих-ага је терао Србе да му девојке и младе невесте доводе у постељу. Због тога су га назвали Руднички бик. Где се он појави доведу му три девојке које је он назвао Барјактар (држи му барјак), Краљ и Краљица које леже уз њега а он им пред народом ради свашта. Тако је било и тог дана у манастиру. Међутим кнез Матија Јовичић који је био са Карађорђем га је убедио да не пуца. Тако је он одложио буну за следећу годину, и то време је користио да купује оружје и муницију.

    Турци су почетком 1804. године, на основу списка који им је доставио један трговац из Земуна, а који се односи на куповину оружја, извршили Сечу кнезова. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема Турци су кренули да убију и Карађорђа, али он дочека Турке, Узун Кафеџију са двадесет јањичара. Плотун његов и његових људи је покосио неколико јањичара, међу њима и Узун Кафеџију, а остали побегоше. Тако Карађорђе први опали по Турцима. Због тога се крвавог догађаја (Сече кнезова) окупише народни прваци, на Сретење, 14. фебруара 1804. године, у Орашцу у јарузи кнеза Теодосија Марићевића. Прота Атанасије Антонијевић узе први реч и рече да се изабере вођа устанка кога ће сви слушати. Прво предложише Станоја Главаша, али овај одби говорећи да је он хајдук а сав народ нису хајдуци. Онда предложише кнеза Теодосија Марићевића, али овај одби. Потом предложише Карађорђа што овај више пута одби, међутим како је претило да све пропадне, он ипак на реч Станоја (да ће отићи ако не прихвати) прихвати. Онда се сви пред протом Атанасијем над јеванђељем и крстом заклеше да нико неће издати. Тако, на народном збору у Орашцу, Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака.

    На самом почетку устанка дахије су слали делегације на преговоре са Карађорђем. Тако је дошао и Аганлија са 400 Турака. Прво је нудио Карађорђу боље услове за живот Срба, а онда и мито од 500 кеса дуката и имање са кућом у Аустрији. Карађорђе му на то рече, да Турци морају да се повуку у градове и да то гарантује Аустрија, знајући да то Турци не могу прихватити. Тако преговори пропадоше и дође до прве велике битке у којој је било мртвих на обе стране, Аганлија је рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Ова битка је много значила за морал српског народа, да види да су Турци од крви и меса и да се могу убити. После тога, за две недеље, Карађорђе окупи око себе 10.000 људи. Тада су Аустријанци покушали у Земуну да посредују преко свога генерала да се Срби и Турци измире, јер је то било у интересу Аустрије. Карађорђе је отишао са Протом Матејом, Јанком Катићем, кнезом Симом Марковићем, Младеном Миловановићем и још неким. А од Турака, уместо дахија, неколико ефендија. Међутим, пре поласка, Ђорђе нареди својим момцима те усред преговора запалише неколико напуштених бугарских колиба на Врачару. Кад се на Врачару појавише димови, преговори у Земуну се прекидоше, а Турци остадоше окривљени да не поштују примирје. После је Карађорђе имао преговоре са Бећир-пашом кога је лично султан послао. Бећир-паша је прихватио да се дахије погубе, јер га је Карађорђе уверио да се народ није дигао на султана већ на дахије. То је он чинио да би добио на времену да се народ што боље организује. Дахије је побио бимбаша Миленко Стојковић са његовим момцима на Ади Кали. После тога Карађорђе шаље Проту Матеју у Русију да тражи помоћ. Следеће, 1805. године, дође до битке са Хафиз-пашом код Иванковца. Ту доживеше Турци велики пораз, а и сам паша је од задобијених рана умро. Тако поче рат са Турском Царевином. Карађорђе уз помоћ народа који се од обичне раје у праве ратнике претворио, односи победе где год се појави. У низу битака (Иванковац, Мишар, Делиград, Лозница…) показује се још једна велика врлина Карађорђева, а то је војсковођа. О томе најбоље сведочи чињеница да га је француски император Наполеон Бонапарта као војсковођу ставио изнад себе.

