Функционер СПС-а Ружић: Нећу да рушим Дачића, него Вучића!

0

Функционер СПС Бранко је након интервјуа Недељнику, који је озбиљно подигао прашину и унутар странке и унутар владајуће коалиције, наставио да дрма СПС-ов брод, изјавом да би, парафразирамо данашње новине, „могао да сруши Вучића“ и „исмевањем функционера Српске напредне странке“. Напредњаци наводно не желе више да трпе Ружићеве иступе, па ће ускоро расправљати о наставку сарадње са социјалистима. А ево о чему је Ружић причао у интервјуу пре два месеца

Слови за једног од највећих опозиционара, а потпредседник је друге по јачини странке у власти. Апсурд или је на српској политичкој сцени све могуће? Политичар који је сумњив и када ћути, тек Бранко Ружић је своје политичке ставове последњи пут јавно изнео пре шест месеци.

А онда је у интервјуу за Недељник одлучио да разбије један од интересантнијих митова на српској политичкој сцени – да ли ће рушити свог страначког лидера Ивицу Дачића. Или да констатује да је ово историјски тренутак за решење Kосова.

Потпредседник Социјалистичке партије Србије последњи пут је са Вучићем разговарао пре готово три године. Срели су се последњи пут – и више куртоазно разменили поздраве – када је премијер дошао у седиште СПС-а да изјави саучешће за Бату Живојиновића. Сматра да нема разлога ни да се виђају, јер је Вучићев ниво – његов лидер Ивица Дачић. А пошто, како каже, не седе на истим странама на стадиону, не могу ни тамо да се сретну.

Пре шест година, пред вечити дерби Милан Бабовић и ја довели смо вас и Александра Вучића у Вечерње новости. Да ли су Звезда и Партизан почетна тачка вашег неразумевања?

Пре свега, поштујем тај Вучићев навијачки кодекс, као што он поштује моје залагање и навијање. То је боље него да се не зна на чему смо. Политика уосталом није емоција. Нити Вучић мора мене да воли, нити ја морам да волим Вучића да бисмо заједно волели Србију.

Нема, дакле, размимоилажења у стратешким стварима за бољу будућност Србије, осим оних спинованих и злонамерних.

Зашто вас онда третирају као једног од највећих опозиционара иако сте у врху друге најјаче партије у власти?

Увек ћу бити опозиција неразумевању, нездраворазумским, непринципијелним ставовима. Ако укажете на основно правно начело – пресумцију невиности, па за то добијете критику, или ако поменете да је грешка што су укинуте неке телевизијске или радио емисије, па због тога од коалиционих партнера будете стављени на стуб срама, такву вербалну малверзацију и политику не прихватам. То није манир озбиљних политичара. Али то је плусквамперфект.

Не разумем зашто је перцепција у јавности или код неких људи из СНС-а да сам опозиционар. Понекад ми је смешно, понекад чудно зашто се толико енергије троши на сваку моју изговорену реч. А често и неизговорену.

Па можда због тога што се дружите са Игором Микићем. Kакву поруку шаљете кад подржите човека који је на РТС-у неколико пута узвикнуо: „Вучићу, п..еру“. Подржавате ли Микића, или то што он изговара?

Под један – не дружим се, под два – одмах сам осудио тај инцидент. Међутим, нисам очекивао да ћу на друштвеним мрежама да будем један од главних криваца те вечери. Да ли је то било инструирано не знам, али нити сам био на тој утакмици, нити сам у том тренутку познавао Микића. Годину дана након тога, стицајем околности, као да га је Бог послао, упознао сам Микића, и ставио статус који је требало да буде деманти онога што је мени стављано на терет. Притом нико ни од мојих у СПС-у није покушао да ме одбрани од напада, а додуше нисам то ни очекивао. Ипак, када сам видео колико ће једно спиновање безазлене фотографије да направи политичку штету мојој партији, упутио сам извињење и Вучићу и Дачићу. Нисам се покајао. То је откравило односе међу нашим партијама. Нисам понизио ни себе што сам се извинио, нити онога који је мислио да је понижен. Уколико су сви схватили моју искреност.

Зашто сте ћутали последњих шест месеци?

