Filip Rodić: DVA MINUTA MRŽNJE

0

NAGRADA VREDNA DESET MILIJARDI DOLARA

Hapšenje Džulijana Asanža predstavlja, u stvari, još jednu pobedu ovog globalnog borca za slobodu i pravdu. Uspeo je da u neljudskim uslovima izdrži duže nego što su to uspeli njegovi neprijatelji, i primora ih da ga silom izvuku iz ambasade Ekvadora u Londonu, čime je razgolićena liberalna laž o slobodi govora i misli. Njegov sedmogodišnji boravak u ambasadi Ekvadora ne može se smatrati „bekstvom od odgovornosti“ nego, s obzirom na to da mu je život već bio kao u zatvoru, nastavak borbe za istinu po svaku cenu

Za Emanuela Goldštajna, neprijatelja broj jedan totalitarne Okeanije iz Orvelove 1984. godine, ne zna se da li je bio stvarna osoba, ili je lik koji je iz propagandnih razloga država izmislila. Za Džulijana Asanža, neprijatelja broj jedan nefikcionalne totalitarne duboke države, koja orvelovskim metodama vlada dobrim delom sveta, sa sigurnošću se zna da postoji i da je istinski neprijatelj „partije“ na vlasti. Kao što je na televizijskim ekranima Orvelove Okeanije Partija svojim sužnjima u svakodnevnom programu pod nazivom „Dva minuta mržnje“ s prezirom objašnjavala da je Goldštajn potpuno zlo, tako i danas imamo „ugledne“, „slobodne“ i „profesionalne“ medije koji nas uveravaju da je Asanž neprijatelj svih ljudi i njihovih sloboda, neprijatelj vrlog sveta u kojem imamo sreću da živimo. Od američkog „Njujork tajmsa“, po kojem je Asanž počinio „nesporan zločin“, do nemačkog „Velta“, čiji nam urednik poručuje da je „krajnje vreme da bude izveden pred sud“.

