Episkop Maksim (Vasiljević): Kada kažem nauka i vera, mislim na… (O Peticiji protiv TE)

Razgovor sa prof. dr Maksimom (Vasiljevićem), episkopom zapadnoameričkim

0
  • Vi ste, preosvećeni vladiko, istovremeno episkop i redovni profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dakle neko ko u svom životu stvaralački i aktivno spaja veru i nauku. U duhu naslova intervjua ”Kada kažem nauka i vera, mislim na… ” koji je Vaš odgovor?

Odgovor: Pomislim odmah na Sv. Grigorija Bogoslova iz IV veka, koji je bio teolog, naučnik i episkop, i koji je čoveka nazvao „životinja u procesu oboženja“ (izvorno: ζῷον θεούμενον). Kao biće koje se dramatično kreće u dve ravni postojanja, čovek je zaista „obožujuća se životinja“, sa svim implikacijama koje ta sintagma povlači. Ako je Sv. Grigorije tako nazvao čoveka, zašto bi jedan hrišćanin XXI veka imao problem s time? Dok biološka nauka pristupa pitanju čoveka izučavajući njegov psiho-fizički sastav, dotle teologija o čoveku diskutuje kao o „neodredivom biću“ koje se u potpunosti može shvatiti samo ako se postavi u svetlo njegove sposobnosti da se odnosi prema izvan-ljudskim stvarnostima. Spasitelj je upravo i došao da nas izbavi „od prokletstva zakona“, od zakona „sebičnih gena“ i moći greha i smrti (up. Gal. 3, 13; Jev. 2, 14–18) i da nam vaspostavi dostojanstvo, darujući nam život istiniti.

Uverenje da duhovni život, kao i svaka druga ljudska manifestacija, ima biohemijsku osnovu uslovno je tačno. Stvari tako izgledaju pod prizmom neurobiologije i drugih pratećih disciplina, a prvenstveno teorije evolucije. Međutim, to ne važi bezuslovno. Stvari stoje drukčije pod prizmom vere i teologije hrišćanske Crkve. Teorija evolucije, kao i svaka druga naučna teorija, celokupni fenomen biološkog života objašnjava u skladu sa načelima prirodnih zakonitosti. Kada je ona u pitanju, to su zakonitosti slučaja, mutacije i odabira, te ona kao takva ne pretpostavlja (niti je dužna da pretpostavi) neki transcendentni uzrok, tj. Božje stvaralačko delovanje. Ona se bavi biološkim domenom stvarnosti koji, po prirodi stvari, ne sadrži holističku sliku.

Pre desetak godina, tačnije 2008, kada se planetarno obeležavao dvostruki Darvinov jubilej – dvestogodišnjica rođenja i stopedesetogodišnjica publikovanja njegovog čuvenog dela „Poreklo vrsta“ – pokušao sam da odgovorim na pitanje postoji li biohemija slobode, te da li zakoni evolucije isključuju transcendentni uzrok, to jest Ličnoga Boga i Njegovu najtešnju vezu sa svetom i istorijom. Posle toga sam na doktorskim studijama do danas predavao predmet ”Teologija i medicina u dijalogu”, u okviru koga smo razmatrali mnoštvo aktuelnih pitanja i činjenica relevatnih za odnos teologije i nauke.

  • Možete li nam navesti neke primere te interakcije?

Odgovor: Moji doktorandi pišu radove na takve teme kao što su entropija, biogerontologija (senescence, starenje), biološki potpomognuta oplodnja, homeopatija, neuroteologija, moždana smrt i tome slično. Princip entropije, prvenstveno korišćen u fizici (termodinamika), postao je koristan za objašnjenje ponašanja bioloških sistema, posebno homeostatskih sistema čoveka. Može li se ovaj princip izraziti teološkim terminima? Ovaj princip nam kazuje da se u univerzumu uvećava „besporedak“. Kako ga ja shvatam, on potvrđuje teološku činjenicu da u celokupnom kretanju tvorevine – biološkom i fizičkom – ne može biti istine. Zašto? Zato što on ukazuje upravo na činjenicu da je istorija univerzuma određena, takoreći, procesom smrti i propadanja. Senescence (starenje) je takođe proces uveden evolucijom u genetski sastav jednog organizma tako da on može živeti najzdravije do svog reproduktivnog doba, da bi potom umirao polagano i postupno. Svaka somatska ćelija poseduje u sebi samouništavajući program, „gen smrti“ koji se u određenom trenutku aktivira te ćelije zaustavljaju deobu i vrše „samoubistvo“.

