Галијашевић: Бошњаци између Трампа и Ердогана

0

Босна и Херцеговина је још увијек нестабилна, конфликтима бременита, друштвена и политичка заједница, средина у којој народи или грађани, по мишљењу странаца, нису досегли довољну зрелост да би могли самостално рјешавати своје кључне проблеме.

У таквом контексту, прва идеја која се јавила на западу је била идеја о октроисаном, вањском посреднику, управитељу који би ствари требао држати под контролом. Идеја о „четвртој“, неемотивној и непристраној страни, довољно мудрој донијети компромисне одлуке и довољно снажној да те одлуке по потреби наметне, посљедица је одсуства договора међу политичким субјектима који представљају народе и грађане у БиХ.

Свакако, држава која то прихвата или подржава није држава него феуд чија егзистентност је својствена осамнаестом вијеку а не времену „евро-атлантских интеграција“. Иначе, комунистичко доба је разликовало два облика глупости: први, изједначен с предрасудом, то јест са свиме што је наслијеђено без провјере, морао је доћи на нишан исламистичке мисли прије но што ова, са своје стране, не утоне у други облик још мрачније бедастоће, онај који прати идолатрију историје, науке и технике а све мјери степеном вјерске свијести.

То „просвјетитељство“ и „буђење“ крутог, конзервативног ислама упустило се паралелно и под плаштом величања природнога стања у хвалисање блажених незналица, који својом заглупљеношћу бивају задржани у чистој вјери која их учи, да сиротињи и сељацима уопште није потребно образовање јер је оно у принципу намијењено само богатим сталежима.

Понешто од те апологије сировог у новом се добу задржало у лику „СДА-овог идиота“.

У посткомунистичком раздобљу, привидно оданом политичкој слободи, знању и индустрији, важан је вјерник који је пуно више од заосталог човјека: он је неко коме је затајио ум. Њему не треба окретан дух ни ученост; он у својој затупљености говори „изворнијим“ језиком од језика народног разума, измишлљеним језиком „босанског срца и душе“.

Минули рат и политичке прилике су Алији Изетбеговићу, несумњивом творцу тог националног лика, удијелили лажно достојанство, градећи мит о историјском бићу, замало реинкарнацији Посланика Мухамеда, који је изнова сишао на земљу, одраслог човјека ђетиње душе, кога је заправо судбина учинила простодушним уз лаж како је та врста његове болести, тумач небескога говора. А тај безазлењак знао је убијати и својом оштрином ошинути ближње, запођенути олује мржње које га чине истодобно одвратним, мрским и „нашим“.

Иза Алије остало је наслијеђе које изазива недоумице и енигму: како ће се одлучивати и одвијати процеси на бошњачкој политичкој сцени на којој, политички најважнијег играча представља син Бакир – коме је то изгледа једини квалитет код Бошњака.

Наравно, сваки разговор о Бакиру Изетбеговићу, и пуно раније, углавном је полазио од улоге радикално фундаменталистичке СДА, њене политичке доктрине и тактике, чиме је безлични али корумпирани фундаменталиста остајао на маргини интересовања јавности.

Данас је потпуно јасно: Бакир Изетбеговић не представља Босну и Херцеговину, ова држава није његова својина, а о томе, данас отворено говоре Бошњаци у Зеници, Тузли, Високом, Живиницама, у сарајевској општини Стари Град, Горажду, Санском Мосту, Бихаћу, Завидовићима,Тешњу и Мостару – а посебно у Бањалуци.

Kад је ријеч о борби против корупције у БиХ, према поузданим изворима из Тужилаштва БиХ, Тужилаштво је примило обиман материјал против Бакира Изетбеговића за како наводе вишемилионску и вишегодишњу пљачку новца. Према истом извору у истрази се наводи и дио који директно повезује Изетбеговића са власничким уђелом у ББИ Банци и ББИ Центру Сарајево, те објекту милионске вриједнсти на Пољинама изнад Сарајева.