ISTINA KAO ZLOČIN Stvarnost je, međutim, sasvim drugačija, na šta ukazuju disidentski glasovi koji se čuju ne samo iz „odmetničkih država“ nego i iz prestonica Imperije. Američki političar Ron Pol upozorava da je prošlonedeljno hapšenje Džulijana Asanža „napad na sve nas“. „Ovo je napad na Ustav SAD. Napad na slobodnu štampu. Napad na slobodu govora. Napad na naše pravo da znamo šta naša vlast radi s našim novcem u naše ime. Džulijan Asanž je politički zatvorenik kao što su to bili kardinal (Jozef) Mindženti (zatočenik i fašističkog i potom komunističkog režima) u Mađarskoj ili Nelson Mandela u Južnoj Africi. Oni i toliko mnogo drugih bili su zatočeni jer su govorili istinu o svojim vladama“, naveo je Ron Pol komentarišući Asanžovo hapšenje.
„Represivne vlade ne žele da njihovi građani znaju šta čine i insistiraju na kontroli medija. Istovremeno nas uče da imamo slobodnu štampu čiji je zadatak da razotkriva korupciju u našem sistemu kako bismo od svojih političkih lidera tražili promene ili ih suočavali sa nezaposlenošću. To je, govore nam, ono što nas razlikuje od totalitarnog sistema“, dodao je Pol ističući da je slučaj Asanž dokaz da je „nešto veoma pogrešno sa našim sistemom“.
Istinski problem u celom ovom zamešateljstvu ne leži u tome što je Asanž počinio nekakav zločin nego je problem što većina zapadnih medija i političara koji se deklarišu kao borci za slobodu reči i mišljenja nešto što je potpuno svojstveno novinarstvu predstavljaju kao krivično delo. Kao što američki novinar Glen Grinvald piše, ono što je Asanž učinio 2010. godine i zbog čega se suočava sa mogućnošću izručenja Sjedinjenim Državama „nije ništa drugačije od onoga što ’Njujork tajms’ i drugi novinari rade svakoga dana“ – pokušao je da pomogne Čelsiju Meningu u objavljivanju informacija o zločinima američkih vlasti i prikrivanju njegovog identiteta kao izvora tih informacija. „Informacije koje je odao uključuju i video na kojem se vidi kako američki vojnici učestvuju i raduju se ubijanju iračkih civila“, naveo je Grinvald i upitao „zašto bi bio zločin da javnost sazna za to“.
Ron Pol objašnjava da je razlika između Asanža i medija poput „Njujork tajmsa“ u tome što je on „osramotio američku vladu koja je lagala da oslobađa Irak i Avganistan, dok je, u stvari, činila suprotno“. „Novinari medija glavnog toka objavljuju procurele informacije koje u stvari pomažu neokonzervativnom narativu i drugim prigodnim narativima različitih frakcija američke vlasti. Zato američki mediji žele da vide Asanža u zatvoru, ili nešto još gore. On im je pokvario idilu.“
Pouka ove priče je, kako kaže Pol, vrlo jasna – ako podržavate narativ vlade, vi ste „hrabri novinar“, a kada razotkrivate korupciju vlasti, vi ste zločinac. „Da li zaista želite da živite u državi gde je saznanje da naše vlasti čine zločine nelegalno? Mislio sam da imamo obavezu, kao savesni građani, da svoju vlast pozivamo na odgovornost“, dodao je on.
Čak i sam čin Asanžovog izbacivanja iz ambasade Ekvadora u Londonu, njegovo hapšenje i ekspeditivno proglašavanje krivim za neodazivanje sudu potvrđuju da su informacije koje je objavljivao i njegova upozorenja na nečasne radnje na najvišim nivoima svetske vlasti – tačni. Objavljujući odluku da ukine azil Asanžu i da ga preda britanskim vlastima, predsednik Ekvadora Lenjin Moreno rekao je da je strpljenje njegove zemlje u odnosu na ponašanje Asanža došlo do kraja. Ministarka unutrašnjih poslova Marija Paula Romo je precizirala da je Asanžovo nepodnošljivo ponašanje podrazumevalo mazanje fekalija po zidovima, ostavljanje prljavog donjeg veša u lavabou, nepranje sudova ili slušanje glasne muzike i noćne vožnje skejtborda po sobi.
Ovaj čin bi se, međutim, pre mogao povezati sa trgovinom ekvadorskog predsednika, kojeg njegov prethodnik i mentor Rafael Korea smatra „najvećim izdajnikom u istoriji Ekvadora“, sa Vašingtonom i Londonom. Još sredinom prošle godine Moreno je počeo da čini ustupke Sjedinjenim Državama koje je Korea vrlo otvoreno držao na distanci i podalje od svoje zemlje. Juna 2018. Moreno je, tokom posete potpredsednika SAD Majka Pensa, poništio Koreinu odluku o proterivanju američkih trupa sa svoje teritorije i još pojačao vojnobezbednosnu saradnju sa Vašingtonom, uključujući značajne sporazume o kupovini oružja, obuci vojnika i razmeni obaveštajnih podataka.
Mnogo zanimljiviji od ovoga je, međutim, podatak da je Ekvador pre svega nešto više od mesec dana od Međunarodnog monetarnog fonda dobio finansijski paket vredan više od 10 milijardi dolara. Ironično je što je Ekvador demonstrirao ono na šta je Asanžov „Vikiliks“ upozoravao još 2008. godine kada je objavio dokument Pentagona pod nazivom „Finansijski instrument nacionalne moći i nekonvencionalni američki rat“ u kojem se opisuje kako SAD već decenijama MMF i Svetsku banku koriste kao svoje „nekonvencionalno oružje“. Očigledno je da fekalije i donji veš nisu glavni razlog za otkazivanje azila.
Ovo potvrđuje i Rafael Korea koji kaže da je Moreno još 30. maja 2017, prilikom posete šefa Trampove predsedničke kampanje Pola Manaforta Ekvadoru, „ponudio da preda Asanža u zamenu za finansijsku podršku SAD“. „Prilikom posete Majka Pensa Ekvadoru 2018. on i Moreno su se dogovorili oko tri stvari – izolovanja Venecuele, što je Moreno učinio s velikim entuzijazmom, odustajanja od slučaja protiv Ševrona, što je, takođe rado učinio, i predaje Asanža“, dodao je Korea.

