Форсирање Тимока

0

Српска опозиција има заблуду: да би, да су изборни услови и атмосфера били ОК, Вучића победио неко у другом кругу – Саша Јанковић, на пример. Тешко. Али, с друге стране, Вучићев рејтинг једноставно није нормалан заједно демократско друштво. Да би држао рејтинг од педесет одсто, логистика захтева да Вучић стално инвестира огромне ресурсе и пропагандне, у ту сврху. То је велики посао који неуротизује политички простор. Вучићева власт јесте добијена на изборима, али је у души „револуционарна“ јер тражи да се заокружи на свим нивоима. Отуда Зајечар, Шабац и Чајетина делују као „слободне територије“. Отуда и напредњачки мучни осећај након локалних избора у шест општина.

Вучић и његови „логистичари“ могли би да погледају темељније култни филм Горана Марковића „Мајстори, мајстори“ из 1980. Године: негде при крају филма директорка школе коју глуми Семка Соколовић Берток жали се старом другу Милоју (Раде Марковић) који је метафора дубоке државе, да су сад људи (наставни кадар) незадовољни, и то сад кад имају све услове у „експерименталној школи“ за узор, кад је она успела да направи престижну школу, да измени пројекат, да јури цемент по целој Југославији, да извуче наставнике и децу из старе школе – страћаре. И она се сад чуди и саблажњава што је Милоје шаље у пензију кад она хоће и може да ради даље на мисији и визији. Онда је Милоје пита: „Колико имаш одличних – 60 одсто?“ Директорка каже „47“. А онда јој Милоје као пример здравог етатизма констатацијом поставља потпитање: „Па је л то нормално?“

Српска опозиција има једну заблуду, а она се своди на илузију – Потемкиново село – да би, да су изборни услови и атмосфера били ОК, Вучића победио неко у другом кругу – Саша Јанковић, на пример. Тешко. Али, с друге стране,Вучићев рејтинг је као „број одличних“ у поменутој школи једноставно није нормалан за једно демократско друштво. Да би држао рејтинг од педесет одсто (за председничке изборе то је чак више од референдумске „квалификоване већине“ Мила Дукановића), логистика захтева да Вучић стално инвестира огромне ресурсе – и пропагандне, у ту сврху. То је велики посао који неуротизује политички простор.

После педесет одсто и онај београдски резултат делује депресивно, иако је формално одличан, еј, бити између 40 И 50 одсто. Вучићева власт јесте добијена на изборима, али је у души „револуционарна“ јер тражи да се заокружи на свим нивоима. Отуда Зајечар, Шабац и Чајетина делују као „слободне територије“. Отуда и напредњачки мучни осећај након локалних избора у шест Општина.

После њих, Вучић није одржао „традиционалну“ ванредну конференцију за штампу, па није ни могао да каже да је И држави и њему потребно да има системску и озбиљну Опозицију. Француски избори су нам показали на трен да смо и ми некад били бар приближно срећна земља у смислу демократског амбијента. И ми смо имали други круг (Тадић – Николић), све са неком врстом ТВ дуела на РТС. Данас је у Србији други круг прокажен, иако је управо он индикатор демократије. И Вучићева победа у другом кругу била би здравија и тек би у референдумској атмосфери могао да каже да их је све победио. И Макрон и Ле Пенова имаће јачу победу у другом кругу. Да је и у свом систему вредности био конзистентан, Вучић је и после зајечарског пораза (победио га је „Покрет за Крајину“ Бошка Ничића), морао да изађе на ванредну конференцију за штампу.

Вучић и даље дугује ТВ сучељавање с лидерима Опозиције, а Француска је показала како је то тако нормално пред први круг. Француски бирачи су одржали и лекцију из излазности овим српским које изгледа вишепартизам и не занима претерано. Чуо сам се с пријатељима који живе у Француској и они ми тврде да тамо мало ко каже „сви су они исти“. Из простог разлога јер нису исти. Резултати француског првог круга (Макрон 23,8 и Марин Ле Пен 21,5), неодољиво су нас подсетили на време кад смо и ми у Србији били релативно нормални, на 2012, кад је СНС имала 24 а ДС 22 процента.

