Филип Родић: ДВА МИНУТА МРЖЊЕ

0

НАГРАДА ВРЕДНА ДЕСЕТ МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА

Хапшење Џулијана Асанжа представља, у ствари, још једну победу овог глобалног борца за слободу и правду. Успео је да у нељудским условима издржи дуже него што су то успели његови непријатељи, и примора их да га силом извуку из амбасаде Еквадора у Лондону, чиме је разголићена либерална лаж о слободи говора и мисли. Његов седмогодишњи боравак у амбасади Еквадора не може се сматрати „бекством од одговорности“ него, с обзиром на то да му је живот већ био као у затвору, наставак борбе за истину по сваку цену

За Емануела Голдштајна, непријатеља број један тоталитарне Океаније из Орвелове 1984. године, не зна се да ли је био стварна особа, или је лик који је из пропагандних разлога држава измислила. За Џулијана Асанжа, непријатеља број један нефикционалне тоталитарне дубоке државе, која орвеловским методама влада добрим делом света, са сигурношћу се зна да постоји и да је истински непријатељ „партије“ на власти. Као што је на телевизијским екранима Орвелове Океаније Партија својим сужњима у свакодневном програму под називом „Два минута мржње“ с презиром објашњавала да је Голдштајн потпуно зло, тако и данас имамо „угледне“, „слободне“ и „професионалне“ медије који нас уверавају да је Асанж непријатељ свих људи и њихових слобода, непријатељ врлог света у којем имамо срећу да живимо. Од америчког „Њујорк тајмса“, по којем је Асанж починио „неспоран злочин“, до немачког „Велта“, чији нам уредник поручује да је „крајње време да буде изведен пред суд“.

ИСТИНА КАО ЗЛОЧИН Стварност је, међутим, сасвим другачија, на шта указују дисидентски гласови који се чују не само из „одметничких држава“ него и из престоница Империје. Амерички политичар Рон Пол упозорава да је прошлонедељно хапшење Џулијана Асанжа „напад на све нас“. „Ово је напад на Устав САД. Напад на слободну штампу. Напад на слободу говора. Напад на наше право да знамо шта наша власт ради с нашим новцем у наше име. Џулијан Асанж је политички затвореник као што су то били кардинал (Јозеф) Минџенти (заточеник и фашистичког и потом комунистичког режима) у Мађарској или Нелсон Мандела у Јужној Африци. Они и толико много других били су заточени јер су говорили истину о својим владама“, навео је Рон Пол коментаришући Асанжово хапшење.
„Репресивне владе не желе да њихови грађани знају шта чине и инсистирају на контроли медија. Истовремено нас уче да имамо слободну штампу чији је задатак да разоткрива корупцију у нашем систему како бисмо од својих политичких лидера тражили промене или их суочавали са незапосленошћу. То је, говоре нам, оно што нас разликује од тоталитарног система“, додао је Пол истичући да је случај Асанж доказ да је „нешто веома погрешно са нашим системом“.
Истински проблем у целом овом замешатељству не лежи у томе што је Асанж починио некакав злочин него је проблем што већина западних медија и политичара који се декларишу као борци за слободу речи и мишљења нешто што је потпуно својствено новинарству представљају као кривично дело. Као што амерички новинар Глен Гринвалд пише, оно што је Асанж учинио 2010. године и због чега се суочава са могућношћу изручења Сједињеним Државама „није ништа другачије од онога што ’Њујорк тајмс’ и други новинари раде свакога дана“ – покушао је да помогне Челсију Менингу у објављивању информација о злочинима америчких власти и прикривању његовог идентитета као извора тих информација. „Информације које је одао укључују и видео на којем се види како амерички војници учествују и радују се убијању ирачких цивила“, навео је Гринвалд и упитао „зашто би био злочин да јавност сазна за то“.
Рон Пол објашњава да је разлика између Асанжа и медија попут „Њујорк тајмса“ у томе што је он „осрамотио америчку владу која је лагала да ослобађа Ирак и Авганистан, док је, у ствари, чинила супротно“. „Новинари медија главног тока објављују процуреле информације које у ствари помажу неоконзервативном наративу и другим пригодним наративима различитих фракција америчке власти. Зато амерички медији желе да виде Асанжа у затвору, или нешто још горе. Он им је покварио идилу.“
Поука ове приче је, како каже Пол, врло јасна – ако подржавате наратив владе, ви сте „храбри новинар“, а када разоткривате корупцију власти, ви сте злочинац. „Да ли заиста желите да живите у држави где је сазнање да наше власти чине злочине нелегално? Мислио сам да имамо обавезу, као савесни грађани, да своју власт позивамо на одговорност“, додао је он.
Чак и сам чин Асанжовог избацивања из амбасаде Еквадора у Лондону, његово хапшење и експедитивно проглашавање кривим за неодазивање суду потврђују да су информације које је објављивао и његова упозорења на нечасне радње на највишим нивоима светске власти – тачни. Објављујући одлуку да укине азил Асанжу и да га преда британским властима, председник Еквадора Лењин Морено рекао је да је стрпљење његове земље у односу на понашање Асанжа дошло до краја. Министарка унутрашњих послова Марија Паула Ромо је прецизирала да је Асанжово неподношљиво понашање подразумевало мазање фекалија по зидовима, остављање прљавог доњег веша у лавабоу, непрање судова или слушање гласне музике и ноћне вожње скејтборда по соби.
Овај чин би се, међутим, пре могао повезати са трговином еквадорског председника, којег његов претходник и ментор Рафаел Кореа сматра „највећим издајником у историји Еквадора“, са Вашингтоном и Лондоном. Још средином прошле године Морено је почео да чини уступке Сједињеним Државама које је Кореа врло отворено држао на дистанци и подаље од своје земље. Јуна 2018. Морено је, током посете потпредседника САД Мајка Пенса, поништио Кореину одлуку о протеривању америчких трупа са своје територије и још појачао војнобезбедносну сарадњу са Вашингтоном, укључујући значајне споразуме о куповини оружја, обуци војника и размени обавештајних података.
Много занимљивији од овога је, међутим, податак да је Еквадор пре свега нешто више од месец дана од Међународног монетарног фонда добио финансијски пакет вредан више од 10 милијарди долара. Иронично је што је Еквадор демонстрирао оно на шта је Асанжов „Викиликс“ упозоравао још 2008. године када је објавио документ Пентагона под називом „Финансијски инструмент националне моћи и неконвенционални амерички рат“ у којем се описује како САД већ деценијама ММФ и Светску банку користе као своје „неконвенционално оружје“. Очигледно је да фекалије и доњи веш нису главни разлог за отказивање азила.
Ово потврђује и Рафаел Кореа који каже да је Морено још 30. маја 2017, приликом посете шефа Трампове председничке кампање Пола Манафорта Еквадору, „понудио да преда Асанжа у замену за финансијску подршку САД“. „Приликом посете Мајка Пенса Еквадору 2018. он и Морено су се договорили око три ствари – изоловања Венецуеле, што је Морено учинио с великим ентузијазмом, одустајања од случаја против Шеврона, што је, такође радо учинио, и предаје Асанжа“, додао је Кореа.

