Емилија Поповић, истакнута глумица: Заборављена позоришна хероина

0

Предвиђали су јој блиставу каријеру, говорило се о њеној чаробној лепоти и дивном гласу. Никада није била срећна, умрла је током окупације 1917, а сахрањена без велике помпе

У позоришним аналима Србије, уочи Првог светског рата, спомиње се име Емилије Поповић. Глумица којој су предвиђали завидну каријеру на даскама које живот значе, није се случајно обрела у овом свету. И њена мајка је играла у позоришту, па чак и сестре и браћа. Али, о њиховим корацима се није превише причало, нису се мерили и одмеравали, јер их је Емилија надмашила талентом и харизмом. Међутим, недостајало јој је мало среће, па да не заврши онако како јесте – као заборављена хероина.

Рођена је 13. јула 1859. у Зрењанину (тадашњем Великом Бечкереку). Деда Лука је био парох у маленом банатском селу. Умро је млад, па је његова супруга остала материјално незбринута са седморо деце. Ни Емилијина мајка није боље прошла. У књизи „Из позоришта предратне Србије“, Милан Грол наводи да се у црквеним књигама не спомиње име Емилијиног оца, као и да се на позоришним даскама појавила под мајчиним презименом. Тај терет одрастања без оца пратиће је целог живота.

„Рођена у знаку беде, Емилија Поповић није се ње могла ослободити никад. У предањима Народног позоришта она је остала као најзадуженији члан што га је уопште било. Њена балзаковска довијања са меницама и забранама, код зеленаша и буџаклијских завода за које је само она знала, ушла су у причу. А задуженија од свих, она није била ни са каквог скупог порока, луде раскоши, ни лакомислености. То је просто тако било писано у њеној судбини, да се у мизерији зачне, да у њој проведе век и у њој нестане“, записао је Грол.

Но, није од почетка тако изгледало. Мирисало је на другачије, лепше. Емилија је каријеру започела 1875. у Пелешићевој путујућој дружини, да би две године касније заиграла у Народном позоришту. Било је то баш у време обнове овог театра, када је она могла да заблиста у пуном сјају. Зрачила је, пленила, освајала.

„Услови су били повољни за хероину. Емилија Поповић имала је све спољне одлике: висок, витак стас, лепу главу, с великим црним очима на белом алабастерском лицу“, записао је Грол.

ГОРДА И ОСЕТЉИВА
„Жена која се прегибала у прошњи по зеленашким јазбинама, у дневном животу носила је главу високо као у њеним краљицама на позорници. Пред сталним ударцима зле судбине од рођења, та глава усправљала се инстинктивно. Гордост, осетљивост и интелигенцију Емилији Поповић судбина је досудила само зато да јој несрећа буде већа“, записао је Милан Грол.

Многи су у њој препознали звезду над звездама, прорицали јој висине, говорили о њеном чаробном „екстеријеру“ и пријатном гласу. Имала је усправно држање, била је сензибилна, али и горда. Говорило се по кулоарима о тој фигури Софоклове Антигоне која јој је обећавала велико место у репертоару, осугуравала јој је сјајну будућност. То се, међутим, није десило. У почетку је добијала улоге које је лако носила. Била је Савка у Змајевом „Шарану“, Савета у Трифковићевом „Школском надзорнику“, Дара Кинолова у „Нарцису“, Мира у Јакшићевој „Јелисавети“… Критичари су од ње стално очекивали више. А, како то нису добили, постајали су разочарани. Када је премијерно одиграла Илку Етвеш у „Рату и миру“, београдско „Видело“ је унизило њен труд:

„Г-ца Поповић није никако приличила за бујну и здраву Мађарицу, отворену и смелу Илку Етвеш“, стајало је у критици.

Била је крхког здравља, меке природе, а Грол је објаснио да се „лимфатични карактер младе девојке изгледа није испољио само у темпераменту, него и на начин који је ружио саму лепоту тела“. Због тога у младости није могла да игра своје вршњакиње. Доделили су јој зрелу Емилију у „Отелу“, јер су на њој били видљиви трагови горког животног искуства. Имала је тада 25 година и било је логично да буде Дездемона. Али, добро се снашла са старијим дамама и захваљујући њима је временом почела да скреће пажњу публике на себе. Грол каже да је њена епоха успеха кренула са мајкама, које око 1900. године почињу да се ређају у њеном репертоару – мати Хамлетова, краљица Гетруда, зла маћеха у „Станоју Главашу“. Последњих десет година игре успела је да се истакне у први ред.

„У старијим годинама тај снижени тон убијене младости, уздигнут је био једном новом снагом с којом је та зрела матрона, као за одмазду са свирепом строгошћу тражила жртве од младости. Нешто неумољиво окорно и тврдо, у дну душе замрачено сумњом и горчином, добило је у старијим годинама Емилије Поповић трагичну снагу. Њена уметничка каријера управо и почиње од тог времена, од њених навршених четрдесет година, у којима су многе њене вршњакиње завршавале“, наводи аутор књиге.

У комаду „Смрт Мајке Југовић“ је бриљирала. Публика јој се дивила. Наклон је био до пода. Али, ни тада, ни у младости, Емилија Поповић није била срећна. Грол каже да са свом својом лепотом није проживела страсну младост ни на позорници ни изван ње. Сиромаштво, одрастање без оца и на крају болест – уредили су и одредили њен живот.

„Кроз сву своју младост знана и незнана, Емилија Поповић имала је срећу да у последњим годинама проживи једну деценију у илузијама славе. А завршила је како је и почела: незнана на гробљу исто као што је годинама раније била незнана у књигама рођених. По аналима позоришним, Емилија Поповић, осмаљена, као увек, болесна, умрла је за време окупације 1917, и сахрањена нечујно без велике пратње и помпе за мртвачким ковчегом, у гробу сада већ давно заборављеном“, записао је Грол.

Татјана Лош

novosti.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*