EKSKLUZIVNO: Srbiju nije lako uniziti, nju štiti svako ispisano crno slovo

0

Rusija je za Srbiju uvek bila mnogo važna u duševnom smislu. Ali i u političkom, u onim relacijama u kojim jedan dlan božije zemlje može da stoji prema prostranstvu koje umom ne može da se shvati, kaže pisac Radovan Beli Marković.

Može li se biti prorok u svom selu, naročito kada vam iz prestonog grada stižu nagrade kao potvrda uzvišenosti onoga što radite, a što se svuda, naročito u provinciji, obično ne prašta — proverili smo odlazeći u Lajkovac, u goste jednom od najvećih srpskih savremenih pisaca Radovanu Belom Markoviću. Ovaj Kolubarac šumadijskog soja, koji je od sela Ćelije u kojem je rođen, belog Valjeva u kojem mu, kaže, najveći deo duše obitava i Kolubare, najslavnije srpske reke, stvorio jedinstven literarni svet, nedavno je „u proznu ogradu“ oko tog sveta postavio plavu kapiju. Knjiga istoimenog naziva upravo je ovenčana nagradom „Pečat vremena“, o čemu su nas obavestili i bilbordi sa piščevim likom postavljeni na ulasku u Lajkovac. Te velike slike i setan osmeh znamenitog Lajkovčanina na njima pružile su najspontaniji odgovor na upitanost iz prve rečenice.

Da li ste sada mirniji pošto ste sve što ste do sada napisali pod kapijski ključ stavili?

— „Plava kapija“ se kao roman u meni zametnula pre nekih petnaestak godina. Ona je zamišljena da za neki moj književni posed, književno dobro, ako je to uopšte dobro, bude ulaznica, pročeoni stub. To sam pokušao, ali kao i za sve dojakošnje moje knjige, nisam zadovoljan onim što sam uradio, jer se to uvek dosta razlikuje od zamisli. Zamisao je stvar koju čovek propušta kroz svoju dušu, kroz svoje snove, a ono što je realnost, ono što se nađe meždu koricama jedne knjige, nikada nije onako skladno i lepo kao u zamisli. Kako vreme prolazi, nekako sam sve zadovoljniji svojom knjigom, jer ona se na neki način uklapa kao baš neka pročeona stvar u mojim dojakošnjim romanima. Ne bih mogao da kažem da je „Plava kapija“ moje poslednje književno mitarstvo, jer nije red da živ čovek o tome govori. To su stvari u koje se ne treba mešati, jer to su prevashodno božanska ovlašćenja.

Ali ne može biti poslednja, utoliko pre što Vi verujete da izvan književnosti života nema.

— Naravno da nema. Izvan književnosti je uglavnom neka tužna, obična realnost. Svaki veliki doživljaj u takozvanoj stvarnosti, ukoliko ga čovek doživi punom dušom, punim srcem, već je uknjiževljen, iako nije u knjizi. Hiljadu puta se svako od nas u to može osvedočiti, ako razmišlja o sebi, o svetu oko sebe, ako razmišlja ispravno i duboko.

Ima u ovom romanu više kapija, jedna je, kažete, od posebne, plave boje pred kojom grešan čovek stoji naspram večitosti. Šta taj grešni čovek nosi pre nego što pređe na drugu stranu, kakav prtljag, koliko nade?

— Ta kapija o kojoj govorite, koja se po nekom mom pozicionisanju nalazi u vrh nebesa, blizu božijeg prestola, to je ta nedostupna kapija, ali toj nedostupnosti teži i ta nesrećna, grešna i zemaljskim stvarima i svakim načinom očvrsnuta duša. Ona teži toj kapiji. Zemaljskom čoveku nije dostupno saznanje da li će do nje doći. „Plava kapija“ je jedna književna fantazmagorija koja je napravljena da neke nebeske stvari učini zemaljskim, a neke zemaljske — nebeskim.

Šta je zajedničko realnom svetu i onom iz Vaše proze, osim možda teskoba i jednog prilično tragičnog osećanja sveta?

— Razume se tragično osećanje sveta. Grešni čovek, otkako se taj svet pred njegovim očima ukaže, kako to neki bolji pisci od mene kažu „otkako ugledam mrak ovoga sveta“, suočen je sa batrganjem između dobra i zla, između svetlosti i tame. Ne bih hteo da to sad manihejski raščlanjavamo, ali čoveku nije dobro na ovome svetu. On mora da nađe svet u sebi, da nađe neki bolji svet u sebi. To rade moji junaci. Svako od njih ima neku svoju duševnu oblast koja nije okaljana grdobom ovoga sveta.

