Džejms Džordž Džatras: Malo hamburško čudo i nastavak rusofobske ludosti u SAD

0

Sama činjenica da su se američki predsednik Donald Tramp i ruski predsednik Vladimir Putin uopšte susreli i razgovarali o suštinskim pitanjima 7. jula je već sama po sebi neverovatna, imajući u vidu ludačku atmosferu paranoje koja vlada u SAD u vezi svega ruskog. Dakle, sastanak je ipak održan. I kako su neki ispravno primetili, u pogledu važnosti bi se moglo reći da se sastanak G20 desio na marginama, kako se ispostavilo, samita Trampa i Putina, a ne obrnuto.

Jasno je da predsednik Tramp iskreno želi da napravi neki širi sporazum sa Moskvom, ali je suočen sa ogromnim protivljenjem ovde u Vašingtonu, od strane ljudi koji ili nisu želeli da do susreta uopšte dođe, ili su hteli da se on svede samo na formalno rukovanje i razmenu prijatnosti lišenih suštine. Međutim, suštine je ipak bilo, pogotovo na kritičnu temu Sirije, najopasnije vruće tačke na kojoj bi moglo doći do neposrednog američko-ruskog vojnog sučeljavanja.

Dogovor o prekidu vatre u jugozapadnoj Siriji bi mogao da bude od kritične važnosti za konačno privođenje kraju rata u toj zemlji. Izbor lokacije za prekid vatre, na granici sa Golanskom visoravni, ukazuje na to da su se SAD prethodno usaglasile sa Izraelom. Obratno, teško da bi Moskva mogla da sklopi sporazum a da prethodno ne osigura da se Damask i Teheran neće protiviti. (Što se tiče Teherana, jedan dobro informisani izraelski sajt jadikuje da će prekid vatre osloboditi iranske resurse za razmeštanje na drugim mestima po Siriji. Međutim, to takođe znači i povlačenje Hezbolaha iz te oblasti, što je inače ključna izraelska briga, i njihovu zamenu ruskom vojnom policijom predvođenom čečenskim sunitima.) Time što su uspeli da u aranžman uključe i svoje najproblematičnije i međusobno zakrvljene saveznike, Vašington i Moskva su možda stvorili i najbolju priliku za okončanje sukoba u Siriji.

Ipak, put do toga je još dugačak. SAD nisu precizirale svoju ulogu u toj zoni. To može da bude dobro. Realno, što je američko prisustvo u Siriji manje, i što Rusi i Jordanci više budu vodili stvari, to bolje. Treba imati na umu da mnogi pripadnici američke Duboke države ne žele nikakvu saradnju sa Rusijom po bilo kom pitanju, pogotovo ne u Siriji. Ogroman je potencijal za sabotažu sporazuma Tramp-Putin. (Postoji razlog zašto sastanku nije prisustvovao nijedan drugi zvaničnik osim dvojice predsednika i njihovih ministara spoljnih poslova, uz prevodioce. Problem nije na ruskoj strani, već u tome što, čak i unutar sopstvene administracije, Tramp ima malo ljudi kojima može da veruje.)Pogotovo je prisutna opasnost od još jednog hemijskog napada pod lažnom zastavom, poput onog u Guti 2013. i Idlibu aprila ove godine. Poslednju stvar koja ikom treba je gomila Amerikanaca na terenu kao atraktivne mete za provokaciju.

Sporazum o prekidu vatre u Siriji je tek prvi, mali korak, prepun teškoća. Ipak, kao potencijalno sredstvo za smirivanje najopasnijeg sukoba koji bi mogao da izraste u širi rat, trebalo je da bude, kao pozitivna vest, na naslovnim stranama svih američkih publikacija.

Ali nije. Umesto toga, američki mediji su praktično zakopali vest o napretku koji su dvojica predsednika napravili, i umesto toga se usredsredili na prošlogodišnji sastanak između Donalda Trampa Mlađeg i ruske advokatice koja je navodno povezana sa ruskom vladom. Teško da je tajming bio slučajan. (Ako možete da verujete, jedina druga „udarna vest“ koja je konkurisala ovoj o Donaldu Mlađem na svim medijima bila je ta o optužbi jedne polupismene bludnice i bivše striptizete da je njen nekadašnji dečko iz užasne porodice na internet okačio lascivne slike nje bez njenog odobrenja. Eto, prijatelji moji, koliko smo nisko pali.)

Od 7. jula pa sve do objave ovog članka, priča o Donaldu Mlađem se opsesivno gura kao najvažnija. Zašto? Zato što je, kada ga je jedan britanski publicista kontaktirao tvrdeći da poseduje informacije iz ruske vlade koje bi mogle da naude Hilari Klinton, Donald Mlađi odmah izrazio spremnost da ih čuje – iako se ispostavilo da ih nije ni bilo. „Kolaboracija!“ – odmah su vrisnuli mediji i Demokrate. Još gore, po bivšem demokratskom kandidatu za potpredsednika SAD, Timu Kejnu iz Virdžinije, to može da bude čak i izdaja! (Ovo uprkos činjenici da je izdaja vrlo usko definisana u američkom Ustavu, svodeći se praktično na oružanu borbu protiv SAD u vreme rata.)

Branioci američkog predsednika sa svoje strane pravilno ističu da kampanja Hilari Klinton ne samo da je izrazila spremnost da prihvati informacije koje bi naudile Trampovoj kampanji, već je i aktivno – a ovo je ključna reč – kolaborirala upravo na način za koji se lažno optužuju Trampovi ljudi. Preciznije, osoblje Demokratske partije se sastalo sa ukrajinskim zvaničnicima koji su nudili kompromitujući materijal delimično sumnjive verodostojnosti o prvom čoveku Trampove kampanje, Polu Manafortu.

Ali, kažu, to nije isto. A zašto? „Rusija je protivnik, pa čak i neprijatelj Sjedinjenih Država. Ukrajina nije baš saveznik, ali svakako nije protivnik, a ukrajinski zvaničnici koji su sarađivali sa kampanjom Klintonove tvrde da su to činili da bi upozorili o Rusiji.“ Aha, to dakle objašnjava stvar…

Ili, jednostavnije rečeno, Ukrajina je prijatelj, i saradnja s njima je patriotska. A Rusi su neprijatelji, tako da je sve što dolazi od njih unapred obeleženo izdajničkim implikacijama. Kto, kogo.

 

Fond Strateške Kulture

POSTAVI ODGOVOR

*