ШТА ЧЕКА АСАНЖА? Одмах по избацивању из амбасаде и хапшењу, Џулијан Асанж је одведен пред британски суд који га је експресно прогласио кривим због неодазивања на судски позив и то у вези са екстрадицијом Шведској која га је у то време (2012) теретила за силовање иако је Стокхолм у међувремену одустао од оптужби и прогона. За овај прекршај прети му казна од дванаест месеци затвора, а пресуда ће бити изречена 2. маја. О томе колико је овај процес непристрасан сведочи не само експедитивност британског правосуђа него и однос судије Мајкла Сноуа који га је прогласио кривим. Он је у судници Асанжа назвао „нарцисом који не може да превазиђе сопствене себичне интересе“.
Други процес с којим се Асанж сада суочава је питање његовог изручења Сједињеним Државама, које га у оптужници запечаћеној све до тренутка хапшења терете за „заверу да се почини компјутерски упад“. За дело које му се тренутно ставља на терет запрећена је максимална казна од пет година затвора, али многи страхују да би по изручењу из Лондона оптужница могла бити проширена и допуњена оптужбама за шпијунажу у корист стране државе што би са собом повукло могућност осуде на доживотни затвор, па чак и на смрт. Разлог што Вашингтон не би одмах Асанжа оптужио за све за шта може јесте што у том случају Велика Британија никако не би могла да га изручи, јер европско право забрањује изручивање било које особе земљи у којој јој прети смртна казна или мучење.
Аустралијски новинар Џон Хелмер, позивајући се на „водеће лондонске адвокате“, тврди да би процес о изручивању Асанжа Сједињеним Државама могао потрајати најмање 18 месеци, а вероватно две до три године, и у томе види шансу за спас најпознатијег светског узбуњивача. „До тада ће и Британија и САД имати нову владу“, указује он.
И Хелмер и адвокати на које се позива указују на опасност од нове америчке оптужнице, па ће главни посао пред Асанжовим заступницима у наредном периоду бити доказивање да ће оптужница за заверу да се почини компјутерски упад бити замењена оптужбом за шпијунажу што ће, само по себи, као што смо већ навели, приморати британски суд да одбаци захтев за изручењем. Поред тога, адвокати планирају да изнесу доказе да је америчка тужба заснована на политичким мотивима што представља кршење британских и европских стандарда за поштено суђење пред независним и непристрасним судом.
Хелмер наводи да је план адвоката и да екстрадициони процес развуку довољно дуго да дочека нове парламентарне изборе у Британији на којим би могао да победи лабуристички вођа Џереми Корбин, а у том би случају Лондон могао да одлучи да се процес против Асанжа по америчким оптужбама води пред британским судом, након чега би највероватније био ослобођен. Позивајући се на неименоване изворе, Хелмер објашњава да уколико би Асанж успео да издејствује да се процес против њега пребаци на британско правосуђе, директор јавних тужилаца би требало да одлучи о томе хоће ли се процес водити, или не, а потом би у случају доласка на власт лабуриста Џереми Корбин као премијер имао овлашћења да заустави процес. Нада за пребацивање случаја пред британско правосуђе лежи у чињеници да је кривично дело по америчкој оптужници почињено између 2. и 10. маја 2010. и да је Асанж у то време највероватније био у Лондону. У том случају његови адвокати би имали снажне аргументе за захтев да му се суди у Британији, а не пред америчким судом.
Наду за Асанжа Хелмер и адвокати са којима је разговарао виде и у чињеници да је 71 члан британског парламента (и из редова конзервативаца, и из редова лабуриста) потписао писмо секретару за унутрашње послове у којем се противе изручењу Асанжа Америци.
Избацивањем из амбасаде Еквадора, Асанж у суштини није изгубио много, јер је и тамо већ живео као у затвору, захваљујући пре свега суровим ограничењима која су му наметнута од доласка Лењина Морена на власт. Успевши да издржи дуже од својих непријатеља, извојевао је још једну победу у рату који води против глобалних центара моћи натеравши их да још више оголе своју неправду и нечасне намере и поступања, да још јасније покажу читавом свету колико им заиста није стало ни до каквих слобода, права, праведности и демократије.
Његова победа је и у томе што све више људи види оно што и Рон Пол каже – „док је Асанж у затвору, и сви ми смо у затвору“. „Када влада има моћ да нам каже шта смемо да видимо, чујемо и знамо, то значи да више не живимо у слободном друштву“, упозорава Пол и поставља питање које сви треба себи да поставимо: „Хоћемо ли им дозволити да украду нашу слободу?“