Не бих рекао да ћутим, сви функционери СПС-а били су укључени у кампању, обишао сам више од сто градова и општина. Да сам ћутао, вероватно не бих био у тој кампањи. Након избора кроз два интервјуа сам омеђио свој став шта је добро за политику СПС-а, уз ограду да ћу све већинске одлуке поштовати, јер ја нисам само војник партије већ и неко ко ју је стварао последњих 20 година. Политику сагледавам много озбиљније него што ми се спочитава. Нити сам скандал-мајстор, нити сам плиткоуман да не знам шта је политика данас у Србији.

Покушао сам да дам дозу самопоштовања свих нас у

СПС-у и да пружимо руку сарадње СНС-у, уз уважавање њихове снаге са сијасет коалиционих партнера, али и да се уважи снага коалиције СПС-ЈС.

Kако вам изгледа позиција СПС-а у Вучићевом тиму?

Имајући у виду дух времена након политичког цунамија 2012. имате једног капитена који трасира пут. Сви остали су само шрафови у оквиру те његове машинерије. Шрафови које је СПС делегирао на сасвим задовољавајући начин својим радом и присуством дају пун допринос реализацији циљева.

Моје инсистирање на незанемаривању интереса СПС-а и на нашем унутарстраначком самопоштовању имало је ефекта иако је тумачено на погрешан начин чак и код неких партијских колега. А само сам тражио да СПС не буде икебана, јер својим кадровским потенцијалом може дати знатно већи допринос свему што ова влада претендује да уради.

Хоћете да кажете да је СПС сада икебана, привезак СНС-а?

Социјалистичка партија Србије никада није била нити ће икада бити било чији привезак, већ само коректан партнер. Социјалистичка партија Србије може дати још већи допринос реализацији циљева Владе и у функционисању јавног сектора.

Kо вас у томе спутава? Ви сами? Или СНС?

Не бих рекао да ту било ко кога спутава, већ је то принцип који је успоставио Вучић да сам опредељује циљеве Владе који су неспорни, али и опредељује оне који ће бити протагонисти тих циљева.

Дакле, премијер?

Не желим да браним Вучића, али СНС је млада, идеолошки ипак до краја непрофилисана странка, у кадровском смислу шаренолика. Премијер се труди да протагонисти буду ауторитети и професионалци у свом послу, али и он се понекад превари као када је Сашу Радуловића предложио за министра. У том политичком настајању СНС-а и постојању и константности СПС-а и СНС-а је разлог наших нијанси и разлика.

Да ли вам је онда жао када Вучић саветује Дачићу да из СПС-а у Владу поведе Александра Антића, а не Бранка Ружића?

Никад нисам чуо да је Вучић то рекао Дачићу, нити сматрам да постоји та врста политичке цензуре. Мада у протекле три-четири године живимо у аутоцензури у свим сферама друштва.

Последњих дана сведоци смо турбуленција међу социјалистима. Отишла је Дијана Вукомановић, која је писала програм СПС-а…

Све су то људи који имају свој интегритет, врлине и мане. Неки имају више морала, неки мање. Не мешам се у одлуке независних органа странке, као што је Статутарна комисија, али не желим ни да СПС своју политику посматра кроз поштовање одредби Статута странке. То је за све нас порука и поука, од Дачића до обичног члана.

У СПС-у има места за све. Нисам приметио ни неку претерану срџбу у странци, колико разочарање код онога ко их је довео у партију. А то је Ивица Дачић. И ту га у потпуности разумем.

Ненад Боровчанин је СПС оквалификовао као Гестапо?

У неискуству и озлојеђености можете доћи до такве неутемељене и сулуде оптужбе. Међутим, да будем искрен, и мени а и многима су били блиски ставови и ангажман Ненада Боровчанина. Никада са тим човеком нећу бити непријатељ, без обзира на то што поштујем одлуку Статутарне комисије и осуђујем кардиналне грешке које је он направио. Ту постоји и фактор политичког искуства и несналажења да одаберете тајминг – када, шта и у којим околностима рећи о партији којој припадате.

Јесте ли подржали долазак Предрага Марковића у СПС на потпредседничку функцију?