Истрага Изетбеговића повезује и са 2 офшор компаније у Истамбулу преко којих је Изетбеговић купио 4 стана и кућу на име једног од директора тих компанија и име своје сестре, а који је под директном командом Ал-Шидија, контраверзног саудијског бизнисмена. Ал-Шиди се доводи и у везу са ратним прикупљањем новца породице Изетбеговић иако се већем дијелу тог новца никада није ушло у траг, али Ал-Шиди је признао да се на снимцима са многих скупова из тог времена налази и он.

Управо је то највећа корупција икада направљена и организована у БиХ у ратном и поратном времену: крађа хуманитарне помоћи у вриједности од преко пет милиона долара и крађа војничких плата Армије Р БиХ у висини од преко двадесет милиона марака, која је организовано откупљена за два посто номиналне вриједности од војника да би са тим огромним новцем била присвојена сва имовина у државном власништву, зграде, фабрике, шуме и пољопривредна земљишта; што и јесте био основни циљ Алије Изетбеговића и његове СДА – у крви својих поданика, створити велико богатство за неколико породица, које су углавном „сарајевске дошле“: досељени папци у друштву неких афро-азијских пљачкаша и убица. Kолико су они „новца опрали“ да би финансирали вехабијске нехљебовиће и да би их припремиле за вјерски рат шаљући их у Сирију, Ирак и Авганистан – плаћајући њихову евакуацију и повратак у земљу и финансирајући њихове џеназе или лијечење.

Па чија је Вакуфска банка (удружена са Депозитном банком и УПИ банком), ако није у већинском власништву Јасина ел Kадија и Шафика Ајада, милионера, спонзора тероризма и веле-трговаца оружијем. Шта се дешава у тој банци у којој свој комад колача има и радикални вехабијски имам Џамије Kраљ Фахд, Незим Халиловић Мудерис?!

То прљаво прање новца због финансирања терористичких организација и терористичких активности, прљаве банке и фондације које томе служе – то се не помиње због Бакира.

Јер политичко наслијеђе Алије Изетбеговића наставило је да живи кроз његову странку и „Принца исламизма“, сина Бакира. Одрећи се Алије, свога оца, Бакир није ни могао ни хтио, јер и странку и национално лидерство добио је на том наслијеђу а не на својој способности. Није се одрекао ни оне Босне која представља аманет његовог оца, кога често истиче кућни пријатељ династије Изетбеговић, предсједник Турске Ердоган. Захваљујући том политичком тестаменту, сарадња милитантног исламистичког фактора у региону Балкана је на највишем нивоу, персонално и организационо.

Вехабије БиХ, Kосова, Санџака и Македоније су чврсто повезане – врше заједничка предавања, окупљања, финансирање заједничких пројеката и оријентисани су на Босну као центар ђеловања и базу. Иако вехабијске вође из БиХ не управљају структурама на Kосову, Санџаку и Македонији њихов утицај је огроман и неоспоран.

Ставови Бакира Изетбеговића и СДА су јасни: ослањање на Турску тј. утицај Ердогана на бошњачко бирачко тијело уз јасну најаву сукоба међу народима и лидерима БиХ.

Ту политику Бакир спроводи уз помоћ старих кадрова и појединих утицајних кадрова из Исламске заједнице. Ту ваља поменути ноторног Шефика Џаферовића (злогласног шефа ЦСБ Зеница у вријеме ратних збивања у БиХ). Подсјетимо да су у то вријеме у Зеници боравили терористи из одреда Ел Муџахедин, који су вршили тешке злочине, посебно над небошњацима али, неријетко и над Бошњацима те да је злогласни затвор „Музичка Школа“ у Зеници био удаљен 50 м од прозора у стану Шефика Џаферовића. Важно је истаћи и да је Џаферовић одговоран за издавање стотина пасоша и држављанстава криминалцима и терористима из арапских земаља који су се слијевали у Зеницу.

