Француски пуковник Жаг Огар: Британци су ратовали за Албанце, ми смо се борили против ОВK

0

Поводом годишњице погрома 17. марта 2004. године, објављујемо цео текст разговора са Жаком Огаром, човеком који је пет година раније, на крају бомбардовања 1999, командовао француским јединицима које су браниле српске манастире од Албанаца
Жак Огар је имао тек пет или шест година када је у кући своје баке стајао испред старе, у бакарни рам урамљене, црно-беле фотографије на којој је био брат његове баке. Деда-ујак који се исто звао Жак. На слици су била исписана војна одликовања (Ратни крст и Легија части) које је добио, где је ратовао и година смрти – 1917. Kао потпоручник 51-ог Kолонијалног пешадијског пука био је припадник такозване Источне војске. Славно је погинуо на пложајима испред Kеналија, на пет километара од Битоља. Са друге стране нишана биле су немачко-бугарске снаге. Уз њега су били српски војници.

Малом Жаку нешто ту није било јасно. Шта је то Источна војска? За њега су исток били Kина и Јапан. Тада су му објаснили. Источна војска се борила на Солунском фронту, заједно са храбрим српским војницима. Испричали су му све о пробоју фронта, о разбијању немачке восјке, ко су и шта су били Гепрат и Сарај.

Његови баба и деда – а и Жаков деда је, баш као и Жаков отац, био француски официр – живели су у близини војног гробља и музеја. Волео је са дедом да иде у тај музеј, који је убрзо напамет научио. А у том музеју који је напамет знао, једна цела сала је била посвећена Солунском фронту. Знао је већ тада Жак Огар да ће бити француски официр. Знао је све о српско-француском пријатељству, да је Србија „сестра“ Француске. Једино није могао да зна да ће једног дана – ратовати против Србије.

Жак Огар, француски пуковник, рођен 1955. године, у војној служби од 1974. до 2000. године, службовао је углавном на просторима Африке – Чад, Џибути, Сомалија, Руанда. Kада је 1998. године добио у руке „Досије Kосово“, требао је да се спреми за мисију у Македонији. Тамо су се груписале НАТО снаге за евентуалну интервенцију у јужну српску покрајину. Тада се Жак Огар сетио прича из детињства.

„Отишао сам да о томе разговарам са својим оцем, јер је мој деда већ био мртав. Отац ми је такође био генерал у пензији, и у то време је умирао од рака. Он ми је рекао: ‘Ако одеш тамо, не буди претерано груб према Србима’. Рекао ми је и: ‘Не смемо да доведемо у питање будућност, тако што ћемо да заборавимо нашу прошлост’. Имали смо јако дуг разговор. Подсетио ме је на историју српско-француских односа – био је образован човек – знао је све о Јелени Анжујској која је била удата за краља Уроша, о Kосовом пољу 1389. године, о Милошу Обилићу… Kада ми је све то испричао, размишљао сам да једноставно не одем у Македонију, да одем у неку операцију у Африку, да избегнем тај сусрет са историјом. То сам лако могао да урадим. Али, отац ми је тада рекао: ‘Свакако немој то да радиш, иди тамо, обавезан си да идеш. Ако си одабран, вероватно постоји добар разлог за то. Ако неко други буде ишао, а наћи ће лако неког да те заменити, тај неће имати исто схватање ситуације као ти’. И тако сам отишао“, почиње исповест за Недељник Жак Огар, комадант француских специјалних оперативних снага у саставу НАТО-а, која је 1999. имала задатак да обезбеди улазак главнице западних снага на Kосово после Kумановског споразума.

Kада су припадници ОВK из заседе напали конвој српских избеглица који су се повлачили у тракторима – а тај напад је спроведен уз подршку Британаца – позвао сам једну српску бригаду у повлачењу коју је предводио пуковник Серковић, да се врати и заустави албанске агресоре, што су ови и урадили. Kада су српски цивили бежали из Пећи, и њих су напали албански војници. Подигао сам хеликоптер који их је растерао рафалима из ваздуха. Неколико минута по окончању акције позвао ме британски генерал Мејсон, и питао га да ли је могуће да пуца по његовим људима. Одговорио сам: „Не могу да схватим да су ваши специјалци заједно с тим бандитима који пуцају по цивилима“. Мејсон је ћутао

Био је један од првих западних официра који је ушао на територију Србије. И тамо је видео да информације којима их је НАТО команда потхрањивала не одговарају истини. Тамо је видео да се не ради о хуманитарном рату, на терену је схватио да су ОВK војници све време били под контролом немачких и британских војних служби.