И кад је СПС била „своја на своме“. Да не грешимо душу, медији јесу тада били брутално протадићевски (сем објективног Данаса, такав је био цео дневни принт), али је неуротизација друштва генерално била мања. А ето, сад нам је судбина да бирамо између Вучићеве „стабилности“ и Јанковићеве „пристојности“.

Немојте да вас претерано радује Ничићева победа у Зајечару. Иако он није баш, што се крајина тиче, „Хајдук Вељко“, она јесте симболички битна јер је Тимок нека врста Рубикона (сто каже мудри Шутановац, може бити почетак краја бахате власти), али далеко је то од „тимочке буне“ која би повезала Србију хоризонтално на нивоу локалних опозиционих главешина.

Прво, неке битне локалне главешине су с Вучићем, а случај Динкићеве Г17, која је чак променила име у „Региони“ показао је све слабости те опције. Ту не треба мешати модалитет „савеза слободних градова“ који може да функционише као опозициони фронт, али је те „бакље слободе“ после тешко увезати у хомогену опцију, не само због лидерских сујета већ и из простог разлога што су региони и градови по дефиницији себични па је „равномерни регионални развој“ једна врста утопизма. Кад је Фиат стигао у Крагујевац, кад је тамо отворена Плаза, кад је у том граду без праве реке чак и ватерполо почео да се игра, мислите да је Верка и новозапослене много занимало како је у Прибоју или у Зајечару?
После наметнутог рејтинга у стилу Сергеја Бубке, и победничких 32 и кусур одсто у Косјерићу за СНС делује депримирајуче, иако је то астрономски помак у односу на парламентарни скор СНС 2012. Па и привидно страховитих 42 и кусур у Врбасу за СНС је лошије од београдског резултата на управо завршеним председничким изборима, а који се иначе сматра алармантним толико да Вучић догодине за престоничко одмеравање снага мора вадити кеца из рукава, мора облетати око шапићеваца и ђиласоваца, не би ли избегао да му јанковићевци надгледају Белграде Њатерфронт. Драган Ђилас је, прича се, успео да засада избегне судбину Тасовца, па му је зато и рејтинг ојачао. Јавља се и носталгија. Упркос поџемним контејнерирна.

Милан Стаматовић је показао регионалну снагу у Косјерићу са скоро 12 одсто, али је интересантно да председник највеће туристичке општине у Србији своју агенду више заснива на дверјанском панславизму, пансрпству и црквењаштву. Праве Двери су колабирале у Косјерићу тако да им је можда боље да судбину потраже у „укрупњавању“ – у интегрисању грађанске деснице јеремићевског типа. Могуће да ће због извесне кажњености СНС и потребних анализа које најављује истакнути напредњак Владимир Ђука–

новић, парламентарни избори бити „што касније“ (чак можда и мени испуне стару жељу и буду за „уставотворну скупштину“), али је извесно да императив рејтинга од 50 одсто почиње да показује све мане и поставља се питање зашто је он уопште требао Вучићу, кад је могао лепо да профилише партију и да комотно коалиционо спроводи реформе. Чини се да је пропуштена шанса и за Вучића и за Србију да СНС буде једна велика ЛДП. Чеда би сигурно помогао.Висок рејтинг у Вучићевом случају не значи и консензус за реформе у социјалној структури друштва. Напротив, друштво се поларизује по старим матрицама са перверзним додацима – ипак више досманлија код Вучића него јуловаца у Опозицији.

С временом су Слободан Милошевић социјалисте и Војислав Шешељ радикале одвели у баасистичку варијанту налик типу садамовско-асадовске партије, док сад Вучић без видније потребе од СНС уместо мега–ЛДП (какву би сигурно подржала и Латинка Перовић, а то би вредело више од свих оних 650 потписника), прави српску варијанту Странке правде и развоја – турски: Адалет ве Калкинма Партиси, скраћено АКП.

Требаће Вучићу много вештине и самоконтроле да избегне ризике ердоганизације власти у српским условима и да отвори дијалог у Србији нетрпељивости. Да буде „пристојан по Јанковићевим критеријумима. А да не изнервира Вулина. Могу ли, као знак попушене дијалошке луле мира да напредњаци на пример одиграју ревијалну утакмицу у малом фудбалу са Јанковићевим „Покретом“ кад се он буде конституисао као што су радикали и СПО на пример одиграли добар опозициони дерби раних деведесетих, па су се у спортском двобоју нашли радикал Вучић и Владимир Гајић (тада СПО; данас РИК). Један у дресу Интера, други у дресу Аргентине.

