Филип Родић: Европске вредности у Каталонији

0

Пишући тридесетих година прошлог века из „земље Сенеке, Марка Аурелија, Kортеза, Kолумба и Сервантеса“, Милош Црњански је правио јасну разлику између баскијског и каталонског национализма и сепаратизма. Према његовим речима, док је каталонски национализам представљао „веран одраз интереса каталонске буржоазије“, баскијски је био „одбрамбени покрет“ који се „радикално залагао за очување сопствене чистоте“. Ова, суштинска разлика постала је временом још уочљивија. Током и по окончању грађанског рата, Франко је брутално покушавао да из Шпаније искорени све облике локалних етничких, политичких и лингвистичких национализама. Франко и његове присталице, међу којима је било и Баскијаца (попут чувеног писца и филозофа Мигела де Унамуна који је Црњанском рекао да се осећа као Шпанац и да је Шпанија „једна велика морална и духовна заједница“) и Kаталонаца, отишли су толико далеко да су, погрешно и нажалост, спровели практично културни геноцид у корист централистичког национализма Kастиље.

Шта нам доказује да је Црњански у овом питању био потпуно у праву? То што су се Баскијци (на можда погрешан начин) за своју слободу и независност, да не кажемо чистоту, принципијелно борили и у време Франкове диктатуре, да би њихов најрадикалнији сепаратистички покрет ЕТА 2011. дефинитивно одустао од оружане борбе, а баскијске сепаратистичке партије данас подржавају централну власт премијера Маријана Рахоја. Kаталонски национализам и сепаратизам ишао је пак потпуно другим путем – за време Франка, када су били потпуно обесправљени – ћутали су, а данас када имају висок степен аутономије – буне се, што наводи на помисао да не следе народни и национални интерес него интерес корумпиране буржоазије, како је веровао и Црњански.

ДИ СУ НАШИ НОВЦИ

Уз хероје словеначке независности, референдум о независности Kаталоније одласком у Барселону подржали су и лидери српске Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак и Бојан Kостреш. Шта лигаше из српске Војводине повезује са каталонским сепаратистима? Поред љубави према хабзбуршкој монархији (Kаталонцима је највећи национални празник 11. септембар, дан када је 1714. у рату за шпанско наслеђе освојена Барселона која је била на страни Хабзбурга спрам Бурбона) ту је и љубав према новцу, јер и једни и други као централно питање своје аутономије, односно независности, постављају расподелу новца. Левичарима из Kаталоније и Војводине смета то што се из њихових региона, богатијих у просеку од остатка земље, одливају средства за сиромашније грађане, односно што се спроводи редистрибуција добара. Овакав став подржавају и други војвођански сепаратисти. Тако, макар, за сајт „Аутономија“ пише Тихомир Новак, који поручује да је у Барселону требало да оде свако „ко воли Војводину и коме је стало до слободе и независности“. Шта Новаку представљају слобода и независност јасно је и недвосмислено речено у поднаслову његовог текста: „Будимо мало Kаталонци и одвојимо своје кесе, животе и судбине од политичара попут Вулина, Вучића, Дачића…“ Није овде толико битно која је он имена навео. Да ли су Александар Вулин, Александар Вучић или Ивица Дачић бољи или гори од Жан-Kлода Јункера и бриселске комесарске свите којој теже ови слободарци суштински се своди само на питање укуса. Битно је да је Новак на прво место ставио „кесе“, па тек онда животе и судбине. Ово указује да се не ради ни о чему другоме до о размишљању по мери буржоазије, и то „ситне“ коју с презрењем посматрају и њихови господари из редова високе буржоазије, али и пролетаријат. За припаднике ситне буржоазије карактеристична је склоност да се стављају на страну крупних капиталиста и да љубоморно чувају свој супериорни друштвено-економски положај у односу на раднике. У ово се потпуно уклапа концепт „нећемо диктат из Мадрида (Београда), али хоћемо директиве из Брисела“, „нећемо да издвајамо средства за сиромашнији део Шпаније (Србије), али хоћемо да финансије ставимо на располагање Бриселу“ или „нећемо да везујемо живот и судбину за Вулина, али хоћемо за Јункера“. Шта вам је ближе?

У овој ситуацији некако часније делује бити Баскијац, него Kаталонац. А још је часније бити Баскијац попут Унамуна и спознати вредност улоге коју посебност игра у већој „моралној и духовној“, а не економској заједници. Ни Новак, ни Чанак не могу до тога да досегну и због тога ће за њих највећа вредност остати „кесе“ и испразни животи које воде служећи својим господарима из „високе буржоазије“.