Dakle, biološka individualnost je uslovljena i porobljena činjenicom da se nalazi u procesu starenja i umiranja. Nelagoda koju ljudska ličnost zbog ovoga doživljava rasvetljena je kako u medicinskoj nauci, tako i u asketskom iskustvu Crkve. Moj predmet je samo jedan skromni doprinos ovoj problematici.

Ne zaboravimo: pred teolozima se gotovo uvek javlja teško ostvariv cilj. Naime, kako predočiti jednu tako realnu a objektivno neuhvatljivu činjenicu crkvenog života, života „nove tvari“, i pretočiti je u istinit iskaz o njoj, a da on bude relevantan za one koji je nisu iskusili?

  • Postoji li, dakle, biohemija slobode?

Odgovor: Odgovor na ovo pitanje će zavisiti od toga je li antropologija o kojoj govorimo „otvorena“ ili „zatvorena“. Iako je čovek uslovljen svojim hormonalno-molekularnim osobenostima, njegova drugačijost ostaje transcendentna. Prosto, čovek nije isto što i hemijski procesi koji se u njegovom telu odvijaju. „Niko ne zna šta je u čoveku do duh njegov“ (1Kor. 2,11), te stoga sama priroda odnosa sa Bogom nije poznatljiva nikome. Dvig ljudske slobode se ne može eksperimentalno ispitati, premda su slični pokušaji postojali. Jednostavno, postoje granice prirodnog saznanja i svaka biohemija slobode jeste uslovna.

  • Povod za ovaj intervju je nedavna podneta peticija o reviziji izučavanja Darvinove teorije evolucije koja je pokrenula različita tumačenja stručne i šire javnosti. Ova rasprava pokrenula i staro pitanje odnosa vere i nauke, iako sama peticija nije kao alternativu ponudila stav verujućih i učenja svetih knjiga. Gde vidite uzroke ove podeljenosti, ponekad isključivosti i čestog stava da vera i nauka ne mogu zajedno da sarađuju?

Odgovor: Prvo, ako se pažljivo pročita peticija, a ne samo ono što je o njoj izveštavano u medijima, vidi se da u njoj jeste predloženo da se uz teoriju evolucije izučavaju alternativne teorije. Kao jedini primer takve alternativne teorije navedena je „biblijska teorija stvaranja“. Dakle, stvar je u peticiji jasna: teorija evolucije je samo jedna hipoteza, „biblijska teorija stvaranja“ je druga, i obe treba, kao jednako naučno zasnovane, izučavati u školama i fakultetima.

Drugo, ovaj povod nas upućuje na još dublji problem. Od doba Prosvetiteljstva istorija odnosa teologije i nauke nije bila povoljna ni po jednu ni po drugu i stoga se nalazimo pred velikim izazovom. Kao rezultat ove dihotomije imamo publikacije iz oblasti prirodnih nauka ni najmanje ne uzimaju u obzir one teološke. S druge strane, teološki radovi, koje pretenduju na istinu života u njegovoj sveukupnosti, dozvoljavaju sebi ozbiljan jaz između opservirane (evidence-based) stvarnosti i bogoslovske retorike. Primer toga je ignorisanje činjenica nauke. Recimo, otkrića paleontologije, geologije, molekularne i evolucione biologije, paleoantropologije, zoologije i ekologije i sl. od strane teologije.

Pravoslavni sveštenik iz Njujorka, o. Džon Majendorf, u prošlom veku je pisao da „postoji prirodan i pouzdan saveznik hrišćanstva koji većina hrišćana čak i ne primećuje. Taj saveznik je – nauka“. On je priznao da je istorija odnosa između Crkve i nauke tragična, ali, takođe, rekao da je za taj sudar, u velikoj meri, kriva Crkva. Kaže Majendorf: „Dok je Zapadna Crkva nastojala da nauci nametne prisilnu kontrolu, koja je dovela do razvoja antireligiozne „naučnosti“ i do pozitivizma, pravoslavni Istok je bio nastrojen prilično kontemplativno, monofizitski“. O. Džon nas je sve pozvao da se upitamo zašto da ne priznamo svoju grešku? I onda je konstatovao da pošto Istok nije imao vremena da se udubi u taj problem (rekao je: „savremena nauka se formirala na evropskom Zapadu, a ne na vizantijskom ili slovenskom Istoku”), sugerisao je da je sada vreme da ponudi rešenje.

Čovek čiji je moždani i nervni sistem oblikovan evolucijom, ograničen i oslobođen genima, zapečaćen ranim iskustvom, moduliran hormonima … i pod najraznolikijim drugim uticajima, kadar je da proizvede širok spektar ponašanja, od kojih su neka u najmanju ruku neobična. Naše je pitanje: Da li to što nam nauka, pa i evoluciona biologija, govori o čoveku, determiniše teološku činjenicu bogootkrivenja? Da li je moguće naučnim istraživanjem prodreti u intimu čovekovog susreta sa Bogom i, eventualno, objasniti je biohemijskim terminima? Na ova pitanja teologija daje negativan odgovor i, u tom smislu, ne udvara se naučnim teorijama.