Ko je prošao bolje, Vi ili Vaš literarni dvojnik mnimi literata R. B. Marković? Kome je bolje u svom svetu?

— Već sam jednom rekao da se pisac Radovan Beli Marković od knjižestva i okolo knjižestva nije belog hleba najeo. Moj junak je samo jedan iz množine ličnosti koji sačinjavaju ličnost Radovana Belog Markovića. Ta množina koja prebiva u istoj koži zajedno sa mnom, bila je nekada, ne samo po mnoštvu, nego i po svemu ostalom impresivna, dok sam mlad čovek bio. Vremenom su se ti Belimarkovići, mnimi i ostali grdno posvadili u meni i malo ih je preteklo, osim onoga koji ih objedinjuje, koji sa vama razgovara. Pretekla su još možda dvojica, trojica, koji su još u teškoj svađi i zavadi oko deobe duševnih oblasti.

Kada dovedete Kneza Miškina u Valjevo, da li Vi to nama sugerišete da bez Rusa i Rusije ništa ne može, pogotovo ne u knjigama?

— Teško bismo našli srpskog pisca, čak i onog koji je nevoljan i sam sebe da nazove srpskim piscem, i teško je na ovom svetu naći gramotnog čoveka koji nije oknjiževljen ruskom književnošću. Teško je zamisliti nekog pisca koji nekom ruskom piscu ne gleda preko ramena.

Zašto se, po Vašem mišljenju, odnos prema Rusiji promenio i nije ni približno sličan odnosu prema ruskoj književnosti?

— Na ovom svetu odavno za mene nema ništa važnije od književnosti. Ono što primećujem i po novinama i oko sebe, Rusija je za Srbiju uvek bila mnogo važna, u duševnom smislu mnogo važna. Naravno, i u političkom smislu, u onim relacijama u kojim jedna mala zemlja, jedan dlan božije zemlje može da stoji prema nekoj ogromnoj zemlji za koju veliki pesnik Tjutčev kaže: „Rusija, to ne može umom da se shvati, u Rusiju treba verovati“. Veoma je teško da jedan dlan zemlje bude u nekakvoj poziciji prema tako ogromnoj zemlji koja sačinjava veći deo ovog sveta. Kao mlad čovek, a pogotovo sada, prema Rusiji sam se izjašnjavao samo emotivno, samo onim što je za mene Rusija predstavljala, onim što impresionira. Tako sam se odnosio i prema ruskoj istoriji, prema ruskoj književnosti i prema svemu ostalom. Čak sam — kad sam ih viđao i sedeo u njima po različitim gradilištima kao klinac — razumeo i trapave ruske kamione. Shvatio sam da ne mogu biti i precizne rakete i lepi kamioni. Neko mora biti trapav.

Za Srbiju tvrdite da joj, uprkos svemu, koren još niko nije iščupao i da se u bajke nije preselila. Da li i dalje sa optimizmom gledate na budućnost Srbije?

— Najgore je to što mi budućnost Srbije sameravamo svojim vekom. Budućnost Srbije je budućnost njenog duha i onoga što je čini takvom kakva jeste . U smislu istorijskog trajanja nisam zastupatelj onih koji kažu da će Srba ostati za pod jednu šljivu. Ne, Srba će ostati dokle traje srpsko slovo. Dotle će ih biti i siguran sam da će ih biti u istoriji uvek i za vjek i vjekov.

 

Kažete da ne volite kada vidite da se pristaje za svakim ko drži batinu. Da li je apel za dostojanstvom ujedno i politički stav?

— Naravno. Kod nas je sve živo politika. Rado se opominjem jedne rečenice mog dede Vlastimira koji je govorio: „Ne valja se ići mimo drugih ljudi, ali ne valja se ići ni svud gde ljudi idu“. Na tragu vašeg pitanja, ja se zalažem za to da čovek zadrži jednu svoju ljudsku ispravnost i jednu zagledanost preko onih koji prete batinom.

Da li se to uvek može?

 Nije lako. Ja nisam hrabar čovek i nisam iskušavao baš takve mogućnosti, ali spadam u onu vrstu ljudi koja ne voli baš tako da se saginje i da savija kičmu.

Otkrivate da Vas razgnevi kada vidite da samorasrbljeni Srbi poteruju one nerasrbljene“. Da li se to i dalje događa i da li Vas to i dalje čini gnevnim?