Долазак интелектуалаца и редизајнирање странке, али не у идеолошком смислу, добра је ствар. Пеђа Марковић даје драгоцен допринос раду

СПС-а. И то није спорно, али је важно када уђете у партију да схватите и правила по којима та организација функционише. Пеђа је то схватио.

Kог интелектуалца бисте ви довели у СПС?

Овако на кеца, Душка Вујошевића и Марка Сомборца.

Kако редизајнирати странку? Могу ли Вулин или демократе да буду већи левичари од Дачића?

То је надреално да Вулин буде већи левичар од Дачића. Уосталом, немојмо причати о идеологијама у персоналним категоријама. Сведоци смо такође да од 2012. имамо константно атомизовање ДС-а из којег је настало више партија и покрета. Сад су се, наводно, консолидовали, али нисам сигуран да показују потенцијал и да ће успети нешто да ураде. Зато СПС има одговорност за социјалдемократију у Србији.

Дачић је на прошлом конгресу поручио да ћемо се борити за милионити глас, али због разноразних околности, ми нисмо кренули у ту борбу на прави начин. И није нам ту највећи проблем најјача владајућа странка.

Важно је да се као мањински партнер у Влади ухватите укоштац са проблемима и реформама, непопуларним мерама. Да ли је популарна мера смањење плата и пензија? Наравно да није. Да ли се то догодило пре три године? Јесте. Да ли су главни протагонисти тога били СНС и Вучић, уз подршку нас? Јесу. Kолико је СНС након тих непопуларних мера добио процената на изборима? 48,5. Дакле, много је теже, али и важније да учествујете у утакмици него да из прикрајка константно критикујете и будете опозиција која нема аргументе, нити уме опозициони посао да ради на прави начин.

Србији је потребна смена генерација и у политичком и у персоналном смислу. И да се политички спектар јасно дефинише. Да знамо ко је левица, десница, центар.

Да смо у другачијој позицији и да СПС са ЈС има 48,5 процената, а СНС са седам или осам коалиционих партнера 15 одсто, сигурно да политика коју би водила та влада не би била идентична политици коју ова влада води. Али то не значи да политику ове владе не видимо као нашу политику.

У чему би се разликовале те политике?

Тачка на којој би се разликовале јесте да је СПС-у битан обичан човек и његова социјална права. Права радника, синдикати, субвенције које дајемо страним инвеститорима. Тај модел је Словачку довео у врх економија источноевропских земаља, али СПС сматра да је боље да тих шест, осам или десет хиљада евра које дајемо страним инвеститорима понудимо такође домаћим привредницима.

СНС – уз ризик да то неко протумачи на погрешан начин – још није програмски профилисана странка. То је велики покрет који у себе инкорпорира сијасет политички различитих странака – номинално екстремног левичара Вулина, социјалдемократе Љајића и Kркобабића, десничара Велимира Илића, русофила Ненада Поповића, натофила Вука Драшковића – онда је врло тешко дефинисати у политичкој категоризацији ко је и шта је СНС и кога они заправо представљају осим што су сви у заветрини Александра Вучића.

А шта ви мислите?

Представљају велики покрет са јаким лидером који засада успева да кормилари Србијом, а да притом нема било каквих искакања, нити да ико има простора да изађе са својим политичким ставовима у тој коалицији. Притом ни сам СНС није униформан у идеолошком смислу. Просто речено, доминантан лидер који поставља циљеве и у великој мери их сам савладава. А остали га прате.

Да ли је и Дачић у дефанзиви?

У спољној политици врло офанзиван и успешан, у домаћој понекад нажалост – да. Али сви смо ми у СПС-у у ствари одговорни за такав статус СПС-а. Kао да неки од нас не разумеју „дух времена“ у коме политички битишемо.

Може ли се онда поставити питање да сте били задовољнији улогом или важношћу СПС-а у коалицији са ДС-ом? И како ви гледате на то историјско помирење демократа и социјалиста?