ŠTA ČEKA ASANŽA? Odmah po izbacivanju iz ambasade i hapšenju, Džulijan Asanž je odveden pred britanski sud koji ga je ekspresno proglasio krivim zbog neodazivanja na sudski poziv i to u vezi sa ekstradicijom Švedskoj koja ga je u to vreme (2012) teretila za silovanje iako je Stokholm u međuvremenu odustao od optužbi i progona. Za ovaj prekršaj preti mu kazna od dvanaest meseci zatvora, a presuda će biti izrečena 2. maja. O tome koliko je ovaj proces nepristrasan svedoči ne samo ekspeditivnost britanskog pravosuđa nego i odnos sudije Majkla Snoua koji ga je proglasio krivim. On je u sudnici Asanža nazvao „narcisom koji ne može da prevaziđe sopstvene sebične interese“.
Drugi proces s kojim se Asanž sada suočava je pitanje njegovog izručenja Sjedinjenim Državama, koje ga u optužnici zapečaćenoj sve do trenutka hapšenja terete za „zaveru da se počini kompjuterski upad“. Za delo koje mu se trenutno stavlja na teret zaprećena je maksimalna kazna od pet godina zatvora, ali mnogi strahuju da bi po izručenju iz Londona optužnica mogla biti proširena i dopunjena optužbama za špijunažu u korist strane države što bi sa sobom povuklo mogućnost osude na doživotni zatvor, pa čak i na smrt. Razlog što Vašington ne bi odmah Asanža optužio za sve za šta može jeste što u tom slučaju Velika Britanija nikako ne bi mogla da ga izruči, jer evropsko pravo zabranjuje izručivanje bilo koje osobe zemlji u kojoj joj preti smrtna kazna ili mučenje.
Australijski novinar Džon Helmer, pozivajući se na „vodeće londonske advokate“, tvrdi da bi proces o izručivanju Asanža Sjedinjenim Državama mogao potrajati najmanje 18 meseci, a verovatno dve do tri godine, i u tome vidi šansu za spas najpoznatijeg svetskog uzbunjivača. „Do tada će i Britanija i SAD imati novu vladu“, ukazuje on.
I Helmer i advokati na koje se poziva ukazuju na opasnost od nove američke optužnice, pa će glavni posao pred Asanžovim zastupnicima u narednom periodu biti dokazivanje da će optužnica za zaveru da se počini kompjuterski upad biti zamenjena optužbom za špijunažu što će, samo po sebi, kao što smo već naveli, primorati britanski sud da odbaci zahtev za izručenjem. Pored toga, advokati planiraju da iznesu dokaze da je američka tužba zasnovana na političkim motivima što predstavlja kršenje britanskih i evropskih standarda za pošteno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom.
Helmer navodi da je plan advokata i da ekstradicioni proces razvuku dovoljno dugo da dočeka nove parlamentarne izbore u Britaniji na kojim bi mogao da pobedi laburistički vođa Džeremi Korbin, a u tom bi slučaju London mogao da odluči da se proces protiv Asanža po američkim optužbama vodi pred britanskim sudom, nakon čega bi najverovatnije bio oslobođen. Pozivajući se na neimenovane izvore, Helmer objašnjava da ukoliko bi Asanž uspeo da izdejstvuje da se proces protiv njega prebaci na britansko pravosuđe, direktor javnih tužilaca bi trebalo da odluči o tome hoće li se proces voditi, ili ne, a potom bi u slučaju dolaska na vlast laburista Džeremi Korbin kao premijer imao ovlašćenja da zaustavi proces. Nada za prebacivanje slučaja pred britansko pravosuđe leži u činjenici da je krivično delo po američkoj optužnici počinjeno između 2. i 10. maja 2010. i da je Asanž u to vreme najverovatnije bio u Londonu. U tom slučaju njegovi advokati bi imali snažne argumente za zahtev da mu se sudi u Britaniji, a ne pred američkim sudom.
Nadu za Asanža Helmer i advokati sa kojima je razgovarao vide i u činjenici da je 71 član britanskog parlamenta (i iz redova konzervativaca, i iz redova laburista) potpisao pismo sekretaru za unutrašnje poslove u kojem se protive izručenju Asanža Americi.
Izbacivanjem iz ambasade Ekvadora, Asanž u suštini nije izgubio mnogo, jer je i tamo već živeo kao u zatvoru, zahvaljujući pre svega surovim ograničenjima koja su mu nametnuta od dolaska Lenjina Morena na vlast. Uspevši da izdrži duže od svojih neprijatelja, izvojevao je još jednu pobedu u ratu koji vodi protiv globalnih centara moći nateravši ih da još više ogole svoju nepravdu i nečasne namere i postupanja, da još jasnije pokažu čitavom svetu koliko im zaista nije stalo ni do kakvih sloboda, prava, pravednosti i demokratije.
Njegova pobeda je i u tome što sve više ljudi vidi ono što i Ron Pol kaže – „dok je Asanž u zatvoru, i svi mi smo u zatvoru“. „Kada vlada ima moć da nam kaže šta smemo da vidimo, čujemo i znamo, to znači da više ne živimo u slobodnom društvu“, upozorava Pol i postavlja pitanje koje svi treba sebi da postavimo: „Hoćemo li im dozvoliti da ukradu našu slobodu?“

Nezavisna tišina

Zašto su se dežurni branitelji medijskih sloboda u Srbiji napravili mrtvi kada je u Londonu uhapšen Džulijan Asanž?