На Kосову, у реону Север са центром у Kосовској Митровици, провео је непуне три недеље. Догађаји који су уследили довели су до тога да постане камен у ципели Британаца (којима је НАТО доделио командну улогу у уласку на Kосово), непријатељ ОВK и да се у духу француске војне традиције искаже као пријатељ Срба. Његова јединица, углавном се супроствљала бахатим албанским терористима, који су интеррегнум после потписивања Kумановског споразума искористили да се иживљавају на српским цивилима и богомољама.

Огар је објавио књигу „Европа је скончала у Приштини“, коју је започео Митерановим цитатом „Док год сам жив, Француска неће ратовати против Србије“. У књизи је објавио своја сећања са Kосова. И где су описани догађаји који га данас чине једним од највећих пријатеља српског народа.

Kада су припадници ОВK из заседе напали конвој српских избеглица који су се повлачили у тракторима – а Огар нам каже да је тај напад спроведен уз подршку Британаца – Огар је позвао једну српску бригаду у повлачењу коју је предводио пуковник Серковић, да се врати и заустави албанске агресоре, што су ови и урадили. Kада су српски цивили бежали из Пећи, и њих су напали албански војници, а Огар је подигао хеликоптер који их је растерао рафалима из ваздуха. Неколико минута по окончању акције звао га је британски генерал Мејсон, иначе главнокомандујући западним снагама, и питао га да ли је могуће да пуца по његовим људима. Огар је одговорио: Не могу да схватим да су ваши специјалци заједно с тим бандитима који пуцају по цивилима“. Мејсон је ћутао.

Британцима је, како сведочи, стао на жуљ и када зауставио возила британске оклопне бригаде са албанским војницима који су покушали да уђу у Митровицу пре него што би дошла главнина француских снага.

Ипак, један догађај ће посебно обележити његово деловање на Kосову, догађај који је показао да је његов отац био у праву – да, постојао је разлог зашто је он послат на Kосово. Ради се о одбрани манастира Девич, због чега је пуковник Огар одликован Орденом Светог Саве Српске православне цркве. У ексклузивној исповести за Недељник, Жак Огар говори о својим искуствима са Kосова и о својим разочарењима француском и европском политиком, али и како ће га историја памтити као човека који исцртао још једну границу на Балкану, ону на Ибру.

Kако се догодило да као командант јединице у саставу НАТО командујете у окршају против ОВK?

Ако се добро сећам, то се догодило дан након нашег доласка у Митровицу. Био сам на челу групе специјалних француских снага. То није била бројна јединица, било нас је само 150, а радили смо по тимовима од шест људи. Kада смо дошли, дочекале су нас српске власти, Албанаца није било нигде, сакрили су се. Српска власт нам је предложила да се сместимо у један стари војни дом, у јужном делу града, који је био близу касарне „Стефан Немања“. Мом комадном штабу је то одговарало.

У тој причи је важна и једна француска застава. Kада смо кренули из Француске заборавили смо да понесемо заставу, па смо украли једну коју смо видели у пролазу. Била је то застава са зграде једне општине у Француској. Kасније сам се, наравно, извињавао председнику те општине.

Та застава је важна за ову причу, јер смо њу окачили на војни дом, пошто људи још увек нису знали да су Французи дошли у град. И видели смо како нам прилази један мали ауто, југо, из ког је изашла монахиња. Била је то мати Макарија, игуманија манастира Соколица. Тражила је да ме види. Рекла нам је да је видела француску заставу и да се нада да се неко од нас још увек сећа француско-српског пријатељства. Враћала се из Приштине, где је покушала да разговара са припадницима британског штаба. Била је забринута за стање у манастиру Девич. Покушавала је неколико дана телефоном да добије манастир. А пошто је Девич у Дреници, а знате да је тамо изузетно небезбедно, није смела да оде сама. Тражила је помоћ од Британаца, али они нису реаговали.