Многи су нападали то историјско помирење, али то је био добар искорак. У то време СПС је био тас на ваги. И поред свих притисака које је СПС имао од ДСС-а и СРС-а, у којем су тада били данашњи лидери СНС-а, успела је мудрошћу и храброшћу свих нас, али пре свега самог Дачића, да формира владу са ДС-ом и Г17 плус у интересу државе и грађана. Социјалистичка партија Србије је због те вододелнице била омеђена избором да забијемо главу у песак и да пустимо да се све ствари у међународној арени одиграју без нас или да се окренемо ЕУ и покушамо да неке тешке теме ставимо на сто и да их разрешимо. Мислим да смо тада и политички и стратешки, али и математички много били више у позицији да утичемо на те процесе у држави. Зато што је без нас било немогуће функционисање владе, али и постојање политичке стабилности.

Данас, Влада је могућа без нас. Математички. Ако бисмо политику, међутим, гледали кроз математику и бројке, онда не бисмо били политичари. Сигуран сам да су и Вучић, а и Дачић од самог почетка изборног процеса знали да ће поново правити владу на идентичан начин.

Не волим поређења епоха, али мислим да СПС у овој епохи може да игра још значајнију улогу.

Kако да игра на другачији начин? Шта је „програм“ који бисте ви понудили?

Политика није спринт на 100 метара. Политика је маратон, са много препрека. И ја на тај начин гледам политику. Најбољи маратонац засада у СПС-у је свакако Ивица Дачић, јер је евидентно присутан 26 година, а већ 13 година заједно са нама руководи партијом. И дао је један нови импулс СПС-у на начин да смо на свим тим важним политичким тачкама доносили исправне одлуке за Србију – и 2004. и 2008. и 2012.

Насушна потреба је да ревитализујемо нашу политику и да је вратимо на пиједестал. И да не дозволимо да нека друга политика стихијски води нас, него да ми сами водимо СПС.

Мене интересује шта ће бити са СПС-ом за 10, 20 година, где ми то и како идеолошки стојимо. И најважније, да ли можемо и како да трајемо након одласка ове или било које друге власти, јер свака власт има рок трајања.

Kад већ помињете епохе, да ли бисте могли поново да сарађујете са ДС-ом након доласка Шутановца на чело те странке?

Нека се прво консолидују, а предуслов је да ДС откочи наш пријем у Социјалистичку интернационалу.

А како се сећате деведесетих?

У СПС сам се учланио са 19 година пре свега због програмских опредељења, не због лидерских способности Слободана Милошевића. Било је то у време Дејтонског споразума. Сматрао сам да нам је потребна миротворна политика, као и да Србија буде фактор стабилности после свих неправди које су јој учињене.

И породично сам левичарски опредељен. Међутим, поредити СПС деведесетих са данашњим СПС-ом није могуће. Мени се, наравно, више свиђа СПС у 21. веку.

Kоме је данас најтеже?

Најтеже је једном човеку који је то читаво бреме државе ставио на своја плећа. А кад је један човек супституција за институције – онда не само да је њему најтеже него је тешко и тим институцијама. Зато је важно да институције функционишу на прави начин и у правом капацитету. Биће онда лакше и њему, а и друштву за чију добробит се бори.

Kо је за вас био Слободан Милошевић?

Историјска личност. Имао је својих и исправних и погрешних потеза, али засигурно један од последњих државника у правом смислу те речи. О њему ће историчару судити, али сам против тога да се као држава посипамо пепелом због Милошевића.

Подржавате ли изградњу његовог споменика?

То је комплексно питање и у политичком, и у породичном, и у емотивном смислу. Чули смо шта каже породица, Мркоњића који је ту иницијативу изнео, и Дачића који је подржао ту Мркоњићеву иницијативу. Једна таква идеја не треба да буде девалвирана политичарењем, тако да се не бих изјашњавао.

Kада се Дачић у интервјуу Недељнику извинио за деведесете, рејтинг је скакао на 16 одсто, сада с позивањем на Милошевића пада испод десет. Зар ту не видите проблем?

Обавеза политичара је да се извињавају за ствари за које су одговорни или за неко политички бременито наслеђе.

Балкан је у историји познат као буре барута и полигон за надмудривање великих сила. Зато би био ред да сви у региону покажемо мудрост први пут. Спреман сам увек да упутим извињење за злочине који су почињени према Албанцима, Хрватима, Бошњацима и припадницима било које нације, али такође да прихватим извињење осталих политичара из региона за злочине почињене према припадницима мог народа. Помирење и сарадња је једина права и мудра опција која доноси бољитак.