— Ne samo da se događa, nego je to, ima neko doba, uzelo i maha. Ja ne verujem da rasrbljenih Srba ima toliko kolika je njihova galama. Oni su sigurna manjina, ali manjina koja diže ogromnu larmu, veliku dreku, pa se čini da ih ima više. Ne znam, to možda bolje mogu da objasne sociolozi, psiholozi, filozofi, a možda i psihijatri. U neka novija doba pojavile su se studije o tome, o srpskoj samomržnji, samopreziru. Ta pojava nije od juče i njen je koren jako duboko. Ali to je ipak jedna pojava u nizu drugih, koje danas slobodna Srbija svojom kulturom mora da svede i svešće je sigurno na njenu pravu meru. U to sam siguran, jer ta Srbija — mi znamo od kada traje, od kada postoji, mi znamo za sve ono što je crnim slovom napisano od Nemanjića i pre njih, pa do današnjih dana. Takvu Srbiju nije lako uniziti. Ona će uvek u sebi naći dovoljno snage da se uspravi kao, na kraju krajeva, što su svi pomislili nedavno, da je Rusija na kolenima, ali to se naravno nije desilo. To je bio samo jedan trenutak.

Ponosite se time što ste srpski pisac?

— To prevazilazi meru književne uobičajenosti. Najvažnije je da kao pisac postojim u svom jeziku, ja se bavim svojim jezikom, književnošću svog jezika i stalo mi je da ono što sam napisao, barem jedna rečenica, barem jedno crno slovo pretekne u mom jeziku. Da pretekne, da preživi moj život i moje doba. Ukoliko se to desi, nisam uzalud živeo.

Ništa toliko ne može uniziti čoveka koliko verovanje da se niskim sredstvima i nedostojnim ljudima visoki ciljevi mogu domašitiSvet uglavnom ne misli kao Vi?

— Svet verovatno misli drugačije od mene, ali navikao sam na to. Milošću tvorca, moj vek književni bio mi je štedro, s osobite ruke darovan. Ja sam ipak premašio sedamdesetu godinu. Uspeo sam da, onoliko koliko je u mojoj duši bilo poznanje ovoga sveta, to na svoj književni način izrazim. Sa te strane, ja sam namiren. Čovek u svom veku mora uvek da pođe od toga da će jednog dana, jednog časa nestati, neće ga biti ovde i da će tvorac neba i zemlje brzo na mesto njega drugog nekog dati. Prednost književnosti i umetnosti uopšte jeste u tome što će se neko vreme posle tog nestanka manje primećivati da si nestao. Andrić, Crnjanski, Desanka, Meša … neće se izgubiti nikada iz našeg pamćenja. U tome je velika stvar, što pisci žive i preko groba.

Da li posle 70 godina života i 50 godina rada verujete da je jedna od primarnih ljudskih vrednosti osećanje stida?

— Ovo je neko vreme u kojem bestidnost ne nailazi na javnu osudu i to je opasno. Stid je važno ljudsko osećanje. To je prva brana da se očuva ljudskost. Nisam poklonik takvog stava i ne osećam sebe delom tog sveta koji se ne stidi. Veoma cenim one ljude — iako ih nije malo, i to da ne zaboravimo, jer bi svet bio mnogo gori nego što jeste — koji se stide umesto drugih.

Stanovnik ste književne metropole koju ste sami stvorili ovde u Lajkovcuu Beograd se niste preselili ni posle tolikih priznanja, zbornika i simpozijuma o Vašem radu… 

— Nisam imao niti najmanji poriv, a to zaista govorim ovako iz dna duše, da se nešto prikućim negde u Beogradu. To nije jednostavno moguće. Ja se osećam duševnim posednikom Kolubare i brda. Šta takav čovek, koji ima takav posed, treba da traži u stanu od 30 kvadrata na Dorćolu? Moje relacije su drugačije.

Zato što Vi verujete u književnost?

— Ja verujem, ne samo u književnost, nego verujem i u svako crno slovo koje ne mora biti nužno književno pisano. Ono što nije zapisano, to je kao da se nije dogodilo. Danas, recimo, čovek može slučajno u nekoj napuštenoj šumarskoj kući da nađe dnevnik nekog šumara i da sazna više o svetu nego iz nekih oglašenih knjiga. Ja verujem u crno slovo. Ono je osnov svega.

sputnik

POSTAVI ODGOVOR

*