Фор Бојар: Од Наполеонове тврђаве до сценографије за ријалити (ФОТО)

0

Фор Бојар је првобитно саграђен у XВИИ веку с циљем да се лука Поату-Шарант заштити од енглеске морнарице

Француска тврђава Фор Бојар била је главна локација за снимање једног веома популарног телевизијског такмичења деведесетих. Оно што је већини остало непознато, међутим, јесте да је овај замак заправо изграђен од стране Наполеона Бонапарте још у 19. веку.

profimedia-0282418830_14830068451

Фор Бојар се налази између острва Екс и острва Олерон, у региону Поату-Шарант, а првобитно је саграђен у XВИИ веку с циљем да се лука заштити од енглеске морнарице .

Фор Бојар чини саставни део Поморског арсенала Рошфора који се протеже дуж читавог ушћа реке Шарант у Атлантски океан. Поморски арсенала Рошфора био је један од најпрестижнијих у целом царству, међутим, подизање утврђења је било неопходно јер је домет топова који су били распоређени на обалама острва био исувише слаб – око 1.500 метара – па је између два острва постојала једна зона изван њиховог домашаја

profimedia-0282418901_14830068559

Услед тога, тврђава је идејно зачета још у време Луја XИВ, између 1661. и 1667. године, али је краљевски архитекта и инжењер Себастијан Ле Претр де Вобан рекао краљу: „Ваше височанство, било би лакше зграбити Месец зубима, него предузети такав подухват“.

profimedia-0282418897_14830068502

Тек почетком XИX века је питање Фор Бојара поново добило на актуелности. Нацрт је представљен Наполеону и 1801. почело се са радовима. Да би градња утврђења била могућна, пројекат је предвиђао постављање темеља на стенама. Залихе стена из краљевских каменолома налазиле су се у Бојарвилу и почело се са њиховим искрцавањем у море. Ова операција могла се одвијати само током неколико часова дневно, за време осеке, због морске струје. Из истог разлога, радови су се могли одвијати само по лепом времену. Али учинак није био онакав каквом су се надали, стене су се под сопственом тежином заривале у морско дно. Напослетку, 1809. пројекат је одложен на неодређено време.

profimedia-0010600200_14830068374

За време владавине Луј-Филипа и обнављања напетости између Француза и Британаца 1837. године се наставило са пројектом. Овога пута примењена је нова метода – више нису избациване стене у море, већ коцке очврслог креча, направљене на лицу места. Најзад, 1848. завршена је изградња постоља, чиме је оно издигнуто два метра изнад нивоа мора за време плиме. Градња утврђења је потрајала од тада још десет година.

Утврђење је сада могло прихватити две стотине педесет људи на период од два месеца без општења са копном. Али од првих замисли до завршетка градње, домет топова се знатно повећао, те је сврсисходност грађевине била доведена у питање. У сваком случају, опстајала је као значајно неимарско дело на мору, баш као што се то десило са неким светионицима. Њена војна намена никада неће бити онаква каква је требало да буде. Нашла се, затим, на мети пљачкаша; на концу, више нико није знао шта би се са њом могло учинити. За време Париске комуне (1871), послужиће и као затвор.

Најзад, 1913. војска се од ње растала, топови су распродати. Током Другог светског рата, служила је Немцима као мета за гађање.

Године 1961. утврђење је понуђено на аукцији по почетној цени од 7.500 франака. Највишу цену од 28.000 франака понудио је Ерик Аер, зубар из Аворија, који је утврђење оставио напуштеним. Препродао је утврђење 1989. за 1,5 милиона франака продуценту телевизијских игара Жаку Антоану. Овај га је одмах продао Генералном савету департмана Приморски Шарант. Заузврат, департман се обавезао да ће предузети рестаураторске радове и обезбедити искључиво право коришћења објекта продукцијској групи Жака Антоана (ЈАЦ). Отада, ово место је постало декор за телевизијску емисију.

Почев од 1989, почела је темељита обнова утврђења. На двадесет пет метара од утврђења подигнута је платформа (она је стално присутна, али се никада не види на телевизији) како би био омогућен приступ бродом, што је до тада било неизводљиво откако је пристајалиште порушено.

Утврђење је у целости очишћено — педесет центиметара гуана (природно ђубриво настало распадањем наслага птичијег измета) и седамсто кубних метара разне прљавштине су уклоњени. Направљено је унутрашње двориште на првом нивоу, а средишње двориште је подељено на два дела.

Године 1996. артиљеријске платформе су расклопљене и рестауриране. Али Фор Бојар је трошан и море му наноси нова оштећења. Након обављених снимања, 1998. департман одлучује да започне нову етапу рестаурације споменика. Тераса ће у целости бити растављена, камен по камен, и поново састављена након што буде очишћена. Хеликоптер који је коришћен током ових радова начинио је укупно близу шест хиљада обрта између утврђења и Бојарвила.

Ова рестаурација омогућила је, исто тако, комплетно чишћење зидова фасаде, као и репарацију одређеног броја пукотина. Још једном је из почетка урађена хидроизолација терасе. Зидни часовник са клатном, који није био обухваћен рестаурацијом 1989, поправљен је 1998. године. На крају, ова фаза радова трајала је од 1998. до априла 1999. године. За сада, последња је била рестаурација средишњег дворишта током зиме 2003—2004.

Од 1950. Фор Бојар је увршћен у шири списак споменика културе.

Од 1990. телевизијска игра првобитно насловљена са Kључеви Фор Бојара, затим Фор Бојар, тамо је снимана, при чему су ћелије утврђења послужиле као сценографија за игре спретности и издржљивости.

 

 

 

 

Њузвик

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*