    Док је Карађорђе живео скромно, одбио је и плату, коју му је скупштина одредила, да прима и пред собом је имао само један циљ – ослобађање народа и земље од Турака, многим његовим војводама главни циљ је био богатство и власт и част, уживање и беговски сјај. Они су тежили да у својим областима владају независно од Карађорђа и то је довело до политичког сукоба између њега и њих. Зато је Вожд протерао из Србије Миленка Стојковића и Петра Добрњца, који нису хтели да му се потчине.

    Вожд је био праведан и строг и лопуже и насилнике је немилосрдно кажњавао. Да би Србија постала држава, другачије се и није могло, јер би настао хаос и безвлашће. Због тога је 1810. године и рођеног брата Маринка наредио да се обеси, јер је био лопужа и насилник који је по Тополи

    чинио разни зулум и силовао девојке, мада му је та страшна одлука, природно, нанела бол.

    Када се Руси повукоше због рата са Наполеоном, Турци се осилише и кренуше са великим трупама да угуше устанак. Увидећи да не може толикој сили одолети, Вожд је предлагао да се повуку у шуме са народом у мање чете и тако да се са Турцима боре. Сматрао је да султан не може дуго толику војску држати у Србији, па кад део повуче да они поново ударе. Међутим, Младен Миловановић се уплашио за своје имање које би у том случају остало небрањено, и Срби остадоше да Турке чекају у шанчевима. Да зло буде веће, тада митрополит Леонтије (Грк фанариот) поче да шири лажи међу народом у Београду да је Вожд умро, да ћивот Светог Краља шкрипи и да је то знак да ће Србија пропасти. Говорио је да ће Турци само неке старешине казнити, а да народ неће дирати. Питао је народ за чије господство и за кога да гине. У то време Вожд је био пао у кревет од тешке болести, имао је високу температуру од које је бунцао. Болесног, митрополит Леонтије и руски агент Теодор Недоба преварили су га и одвели преко Саве у Аустрију у октобру 1813. године.

    По доласку у Аустрију, Аустријанци су Ђорђа сместили у манастир Фенек. Тада су Аустријанци показали своју безобзирност и лицемерство. Све што су Срби донели преко Саве и Дунава одузеше им. После тога Карађорђа одведоше у Голубинце, затим га спроведоше у Петроварадин, а убрзо са осталим војводама у Грац. Ту је Ђорђе молио руско посланство у Бечу да их заштити. Тек под јесен 1814. године упутили су их у Русију у Бесарабију. Тамо иста прича, нико главу да окрене за њима. У пролеће 1815. године Ђорђе је чуо вест да је Милош Обреновић подигао устанак и одмах је послао кума Вујицу Вулићевића да иде у Србију, и рекао је где је закопано 12.000 дуката, и где су закопани топови, и да све то Милошу преда. У пролеће 1816. године Карађорђе оде код цара. У Петрограду Вожд је чекао месецима да га цар Александар прими и одмах је схватио да њима више одговара Милош. Одатле се вратио у Хотин. Тада се повезао са Хетеријом. Хетерија је била грчки покрет чији је циљ био васкрс византијског царства. Карађорђе се придружио Хетерији, у нади да настави борбу за протеривање Турака. Хетеристи су помогли Карађорђу да, умакавши из Русије у пролеће 1817. године, са лажним исправама и са својим писаром Наумом Карнером дође у Србију.

    По повратку у Србију, његов кум Вујица Вулићевић, кнез у Азањи, сместио га је у Радовањском лугу и обавестио кнеза Милоша Обреновића о његовом доласку. Милош је наредио да се Карађорђе убије. Карађорђе је убијен у Радовањском лугу 25. јула 1817. године. Вујица Вулићевић је непосредно организовао убиство свога кума. Вујичин момак Никола Новаковић из Опарића је Вожда ударцима секире у груди убио и одсекао му главу, у свитање на Светог Архангела Гаврила. Исте ноћи, и верног Вождовог пратиоца Наума су убили Вујичини момци на потоку, када је ишао по воду.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*