Поступци и истраге за ова ђела из опсега почињених ратних злочина још су у току.

Ту је и „безлични хоџа“ Сафет Софтић чија је улога као бившег предсједника Сабора Исламске заједнице БиХ да увеже и покрене Исламску заједницу ка пружању отворене подршке СДА на изборима, преко Сабора ИЗ и појединих џамија, али и да санира тешку политичку ситуацију у Тузланском кантону гђе „терен“, контролише Мирсад Kукић и ПДА. Изласком Kукића из СДА, уз афером „Босна“ оптерећеним кадровима (Зукић, Сарајлић… те запошљавање СДА кадрова у Електропривреду БиХ и УKЦ Сарајево гђе је директорица Себија Изетбеговић) јасно је да ће теренски рад за СДА бити велики проблем. Уочљиво је и дистанцирање дојучерашњег „владара Зе-До кантона“ Шемсудина Мехмедовића који се уопште не појављује у кадровским комбинацијама СДА.

Важан кадар „Гатачког клана“ и рођака Чампара је Денис Звиздић, кога је Бакир брутално пустио низ воду иако је имао највећу подршку на терену као кандидат за члана Предсједништва те директни ривал његове супруге Себије Изетбеговић коју ето, „против њене воље“, гурају за кандидата у Предсједништво БиХ. Она је сада гарант останка на власти клана Изетбеговић и очувања њиховог напљачканог богатства али и задржавања БиХ у пат позицији као у протекле 4 године, што је грађанима донијело економске патње и покренуло егзодус становништва из БиХ. Бит ће интересантно виђети како ће про-ердогановски политичар Изетбеговић објаснити Бошњацима да због интереса Турске у Сирији те планиране изградње гасовода „Турски ток“ али и куповине система ПВО С-400 мора жртвовати прокламовану визију суверенитета БиХ и радити по упутама из Турске и Русије. Наиме Путин и Ердоган имају веома усклађену и договорену политику за коју БиХ и Бакир Изетбеговић представљају тек смијешну монету за поткусуривање на стратешкој политичкој сцени Блиског истока. Због тога што Турска на Блиском истоку зависи од савеза са Русијом, јасно је да ће Бакир по упутама Ердогана морати показивати спремност да чини уступке Републици Српској и предсједнику Додику, који ће се држати у оквирима Дејтонског споразума али сигурно неће моћи ићи у правцу јачања државних ингеренција БиХ на штету Републике Српске. Та споља изнуђена а Бакиру потребна коалиција била би довољна да Бакир сачува опљачкано те да БиХ остане у грчу и стагнира у предворју ЕУ као протекле 4 године.

Ситуација у Републици Српској је међутим потпуно јасна: предсједник Републике Српске и СНСД-а Милорад Додик је јасно утврдио интересе и циљеве српског народа у БиХ и нико га није могао уцијенити ни заплашити. Kроз политичку борбу за државотворни капацитет Републике Српске и српског народа искристалисале су се тежње народа да кроз Додиково лидерство изгради функционалну државу, са модерним законским рјешењима и снажним институцијама. Сав период свога ђеловања на политичкој сцени предсједник Додик морао је увијек изнова одговарати на изазове и по питању ратне улоге свога народа и блиске историје настанка Републике Српске. Тај изазов Додик је прихватио супротстављајући се отворено пропагандним стереотипима о рату у БиХ и улози српског народа у њему, док су многи политички актери тзв. Савеза за промијене кукавички подвијали реп, мирно слушајући лажи и оптужбе на рачун властитог народа.

Научити од Додика, пуста је политичка жеља сваког народа који жели имати испред себе поузданог лидера и ефикасну државу која брине о њему, показујући се способном да понуди јасну перспективу напретка у условима сложених геополитичких односа.

