ФЕМИНИСТИЧКИ ПОГЛЕД НА ЖЕНЕ У СРПСКИМ СЕЛИМА

0

Покрет за еманципацију жена се у краљевини Србији појавио на почетку 20. вијека, а 1911. су дефинисана правила Српског народног женског савеза, организације која је окупљала многа женска удружења. Сам термин „феминизам“ се није пуно користио, а кад би се користио, често би испред њега био стављан придјев „умјерени“. Неке од раних представница су биле: Савка Суботић, Катарина Миловук, Делфа Иванић, Надежда Петровић и др. Наравно, дошло се и до питања жена на селу. Прво би се требало напоменути да су многе чланице тих првих „феминистичких“ друштава биле припаднице више класе, тако да је у почетку то био један елитистички покрет. Можемо рећи да се оне нису бориле за рушење класних разлика. Београдско женско друштво, прво женско удружење у Србији, није се претјерано интересовало за положај жене на селу. Тек је оснивање Српског народног женског савеза то промијенило. На 3. годишњем скупу савеза 1912. повукло се питање положаја сељанки. Тачније, чланица Ефталија Дримплман је изјавила да прво треба побољшати хигијену и здравље на селу, а тек онда се борити за право гласа. Одлучено је да ће се рад одвијати у 3 секцију: културној, хуманој и феминистичкој. На челу културне секције је била Делфа Иванић. Треба бити искрен и рећи да је ту постојала и патриотска нота, што је исказано изреком: „Ситне жене не рађају јунаке“. Међутим, треба истаћи и да су многе лидерке овог покрета за еманципацију имале веома лоше мишљење о српским женама на селу. Тако је Делфа Иванић српску сељанку овако описала:

„Кад би она била само неписмена, као што ми, ради умирења савести, желимо да верујемо, то још не би било највеће зло. Али, она и све друго не зна. Она не зна да држи своју кућу чисто, не уме да меси ни хлеб, не зна да зготови просту и здраву храну. (…) Не уме чисто да држи ни себе, ни децу. Због тога, када у сељачкој кући умре један од туберкулозе, видимо да у њој умиру из године у годину и други од те болести.“

Не можемо се отети помисли да је овакав став произашао управо из тога што су многе ране феминисткиње припадале елити, а не сељачком сталежу. Додуше, овакав став о српским сељанкама су имали и градски мушкарци тог доба. Постојала је идеја да у суштини морал потиче од мајке. Зато се појава ванбрачних заједница често сваљивала на жене које нису добро одгојиле дјецу. У публикацији Српкиња, њен живот и рад 1913. упућена је критика на овакво схватање сеоских жена. У публикацији су се сеоске жене славиле као чувари народних тековина, народних светиња, умјетности, фолклора и сл. Такође се као разлог лошег положаја српских сељанки наводила превелика моћ мушкараца. Додуше, постојале су и друге интерпретације, које су више обраћале пажњу на класне разлике, него на односе међу половима. Тако је Јаша Томић узео у обзир тежак положај и мушкараца и жена на селу и навео сиромаштво и исисавање радне снаге као главне разлоге. Планови да се српске сељанке описмене није баш успио. 1911. и 1912. су биле године када се ситуација на Балкану закомпликовала, а Србија се окренула Првом балканском рату. Поменућемо још само право наслијеђивања. Савез се борио за једнакост у наслијеђивању, али само за градске жене. За сеоске жене тако нешто није било предвиђено.
На слици: Делфа Иванић.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*