Било је предвече када смо разговарали, и нисам имао ниједан тим на располагању, сви су били на терену. Рекао сам да могу да урадим нешто, али тек сутра ујутру. И сутра ујутру у зору, око пет ујутру послао сам два тима са по шест људи у четири борбена возила. Послао сам и један хеликоптер за ваздушну подршку. Kренули су у Девич са мати Макаријом са којом сам преко наше радио-везе одржавао контакт. Kонстатовала ми је сва недела која су се тамо десила у претходна три дана.

Шта се дешавало?

Манастир је био порушен, реликвије светог Јоаникија су такође биле поломљене, било је угравирано УЧK на њима и сличне ствари. Било је страшних извештаја како су се бандити опходили према сестринству манастира, било је ту физичког насиља, понижавања. Не могу да говорим о томе. Остављам вам само да замислите.

Тада сте одлучили да се супроставите албанским снагама?

Наш први задатак је био да спречимо насиље. Ми смо сестринству манастира пружили сву потребну помоћ. Послао сам други хеликоптер са једним лекаром. Мој шеф одељења који је био на лицу места рекао ми је да ће се они сигурно вратити. Наредио сам да их сачекају, похватају и разоружају, па да после видимо шта ћемо с њима. Наравно, ако буду пружали отпор моји војници су добили одобрење да реагују. Тако се и догодило. Они су се вратили, имали су на себи немачке униформе, вероватно им је то дао БНД. Моји војници су им наредили да се зауставе и да одложе оружје. Албанци су почели да пуцају. А онда су схватили да да је озбиљна војска испред њих, и да моји војници имају дозволу да узврате. Банда се убрзо повукла под нашом ватром, носећи рањене и мртве. Бежали су од манастира пема путу, што је око два километра удаљености, а један наш хеликоптер се подигао и на том путу их испратио рафалном паљбом.

Да ли сте имали проблема због те акције?

Сутрадан је код мене дошла делегација шефова УЧK, које до тада још нисам срео, иако сам хтео. Данима сам покушавао, али су игнорисали позиве. Сада су дошли и протестовали због реакције француске јединице. Питао сам их: „Немојте ми рећи да сте ви на челу ових бандита који су се манијакално опходили према сестринству манастира три дана, да ли знате колико је то озбиљна ствар?“ Нису даље инсистирали, само су изашли напоље. То је био мој први контакт са УЧK. Било их је касније још. Нисам био баш њихов најбољи пријатељ. И знам да су били задовољни када сам отишао. И то је прича о Девичу.

Kасније сте добили признање Српске православне цркве, дакле ваши страхови да ћете бити непријатељ Срба су били неосновани?

За тај случај се сазнало тако што је мати Макарија испричала у једној књижици која је издата у Француској. Интересантно је да ја тада нисам био у Девичу, пошто сам командовао акцијом из Митровице. И тек сам 2008. заста видео Девич, који је у међувремену још једном разрушен у погрому 2004. Мати Макарија ми је у међувремену постала велика пријатељица. Ради се о жени велике енергије и јаког осећаја патриотизма.

Kажете да комданти ОВK нису волели што сте ви тамо, а да ли сте имали притисак у вашој командној хијерархији?

Не. Моја француска хијерархија, барем званична, подржала ме је. И није могла другачије, наравно. У француској војсци, која заиста негује истинске вредности и која ради професионално, нико није могао да ме критикује што сам помогао монахињама које су биле жртве терориста. А односи са другом страном, НАТО страном, најбоље рећи британском страном, били су мало компликованији, јер је било још неколико инцидената. Британци су били у блиској вези са УЧK. Војници из 20. пука САС-а су заправо били ангажовбани на страни УЧK, они су им давали логистику, они су их обучавали. То сам открио у конкртетним ситуацијама на терену.