Независна тишина

Зашто су се дежурни бранитељи медијских слобода у Србији направили мртви када је у Лондону ухапшен Џулијан Асанж?

Када је, почетком септембра 2011. године, „Викиликс“ почео да објављује поверљиве депеше америчке дипломатије, српски медијски простор био је, уосталом, као што је било и у остатку света, засићен више или мање пикантним изводима из откривених извештаја америчких дипломата.
Када су, међутим, објављене оне стотине депеша које се односе баш на Србију – међу четврт милиона колико их је укупно доспело до јавности – у Србији је наступила строго контролисана тишина. Као да нас се не тиче оно што нас се директно тиче…
Овај парадокс је, наравно, био само привидан, а тишина присилна, изнуђена. Изузетак је тада био „Печат“. „Викиликсове“ депеше анализирали смо из недеље у недељу, а онда их и окупили у књизи „’Викиликс’. Тајне београдских депеша“ која је доживела два издања.
Остали медији поступили су у пак складу с интересом тадашње власти уместо у интересу јавности, а властима је и те како било у интересу да се прећути све оно што смо сазнали захваљујући „Викиликсу“; и како су се Западу заклињали у своју кооперативност кад Косово буде једнострано прогласило независност само да их тај исти Запад подржи да на власти остану, и како су своје НАТО саговорнике уверавали да им је улазак Србије у пуноправно чланство у тој организацији „приоритет број један“, и како су нашу војску реформисали у складу с интересима Сједињених Америчких Држава, и како су сви заједно покушавали да роваре у Српској православној цркви, и како су кадровали на српској политичкој сцени не би ли растурили све који се противе евроатлантском усмеравању наше земље, од Демократске странке Србије до Српске радикалне странке…
Речју, Асанж је био пожељан само у малим дозама. Све док га и толико није постало превише. А тенденција прећуткивања неугодног Асанжа нарочито је дошла до изражаја када је он ухапшен, откривајући успут да све залагање за медијске слободе овдашњих заговорника медијских права и слобода представља само батину за спровођење туђег интереса, која са споменутим правима и слободама нема много везе.
Светао пример, пре него што укажемо на оне мрачније, пружило је Удружење новинара Србије (УНС), које је изразило протест због Асанжовог хапшења, позвало „Међународну и Европску федерацију новинара, организације које се баве слободом медија, говора и мишљења, да од британских власти траже дозволу да Асанж добије боравак у било којој земљи света која је спремна да му пружи гостопримство“, и подсетило да су „Асанж и његове колеге из ’Викиликса’ дали историјски допринос праву грађана широм света да сазнају чињенице које су власти од њих криле“.
За разлику од УНС-а, Независно удружење новинара Србије није нашло за сходно да се огласи на сличан начин. Нити је то учинило Независно друштво новинара Војводине, а и телевизија Н1 – спомињемо баш њих зато што су они иначе најупорнији у истицању свог, тобожњег, залагања за медијске слободе – о читавом је случају известила само онолико колико је морала.
Али нема много простора за чуђење због таквог приступа, можда само за згражавање над лицемерјем ако већ нисмо огуглали у довољној мери. Јер довољно је погледати списак донатора, на пример НУНС-а – а ту су поред осталих и УСАИД, Фонд за отворено друштво, злогласна америчка Национална задужбина за демократију (НЕД)… – да би се разумело зашто су ћутали кад није смело да се ћути. И да и само име ових независних удружења представља фејк њуз…

Печат

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*