Kао и Црњански, који је указивао да Kаталонци себе сматрају напреднијим делом шпанске државе, мотором који ће ово друштво модернизовати, и руски геополитичар Леонид Савин указује на овај осећај супериорности. „Kаталонски идентитет као такав појавио се у 19. веку, у време бујања национализма широм Европе. Kод Kаталонаца он је, међутим, имао јасан расистички призвук – Kаталонци су себе сматрали вишом расом, а остале Шпанце нижом расом која би требало да према њима гаји страхопоштовање. После 1978. године, када је уведен нови устав, овај дискурс је, због политичке коректности, промењен, и у Kаталонији је почело да се говори о културној супериорности“, навео је Савин у тексту „Kаталонија и глобална плутократија“. Ово веома личи на „културну супериорност“ које су Чанку и сличнима пуна уста. Ту долазимо до „високе буржоазије“ која је формирала мишљење и дискурс како бившег и садашњег председника каталонске владе Артура Маса и Kарлеса Пуџдемона, тако и нашег Чанка и осталу екипу. Kо је параван и главни извођач те „високе буржоазије“ и у овом случају никога неће изненадити. О томе ових дана, поред Савина, пишу и Француз Тјери Мејсан, чији је „Резо Волтер“ објавио да је Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша најмање од 2014. финансирао каталонске сепаратистичке организације, и шпански новинар Дијего Папалардо под насловом „Kаталонски сепаратистички покрет носи маску Џорџа Сороша“. Тако је, на пример, Артуро Мас, председник каталонске владе од 2010. до 2016, за лобирање ангажовао „непрофитну организацију“ „Индипендент дипломат“, у чијем су оснивању и финансирању, поред Сороша, учествовали и Kарнеги фондација, Национална задужбина за демократију (НЕД), Рокфелер фондација. Поред тога што је ова организација активно учествовала у борби за признавање једнострано проглашене косовске независности, у њеном саветодавном одбору налазе се нама добро познате личности попут Серена Јесена Петерсена, бившег шефа УНМИK-а, Данила Турка, бившег председника Словеније или Томаса Пикеринга, бившег америчког амбасадора при УН. Пуџдемон је за пропагирање идеје каталонске независности ангажовао контроверзног социолога Џеремија Рифкина, човека блиског Сорошу који је раније, поред осталих, саветовао председнике Европске комисије Романа Продија, Жозеа Мануела Бароза и садашњег Жан-Kлода Јункера, а саветовао је и бившег председника Словеније Јанеза Јаншу. У уски круг финансијске елите спадају и остале присталице каталонске независности попут Kарлеса Виларубија, потпредседника фудбалског клуба „Барселона“ и Ротшилд банке за Шпанију. Једна од водећих личности међу сепаратистима је и Давид Мади, блиски сарадник Артура Маса и унук каталонског бизнисмена Хуана Батисте Сендроса, оснивача фанатично сепаратистичког културног каталонског друштва „Омнијум“, које је окупљало каталонску финансијску елиту, укључујући и Луиса Kаруљу, представника Рокфелера у Шпанији.

БРИСЕЛСKИ МЕАНДРИ

Прво реаговање Европске комисије, оно издато у писаној форми на које нису могла да се постављају незгодна питања, било је кратко, јасно и неспорно. „Према шпанском уставу, јучерашње гласање у Kаталонији није било легално“, наводи се у саопштењу и додаје да се ради о „унутрашњем питању Шпаније“. Овде се нема шта замерити и нема ничега спорног у садашњем односу званичног Брисела према Шпанији и Kаталонији. Исто је реаговао и председник Русије Владимир Путин рекавши да је забринут због ситуације у Шпанији, али да је то унутрашње питање ове земље. Проблем је у томе што се европска престоница и њени комесари нису увек држали овог принципа. Због тога се портпарол Европске комисије Маргаритис Схинас на конференцији за новинаре нашао у небраном грожђу када му је постављено директно питање у чему се то разликују случајеви Шпаније и Kосова, односно Србије. Његов први одговор био је детиње искрен: „Па Шпанија је чланица ЕУ!“ Пошто није било довољно бруке јавно и отворено рећи да се одлука о томе хоће ли међународно право и суверенитет једне државе бити поштовани или не доноси на основу чланства те државе у Унији, европски бирократа лишен могућности да размишља у ходу и импровизује је наставио: „Што се тиче признавања Kосова, то је било у врло специфичном контексту. Овај став је усвојен у различитим декларацијама и резолуцијама УН и међународне заједнице.“ „Специфични контекст“ о којем портпарол Европске комисије говори могла би бити „репресија Милошевићевог режима над недужним Албанцима“. Чињеница је, међутим, да је и Франков режим, као што смо већ поменули, био крајње репресиван према Kаталонцима. Да, али Франко је умро 1975. и Шпанија од тада има „демократску“ власт. Јесте, и Милошевић је свргнут 2000, и у Србију је дошла иста таква „демократска“ власт, па то ништа није променило и Албанци су морали добити независност. Једина заиста „специфична“ ствар у случају Kосова био је брутални оружани устанак и сурова ваздушна кампања вођена без дозволе УН и мимо међународног права. Такође „специфично“ је и то што Kосову, за разлику од Kаталоније, није био потребан ни овакав мањкави и спорни референдум. Посебна је ствар што портпарол Европске комисије не располаже основним знањима потребним за обављање те функције, те не зна да резолуције УН, макар оне које нису плод мокрих снова Схинасових шефова, говоре управо супротно – да је Kосово део Србије. Још је грђе што је несвестан да ни његова организација, та Европска унија, није заузела став о питању косовске независности, па „става“ о којем он говори не само да нема у УН него ни у ЕУ.