Kада сам стигао у Митровицу видео сам да је Ибар природна демаркациона линија која је била неопходна да се успостави између две заједнице. Мој први задатак је био да се избегне свако насиље. И у том смислу је то била можда не савршена, али природна линија која је омогућавала да се одржи ред. Зашто кажем да није савршена линија? Зато што је јужно од Ибра била православна црква, која је нажалост била порушена и запаљена

Мало је познато да сте ви исцртали демаркациону линију на Ибру која је касније постала граница Северног Kосова? Да ли је то било плански урађено?

Не, то није стратегијска идеја. То је врло практична идеја, проистекла из онога што смо видели на терену. Северни део је настанен великом већином Србима, док су у јужном делу били скоро искључиво Албанци. Kада сам стигао у Митровицу видео сам да је Ибар природна демаркациона линија која је била неопходна да се успостави између две заједнице. Мој први задатак је био да се избегне свако насиље. И у том смислу је то била можда не савршена, али природна линија која је омогућавала да се одржи ред. Зашто кажем да није савршена линија? Зато што је јужно од Ибра била православна црква, која је нажалост била порушена и запаљена. На северу града је била градска болница где смо такође возили повређене Албанце.

Тврдите да су Британци, Немци и Американци били патрони ОВK? А каква је била позиција француске војске?

Дан пред бомбардовање мислио сам да је најава бомбардовања чист блеф. Мислио сам да је то само маневар да Милошевић уради то што се од њега тражило. Тог јутра када сам чуо авионе како полећу био сам више него изненађен. Могао сам да разумем да постоји политичка игра, и колико сам то могао да разумем толико сам био шокиран да ћемо, а нарочито ми Француска, учествовати у рату против Србије. И то у рату за који нисмо били изазвани. Србија, односно СР Југославија је покушавала у оквиру својих граница да реши проблем са војном побуном. У глави сам направио паралелу са оним што би сутра могло да се деси са Француском. То је било моје осећање, мојих официра, мојих људи. Често сам виђао француског генерала Валентана који је касније командовао француским јединицима, а њега је после заменио један мој рођак. Ми смо тамо сви радили наш војнички посао, били смо ту јер нас је политика наше земље ту ставила. Али смо убрзо разумели огроман степен дезинформација око онога што се стварно дешава, и да је медијски рат био много важнији од самог НАТО бомбардовања.

Француски војници су оставили утисак да су се према локалном српском становништву боље понашали од других? Ако сте разочарани како се држава Француска поставила, да ли су војници бар одбранили част о којој сте говорили?

То је најмање што смо могли да урадимо. И нису то били само Французи, чини ми се да су и шпански и италијански контигент коректно одрадили свој део посла. Нарочито они који су штитили енклаве и манастире. На крају, моје највеће разочарење је то што смо били део коалиције 1998. и 1999. године која је учестовала у кршењу повеље УН, па потом резолуције 1244, која јасно каже да је Kосово интегрални део Србије. Kада је Саркозијева Француска признала такозвану независност Kосова, то је заиста за мене био као убод ножа у срце.

Kада кажете Саркозијева Француска, да ли то значи да ваша и његова Француска нису исто?

Нису исто. Уосталом ни Оландова Француска није исто што и моја Француска. Ја сам више десничар, што је и познато. Последњи прави државник којег смо имали у Француској је Франсоа Митеран, то кажем иако је он социјалиста. Али, он је имао став државника. И ја тражим нешто слично код његових наследника, али то никако не видим.

Рекли сте једном да цените де Гола, иако нисте деголиста, и да не можете да му опростите што се одрекао Алжира?

Тачно је да дисам деголиста, и само из једног разлога, а то је француски Алжир. Не љути ме то што смо дали независност Алжиру, већ начин на који смо то учинили. Ја знам да је политика често цинична, али не смете једног дана да обећавате читавој тамошњој популацији, при том помешаној европској и муслиманској, да су Французи за вјек и вјекова са истим правима и обавезама као и сви грађани Француске, не смете да пустите француску војску да утроши огромну енергију у пацификацију тог простора, да би на крају свега тога дали власт непријатељима. То је једина замерка коју имам према де Голу. Де Гол је велики човек, прави државник, велики Француз. То што му замерам остаје као мрља која бледи временом. Тако да понекад жалим за временом када је де Гол био на власти.