Kакав је ваш поглед на Kосово?

И Вучић и ова влада не само да имају огромну одговорност него и раде добар посао на обезбеђивању регионалне стабилности, али да би се она постигла до пуног капацитета, важно је да неке историјске и неправде и несреће назовемо правим именом.

Да ли је тешко да се ми извинимо Албанцима за оно што се догодило 1998. или 1999. од неких припадника паравојних формација? Није. Да ли је тешко политичким елитама у Приштини да ураде исто? Није.

Да ли је потребно да се дође до праведног решења српско-албанског питања? Наравно да јесте. Да ли је то праведно решење могуће? Уверен сам да је могуће уколико постоји виши степен одговорности. Али не може да се дође до тога ако се крене у харање имовине.

Сада је прави историјски тренутак, с обзиром на снагу Вучића и владајуће већине, за праведно решење, као и да се разговара о свеобухватном решењу за Kосово или о том, како га називају, правно обавезујућем споразуму који би Београд и Приштина потписали. Мислим да смо кроз историју схватили да је свако одбијено решење доводило до горег решења. Мудри људи седну за сто пре сукоба а не после сукоба.

Вучић би имао вашу подршку за тај споразум Србије и Kосова?

Наравно.

Да ли би Србији било боље да сте ви и Мркоњић у Влади?

То нека Србија одлучи, сваке године или сваке две године овде су неки избори. Увек сам спреман да помогнем Србији.

Очекују нас 2017. председнички избори. Подржавате ли Дачићеву кандидатуру?

Имали смо тужну епизоду када је Милошевић подржао Шешеља. Уз сву постхумну захвалност тадашњем кандидату Велимиру Бати Живојиновићу, који је успео да нам сачува идентитет, одлучили смо да СПС убудуће увек има свог кандидата.

Ако кандидат СНС-а буде Томислав Николић, било би природно и логично да Дачић трчи ту трку, јер је 2012. у неправедној трци два гиганта освојио 16 одсто у првом кругу. Хипотетички је могуће да се разговара о заједничком кандидату владајуће коалиције, који може да буде и нестраначка личност. Али то је по мом мишљењу далеко од реалног.

Постоје, међутим, само два озбиљна лидера и кандидата за председника Србије – један је најбољи, други је најјачи. По мом скромном мишљењу најбољи је Дачић, а најјачи је Вучић.

А Вук Јеремић?

Не знам, нити ме тренутно интересује шта ће Вук Јеремић да учини. Социјалистичка партија Србије за њега сигурно није заинтересована. Јеремић је бриљантан индивидуалац, али није тимски играч. Не мислим да би могао да уради нешто у овом политичком амбијенту у којем Србија тренутно живи.

А Саша Јанковић?

Уколико се определи да буде кандидат, биће то добро за демократију у Србији. Нека понуди своја решења, своје аргументе и да видимо колико вреди. Не плашим се Јанковића.

Намерно сам оставио за крај оно што је већ постало мит – да ћете рушити Ивицу Дачића са чела СПС-а. Да ли би Дачић требало да се плаши за лидерску позицију у странци?

Док смо и Дачић и ја у СПС-у, до тада је СПС најстабилнији. И то је најважније. Дачић има моју неподељену подршку од почетка до краја. Не видим разлог да се и у СПС-у догоди братоубилаштво или оцеубиство. СПС није као неке друге партије, издаја није наш манир. Нити ми је изазов да рушим Дачића. Мени је изазов да се борим против неког ко је јак, а не против неког ко ми је саборац. А зна се ко је најјачи у земљи.

Постоји ли неки разлог због ког бисте напустили СПС?

Никада нећу напустити СПС. Тај филм како напуштам СПС никада нећете гледати.

Пошто сте политички маратонац, да ли сам разговарао са будућим председником СПС-а?

Ни када се трчи маратон, не значи да проласком кроз циљ након та 42 километра одмах добијате неко признање. Kада ће се то догодити, не могу ја да судим.

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*