  • Pojedini tvrde da je apelom grupe profesora Vašeg fakulteta (nehotice) podržana jedna teorija koja je uticala na pojavu fašizma i komunizma. Da li se slažete sa tim stavom?

Odgovor: Ne slažem se. Teorija evolucije, nažalost, zaista jeste zloupotrebljavana u političke svrhe. Međutim, to što je jedna naučna teorija zloupotrebljena kako bi se opravdali zastrašujući politički ili socijalni projekti kakvih je, nažalost, bilo  u 20. veku (i to ne malo), ne govori ništa o toj teoriji. U našem Stavu, osuđena je i svaka zloupotreba naučne teorije u svrhu odbacivanja ili degradiranja istina vere. Teorija evolucije se poštuje isključivo kao trenutno važeća naučna teorija i to samo zato što joj takvo poštovanje ukazuje naučna zajednica. Kakve će ko političke, etičke ili metafizičke sudove na njoj da zasnuje, nema veze s njom kao naučnom teorijom.

Pozivajući na poštovanje priznatih naučnih teorija, mi odbacujemo svaku materijalističku ili redukcionističku filosofiju koja bi mogla ili htela da ih iskoristi u svoje svrhe, bilo da se radi o komunizmu kao totalitarnom režimu ili nekom drugom agresivnom ateizmu.

Smatram da značajan broj profesora teologije vrlo ozbiljno i odgovorno, godinama prate rasprave o teoriji evolucije, čitaju relevantne knjige i studije, učestvuju u naučnim diskusijama sa pristalicama evolucione teorije. Njima se ne može prigovoriti da im nedostaje podloga za iznošenje promišljenih stavova na ovu temu. Podsećam da je u svetu ogroman broj hrišćana naučnika koji zastupaju teoriju evolucije ali im to ne predstavlja prepreku da veruju u sve osnovne istine hrišćanske vere: Svetu Trojicu, Hrista, Crkvu, svetitelje, blagodat Duha Svetoga, Svete tajne i tako dalje. Pomirivši u sebi veru i nauku, oni ne smatraju da vrše anti-evharistijsko delo u svojoj profesiji. Poznajem grčkog akademika fizičara koji ne pomišlja da podrži „alternativna” i „paralelna” tumačenja postanka života i univerzuma.

Kao što su Oci Crkve u svoje doba vodili dijalog sa važećim naučnim teorijama, tako i mi možemo – to je princip koga se pridržavaju pomenuti pravoslavni naučnici i profesori teologije – voditi dijalog sa savremenom naukom.

  • Potpisnici ove peticije su akademici, profesori društvenih i prirodnih nauka, novinari ali i neki sveštenici, njih ukupno 166 na broju. Ova rasprava je ukazala i na nedovoljnu stručnost i upućenost mnogih javnih učesnika i novinara na ovu temu. Često smo čuli čak i od visoko obrazovanih ljudi: ”To je samo teorija, u smislu to nema nikakvu trajnu snagu, oboriva je, to nije dokazano”. Međutim, u naučnim krugovima teorija ima drugo značenje i podrazumeva ”sistem objašnjenja koji najbolje odgovara svim činjenicama”. Kakav je Vaš utisak?

Odgovor: Smatram da apel profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta ne favorizuje nijednu teoriju. Tamo je jasno rečeno da „bez obzira na prigovore koji joj se mogu uputiti i poteškoće koje ima prilikom objašnjavanja pojedinih fenomena u istoriji razvoja života, trenutno ne postoji nijedna plauzibilna alternativna naučna teorija koja bi mogla da je zameni“. Od momenta kada se pojavi naučna teorija kadra da zameni teoriju evolucije, kao njena jednako plauzibilna alternativa, mi ćemo biti tu da je podržimo.

Ontološki naturalizam koji bi sa pozicije materijalističkog ateizma apsolutno isključivao bilo kakvu transcendentalnu interpretaciju evolucije jeste u stvari epistemološki nekonzistentan, jer apriori stvara jedan metafizički stav o konačnom smislu i značenju nastanka i razvoja sveta i života. Međutim, to nije karakteristika onog naučnog metoda i stava koji neguju profesori teologije. Teistički ili ateistički prozelitizam su nam podjednako strani.