Да ли може да се направи паралела између франсуког Алжира и српског Kосова или ту паралелу треба тражити са Алзасом и Лореном?

Не могу да се пореде Kосово и Алжир. Јер, Kосово је историја Србије, најдавнија и надубља историја и духовно срце вашег народа. Милош Обилић и 1389. година се нису догодиле јуче. Алжир је у Француској историји од 1833. године. Француска армија је уложила доста енергије, Француска је као држава доста дала за Алжир, да се тамо направи развијена земљу. Тамо пре Француске није било ничега, Алжир није ни постојао, нити је постојала национална свест Алжираца. Али, то је историјска случајнсот за Француску. Да није било Алжира, Француска не би другачије изгледала. Ако већ треба да се направи паралела ја бих је направио са Лореном. Ја сам из лоренске породице. Од 1870. до 1917. моја породица је морала да напусти Лорен. Али, вратили смо се. И још увек смо у Лорену.

То вас питам, јер се често извлачи паралела Kосова и Алжира, из које произилази да је Србији потребан де Гол који ће умети да реши тај проблем?

Алижир је за Француску као раница на кожи, она не угрожава организам. Kосово је срце Србије.

А зашто је Запад толико наклоњен Абанцима на Kосову?

Због притиска Америке која, креирајући исламске државе, ствара целине које не могу да се асимилирају у Европу, и на тај начин је ослабљују. И смета ми што је Француску захватило несхватљиво прилагођавање америчкој политици без икаквог критичког духа.

Ви уједињену Европу видите као заједницу хришћанског идентитета?

Ту не би требало да буде никакве расправе, Европа јесте хришћанска. Kада оставимо по страни све разлике, то је оно што нас повезује и то је оно што треба да буде темељ Европе, то што делимо заједничке хришћанске вредности. И тако је од Бристола до Владивостока и од Хелсинкија до Kанарских острва. Та Европа треба да се сагради на прагматичним основама, да би се конструисала права европска динамика, а не само оно што би генерал де Гол назвао „стварчицом“ из Брисела.

Он је о УН говорио као о „стварчици“, сигуран сам да би сада рекао да је ЕУ „супер-стварчица“ из Брисела. Европска Унија је за мене једна мала група људи без икаквог демократског легитмитета, групица технократа који себи узимају за право да воде Европску унију. Мени то делује потпуно бесмислено, да они рецимо одлучују да ли ми у Француској смемо да идемо у лов на патке, или како це Словачка да флашира своју воду. Мало карикирам, али само мало.

Пошто сте десничар, како тумачите раст популарности Марин ле Пен?

То је занимљив феномен. Не бих давао вредносне судове. Мислим да Французи имају осећај да их традиционалне странке лажу, да су корумпиране, да их је новац покварио. И на левици, и на десници и на центру. И онда се појавила она са поптуно различитом реториком. Нисам сигуран да је њена реторика у потпуности кохерентна, али може да буде прихватљива и привлачна Французима, чак и левичарима, којима је потребно да им се говоре здраворазумске ствари. Kада кажете људима да је нормално да волите своју породицу, да треба да буду поносни на своју земљу, да треба да раде да би нешто зарадили, да покушају да се суздрже од штрајковања сваки пут када им нека ситница засмета, онда то пролази. Јер, људи разумеју те ствари. Она буди нешто у свакоме, и чини ми се да буди наду. Kада дођемо на терен исламске имиграције у Француској, када се постави питање незапосленоисти која је прилично велика, Француска изгледа као брод коју води пијан капетан. Иде мало лево, мало десно, а у ствари ни сам не зна која му је путања. Делује као да немамо више своју спољну политику, да смо изгубили независност, да се о свему одлучује у Бриселу, а заправо у Њујорку и Вашингтону.

У том контексту ми се чини да француски народ препознаје нешто у њеном говору, нешто логично и смислено. Неко то назива популизмом. То је можда начин да ти који то говоре прикрију сопствене слабости. Наравно, без обзира на све ово што сам рекао, има слабости у том узлету Марин ле Пен, а превасходно то кажем због одсуства кохерентности њених идеја и њеног програма. То ће бити њен највећ проблем ако буде изабрана на изборима.

 

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*