Уместо партократије, СНС је пре поликратија кроз плурализам полова Вучић има инструмент за сталну консолидацију моћи. Плурализам полова показује да је могуће да у једној партији буду и „ЦИА“ и „КГБ“ кандидати за премијера. Реконструисану владу Вучић ће као председник државе пре контролисати механизмом билатералних релација са министрима него пуким делегирањем моћи на техничког премијера. Биће интересантна позиција СПС. С једне стране, буде ли јачала, Опозиција ће схватити органску потребу за СПС. Али та СПС ће све више бити на путу „заједничке листе“ са СНС, јер ако је Радован Караџић малтене у Хагу постао независни социјалдемократа (због Додикове политике дакако), тако је и Дачић све ближи да буде напредњак, јер у кампањи за априлске председничке изборе и он и СПС су се стварно понашали по принципу „срце на терен“. Мозе ли се репрограмирати „софтвер Ружић“, или је он већ добро програмиран, остаје једно од битних питања реконсолидације српског вишепартизма.

Приметили сте да је бивши председник ДС Бојан Пајтић у последње време активнији чак и од академика Душана Теодоровића. Његово признање да се на неки начин огрешио о Шутановца атипично је за расколничку културу ДС. Шутановчева ДС ипак је добро променила политичку ДНК. На изборима у пет локалних самоуправа свуда су двоцифрени. Са подршком Саши Јанковићу вакцинисали су се од другосрбијанских талибана.

Јанковић је захвалио Демократској странци за подршку на изборима одржаним 2. априла и изразио увегенје да ће и убудуће сарађивати: „Верујем да можемо да покажемо да ћемо радити заједно. Очекујем да ћу бити стратешки партнер ДС“, рекао је Јанковић пре неки дан на седници Главног одбора ДС у београдском Центру „Сава“. То је био џентлниенски гест, не само због велике политичке и техничке помоћи ДС већ и зато што је Јанковић мало заличио и на Хрушчова на београдском аеродрому маја 1955. јер су разне присталице које су стале уз Јанковића упутиле раније према Драгану Шутановцу многе малициозне речи, учећи памети чланове ДС кога да бирају. Опозициона Србија поново мора да тражи оно што је олако прокоцкала – велику Демократску странку коју је створио Борис Тадић. И која је олако занемарена зарад „дворске политике“, зарад удовољавања Маловићки да реформише правосуђе и Хомену да нађе Дражу. Можда ће се поново морати мирити и са СПС, само у другим боловима, којих сад може бити висе од два.

Ро речима бившег заштитника грађана на ГО ДС, кроз ту сарадњу њега и ДС може да се покаже да Србија „није проклета земља“ и да њени грађани „нису осуђени на понижавања која им се свакодневно дешавају“.

Што се тиче могућих ванредних парламентарних избора догодине и сарадње Јанковића и ДС, изгледа да бисмо најбоље доказали да нисмо „проклета земља“ тако сто би опозицију у Србији могао да уозбиљи само „турски цензус“ од десет одсто. Па ако студенти желе да помогну опозицији, понављам ту молбу. онда би пред наредне изборе могли да изнесу такав захтев на неким новим демонстрацијама. И то могу да напишу на транспарентима ако Зоран Живковић успе да их уведе на балкон Скупштине. И то са поџахтевом да „десет одсто“ не важи за коалиције већ само за појединачне партије.

Јанковић ће изгледа стварно формирати политички покрет. Можда је то и добар одговор на претполитичко стање у Србији и раширени антипартизам. После Српског покрета обнове и Покрета радника и сељака, колико знам, то ће бити трећи покрет с тим именом у себи. Мада, вероватно сличнији Депосу, само више можда левоцентристички него десно грађански. „Не видим зашто Нова странка не би била уз нас“, рекао је лидер покрета у настајању, мада има присталица који не виде јасан разлог зашто Јанковић не би био у Новој странци. Макар Живковић постао почасни председник.

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*