Филип Шварм: Може бити само један

ЗАШТО ВУЧИЋ НИЈЕ У СТАЊУ ДА ПРИХВАТИ КОХАБИТАЦИЈУ? И КАКО БИ ИЗГЛЕДАЛА ЊЕГОВА ВЛАСТ У ОДНОСУ НА ПРЕДСЈЕДНИКА СРБИЈЕ КОЈИ СИМБОЛИЗИРА ПОВРАТАК У НОРМАЛНОСТ

0

Премијер Александар Вучић у интервјуу за загребачки „Глобус“ каже да ће, уколико кандидат Српске напредне странке изгуби на предсједничким изборима, дати оставку: „Нећу да будем у такозваној кохабитацији са председником који би само седео и са стране нападао Владу Србије“.

Откуд ова пасивно-агресивна рекција? Због чега предсједник владе са огромном већином у Скупштини и недостижним рејтингом у јавности маше оставком? И што тиме жели постићи?

Први разлог је тај што Вучић све изборе од 2012 – оне у мјесним заједницама, забаченим опћинама, парламентарне и ове предстојеће, предсједничке – доживљава као плебисцит, гласање искључиво за или против њега. Нема ту компромиса без обзира на надлежности и конкретну средину. Преко побједе кандидата кога је он изабрао, премијер демонстрира да у Србији може бити само један човјек који се за све пита и чија је у свему посљедња. Толеранција, размишљање сопственом главом и друштвени дијалог у овој технологији власти сматра се за слабост, тешко огрешење и равно је издаји. Ако неком није јасно о чему је ријеч, нека погледа засједање Скупштине, поготово седницу Административног одбора под предсједањем Александра Мартиновића, шефа напредњачке парламентарне групе. Како онда, у овом контексту, предсједник републике може постати нетко другачији, ван система ових „вредности“?

Слиједи, затим, главно обиљежје четверогодишње Вучићеве власти. То су стална пумпање необјављеног ванредног стања, сезонско смјењивање телевизијских и таблоидних државних удара, театрална и шмирантска емотивност, пренемагања, стењање, бруталне и одвратне дифамације неистомишљеника, вербално насиље, бука, бијес. Побројано увелико и одавно изгледа као карикатура, непрестална репризира досадног и клишеизираног вулгарног ријалитија, а заморена публиком убјеђује се свим средствима да ништа друго не постоји, нити га може бити у политичкој понуди. Али, што уколико на предсједничким изборима побједи кандидат изван владајућих структура, човјек чија би дјела, ријечи и иступи симболизирале повратак нормалности, пристојности, поштовања различитости, дијалога, права на јавну критику… Како би у том случају изгледала актуална власт од Вучића па наниже до његових министра и посланика, кумова и пријатеља, медијских и осталих трбухозбораца, читаве булументе јуришника и отимача плијена. И да ли би то био почетак њиховог краја?

По свој прилици, Вучић је свјесан опасности. Зато подиже улог, застрашује и мобилизира властито бирачко тијело – увелико распамећено таблоидним завјерама и сценаријима крвопролића – својим повлачењем. Без њега, поручује, све што може услиједити јесу потпуна пропаст и неизвјесност. Драгољуб Жарковић ту политичко-медијску тактику назива сидромом дјечака који, ако се сви не играју онако како он хоће, пријети да ће отићи кући и однијети лопту па нека виде шта ће даље…

До сада је Вучићу увелико успјевало да и на овај начин учврсти и прошири своју личну власт. Међутим, ништа не траје вјечно. Да ли у Србији може бити само један показаће „велико окупљање“ на предсједничким изборима.

Филип ШВАРМ, ВРЕМЕ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*