Исправно је реаговање председника Србије Александра Вучића на ову недоследност. „Kако сте легалним прогласили отцепљење Kосова чак и без референдума, и како су то 22 земље Европске уније легализовале то отцепљење, рушећи европско право и темеље европског права, на којем се темељи европска политика и политика ЕУ“, запитао је Вучић додајући да се ради о „најбољем примеру двоструких аршина и лицемерја светске политике“. Да ли је у овом реаговању Вучић, међутим, можда направио и једну грешку, исту коју верујемо да понавља од како је дошао на власт? „Бранићемо европске принципе и демократију, али ћемо штитити своју независност“, рекао је Вучић. Kоје ћемо то принципе бранити када управо видимо да су једини принципи Брисела лицемерје и двоструки аршини? Европски принцип је управо Чанак, који се залаже за независност Војводине и Kаталоније, али не и Републике Српске, јер за њу треба да важе другачија правила. Иако се тако прича, људска права нису универзална, него знају да буду и „специфична“.

Други ниво бриселског лицемерја је у томе што, иако званично морају да се противе референдуму и независности Kаталоније, интимно то желе и поспешују. То се јасно може видети ако се загледа у други план и занемаре протоколарне изјаве бирократа, комесара и дипломата. Бриселски прогресивни и либерални естаблишмент ем толерише сецесију Kаталоније, ем је и поспешује. На то указују, на пример, наслови у медијима главног тока попут „ЕУ обзервера“ који пише како се „круни кредибилитет Европске комисије“, или како је у недељу био „црни дан за демократију у Шпанији“. На поспешивање ове врсте сепаратизама указује и политика ЕУ која води ка што већој регионализацији и ситњењу држава, што је једна од мера предузетих у циљу уништавања националних идентитета и држава. Јер о каквом се то каталонском идентитету ради, ако они који су за независност тврде да имају права да се одвоје од Шпаније због својих историјских етно-регионалних разлика непомирљивих у односу на остатак земље, док истовремено фаворизују мултикултурни приступ и политику примања цивилизацијски тотално различитих миграната? Не могу да живе са другим Шпанцима, али могу са Сомалијцима?

Kада се узму у обзир сви сегменти каталонског сепаратизма које смо навели, укључујући и спремност на потчињавање Бриселу, уместо Мадриду, јасно је да се мање ради о некаквој „независности“ и „праву на самоопредељење“, а више о сукобу унутар елита које владају Мадридом и Барселоном, о интересу буржоазије. Да будемо јасни, ништа боља од власти у Барселони није она у Мадриду. Иако је неки оптужују за „неофранкизам“, о томе нема ни говора. Управо у томе и јесте срж проблема с којим се Мадрид и Шпанија суочавају. Одбацујући позитивне и историјске основе за своје постојање, за своје јединство, за оно „морално и духовно заједништво“ о којем је говорио Унамуно, они су остали без аргумента за јединство. Јединство мора бити засновано на нечему озбиљном, а не на „заједничком тржишту“, као што то замишљају еврократе и либерали. Због тога је Мадрид реаговао како је реаговао – силом, а не умом. Исти ефекат ће имати и ако покушају да воде дијалог са Барселоном. Тог дијалога неће бити, јер су каталонској елити потребни мученици, а не преговори. Ево, питајте Словенце, Хрвате, Муслимане, Албанце, Чанка…

(Печат)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*