Kada je, početkom septembra 2011. godine, „Vikiliks“ počeo da objavljuje poverljive depeše američke diplomatije, srpski medijski prostor bio je, uostalom, kao što je bilo i u ostatku sveta, zasićen više ili manje pikantnim izvodima iz otkrivenih izveštaja američkih diplomata.
Kada su, međutim, objavljene one stotine depeša koje se odnose baš na Srbiju – među četvrt miliona koliko ih je ukupno dospelo do javnosti – u Srbiji je nastupila strogo kontrolisana tišina. Kao da nas se ne tiče ono što nas se direktno tiče…
Ovaj paradoks je, naravno, bio samo prividan, a tišina prisilna, iznuđena. Izuzetak je tada bio „Pečat“. „Vikiliksove“ depeše analizirali smo iz nedelje u nedelju, a onda ih i okupili u knjizi „’Vikiliks’. Tajne beogradskih depeša“ koja je doživela dva izdanja.
Ostali mediji postupili su u pak skladu s interesom tadašnje vlasti umesto u interesu javnosti, a vlastima je i te kako bilo u interesu da se prećuti sve ono što smo saznali zahvaljujući „Vikiliksu“; i kako su se Zapadu zaklinjali u svoju kooperativnost kad Kosovo bude jednostrano proglasilo nezavisnost samo da ih taj isti Zapad podrži da na vlasti ostanu, i kako su svoje NATO sagovornike uveravali da im je ulazak Srbije u punopravno članstvo u toj organizaciji „prioritet broj jedan“, i kako su našu vojsku reformisali u skladu s interesima Sjedinjenih Američkih Država, i kako su svi zajedno pokušavali da rovare u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i kako su kadrovali na srpskoj političkoj sceni ne bi li rasturili sve koji se protive evroatlantskom usmeravanju naše zemlje, od Demokratske stranke Srbije do Srpske radikalne stranke…
Rečju, Asanž je bio poželjan samo u malim dozama. Sve dok ga i toliko nije postalo previše. A tendencija prećutkivanja neugodnog Asanža naročito je došla do izražaja kada je on uhapšen, otkrivajući usput da sve zalaganje za medijske slobode ovdašnjih zagovornika medijskih prava i sloboda predstavlja samo batinu za sprovođenje tuđeg interesa, koja sa spomenutim pravima i slobodama nema mnogo veze.
Svetao primer, pre nego što ukažemo na one mračnije, pružilo je Udruženje novinara Srbije (UNS), koje je izrazilo protest zbog Asanžovog hapšenja, pozvalo „Međunarodnu i Evropsku federaciju novinara, organizacije koje se bave slobodom medija, govora i mišljenja, da od britanskih vlasti traže dozvolu da Asanž dobije boravak u bilo kojoj zemlji sveta koja je spremna da mu pruži gostoprimstvo“, i podsetilo da su „Asanž i njegove kolege iz ’Vikiliksa’ dali istorijski doprinos pravu građana širom sveta da saznaju činjenice koje su vlasti od njih krile“.
Za razliku od UNS-a, Nezavisno udruženje novinara Srbije nije našlo za shodno da se oglasi na sličan način. Niti je to učinilo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a i televizija N1 – spominjemo baš njih zato što su oni inače najuporniji u isticanju svog, tobožnjeg, zalaganja za medijske slobode – o čitavom je slučaju izvestila samo onoliko koliko je morala.
Ali nema mnogo prostora za čuđenje zbog takvog pristupa, možda samo za zgražavanje nad licemerjem ako već nismo oguglali u dovoljnoj meri. Jer dovoljno je pogledati spisak donatora, na primer NUNS-a – a tu su pored ostalih i USAID, Fond za otvoreno društvo, zloglasna američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED)… – da bi se razumelo zašto su ćutali kad nije smelo da se ćuti. I da i samo ime ovih nezavisnih udruženja predstavlja fejk njuz…

Pečat

 

POSTAVI ODGOVOR

*