Gledano biblijsko-patristički, našu konkretnu biološku datost u stvari oblikuju, s jedne strane, „palo“ stanje prirode (shvaćene antropološki i kosmološki) koja usled neminovnog zakona entropije teži haosu, a sad druge, transcendentni poriv ka istinitom postojanju koje ne (želi da) zna za smrt i propadljivost. Stoga činjenice iskustva, kao i najnovije činjenice nauke (biologije i psihologije) ne odobravaju mogućnost da istinu ljudskog subjekta osamostalimo (fiksiramo ili objektivišemo) na neki konkretni „momenat“ ili na „srednji termin“ dugovečne evolucije nekih stabilnih koeficijenata koji ustrojavaju biološku i psihološku individualnost.

  • Ističe se da ne postoji neutralna naučna teorija…

Odgovor: Nisam siguran šta se pod tom „neutralnošću“ podrazumeva, ali mislim da ne smemo da se plašimo izazova koje neka naučna teorija postavlja pred naše (teološko) mišljenje. Da li zbog bojazni od tih izazova treba da odbacimo ne samo teoriju evolucije nego i svaku drugu naučnu teoriju? Zašto se onda ne pokrene i osporavanje novih teorija u savremenoj fizici (teorije relativiteta, kvantne teorije, itd)? Ili, zamislite kad bi neko sugerisao jednu alternativnu istorijsku nauku koja bi u svakom istorijskom događaju dokazivala ”prst Božiji” i tvrdila da zna gde je on tačno bio prisutan! To, i to samo donekle, može samo da bude stvar teološke interpretacije crkvene istorije.I upravo se o tome i radi. Teologija nije tu da nudi alternativne naučne teorije, već da pokuša da na odgovoran način protumači njihovo značenje, egzistencijalne i filosofsko-teološke implikacije. Ako takvih uopšte ima. Generalno gledano, bojim se da smo spremni da vrlo konformistički prihvatamo i ”konzumiramo” blagodeti nauke a da ih negde u dubini duše odbacujemo. Ali to je već problematično stanje duha.

  • Kakvo rešenje vidite za trenutnu zbunjenost u javnosti?

Odgovor:Pravoslavni teolozi, učeći iz svoje istorije, treba da zaobiđu Scilu naučnog materijalizma (čovek shvaćen samo kao komplesna kombinacija molekula, ili neko biohemijsko „skladište“) i Haribdu teološkog spiritualizma (svođenje čoveka samo na duševne funkcije i moralno ponašanje). Ovih dana čitam za našu debatu vrlo poučnu knjigu nobelovca neurologa Erika Kendela (profesora biohemije i biofizike) o redukcionizmu u umetnosti i moždanoj nauci (Reductionism in Art and Brain Science: Bridging the Two Cultures), čija je osnovna teza da te dve oblasti nisu odvojene nepremostivom provalijom. Mislim da nastojanja poput Kendelovog mogu da budu odličan putokaz svim stranama.

Čovek je obostrano biće, ne samo ovostrano niti samo onostrano. Znak upozorenja pred teolozima uvek stoji: nepoznavanje bioloških, biohemijskih i neurobioloških svojstava i funkcija čoveka može biti krajnje rizično za pastirsku psihoterapiju. Važi i suprotno, iako se temeljna razlika između ličnosti i prirode (nepromenljivi zakoni) nikada ne sme ugroziti, paradoksalno je da moderna naučna istraživanja mogu dovesti do virtuelnog ukidanja ove razlike. Poznato je da se savremenim genetskim inženjeringom čovekova ličnostna drugost može svesti na „hemijsku drugost“, zasnovanu na hemijskim nizovima genetske informacije koja gradi programiranje živih bića. Jedan pravoslavni pristup medicini isključuje pretenziju da se, naučno-tehnološkim skladištenjem i hemijskim programiranjem, prouzrokuju individue koje je sačinio sam čovek, autonomno od Boga.

Povrh svega, ili ponajpre, smatram da se apelom jednog broja profesora teologije šalje jasna poruka da između nastave biologije i verske nastave ne postoji nužan konflikt, kako se to u svim raspravama o mestu veronauke u školi, nažalost, implicira. I smatram izuzetno važnim što je ovu poruku javnost vrlo dobro prihvatila. Pa čak i onaj njen deo koji se ovim argumentom vrlo često služio.

I da završim jednom šalom. Pre neki dan u manastiru Tvrdošu priča naš Vladika Atanasije kako mu je na njegovo pitanje: ”ko je car životinja”, jedna djevojčica odgovorila: ”Ti si”. On se tome smeje, a ja mu na to šaljivo dobacim: Eto, potvrđujete teoriju evolucije!

SerbikaAmerikana

POSTAVI ODGOVOR

*