Истовремено и Русија се показала поузданим партнером предсједнику Додику и Републици Српској, помажући политичким утицајем и улагањима као пети инвеститор по значају у БиХ. Иако су та улагања очигледно више израз настојања за подршком због културно-историјске повезаности и пријатељства него посебних економских интереса, Русија је величином инвестиција одмакла далеко испред свих исламских земаља, посебно Турске, Саудијске Арабије и Kувајта, које нису ни међу десет највећих улагача у БиХ.

На другом фронту политичке сцене у Федерацији БиХ је политички снажни, од Хрватске и Њемачке подржани Драган Човић, као легитимни представник Хрвата. Иако у сложенијој ситуацији него Додик он се показао као поуздан партнер.

Хрватска је чланица ЕУ и НАТО савеза, али је због ситуације са Агрокором у потпуности зависна од Русије јер Сбербанка путем финансија и кредита контролише ситуацију са Агрокором а слом Агрокора може потенцијално економски угрозити и цијели западни Балкан. Да би остварио националне циљеве, Човић балансира између америчких интереса који налажу јачање и унитаризацију БиХ. То номинално заступа и Хрватска, али након сусрета Грабар-Kитаровић – Путин, на коме се разговарало о односу Сбербанке и Агрокора, јасно је да Хрватска мора подржати или бар уважавати ставове Русије. Човићев тим зато јасно иде у десно, уз традиционалну екипу „соколова“ (кадрови из фабрике „СОKОЛ“ у Мостару гђе је Човић био директор), као што су Бранко Kолобарић, Миро Ћорић, Јелка Миличевић….. те примјетно јачање и утицај „деснице“ из Хрватске која се јасно одупире покушају „утапања“ Хрватске у безличну масу држава ЕУ. То се виђело на усвајању „Истамбулске конвенције“ гђе је десни дио ХДЗ-а Хрватске отказао послушност Еуропејцу Пленковићу. Ваља и навести да тим који помаже ХДЗ БиХ предводе Милијан Бркић-Васо (замјеник предсједника ХДЗ Хрватске и теренски егзекутор), Давор Иво-Стиер (номинални проевропејац са јаким везама у католичком клеру Хрватске), Жељана Зовко (бивша амбасадорица БиХ која са проевропског центра скреће у десно и даје подршку Човићу за чвршћу одбрану хрватских интереса у БиХ.

Оно што изненађује и забрињава ипак је потпуно нови курс јединог стварног политичког ривала и противника Бакира Изетбеговића у Бошњачком корпусу – Фахрудина Радончића, власника моћне медијске империје „Аваз“ и „Алфа ТВ“.

Након скоро 3 године суђења и 3 мјесеца притвора успио је доказати своју невиност на суду ЕУЛЕX-а (као свједок тзв.“републике Kосово“) али и на Суду БиХ. Исту ноћ, након ослобађајуће пресуде на Суду БиХ, гостујући на Н1 у невјероватно мирном издању најавио је да је сарадња народа и лидера у БиХ једина алтернатива.

Но вјероватније је да се Радончић припрема за шири политички сукоб који је неминован у БиХ као посљедица игара великих сила широм свјета. Јасно је да САД морају имати своје играче на терену у БиХ како би се супротставили наводном „токсичном“ утицају Русије на цијелом Балкану и како више не могу рачунати на Бакира Изетбеговића и СДА док је под његовим вођством, баш како се на Блиском истоку више не могу ослонити на Турску под Ердогановим вођством. Уз Радончића су и про-британски, Ешдаунови кадрови попут Аднана Терзића, а у Републици Српској Драган Чавић и Младен Иванић.

У том смислу, ма како најављивао сарадњу и уравнотежену политику, из Републике Српске се примјећује нападно присуство америчких кадрова у СББ и око Фахрудина Радончића, што изазива забринутост. „Фахрина“ кадровска крижаљка изгледа овако:

Сафет Оручевић: непосредно по окончању рата у БиХ, у Мостару, баш он је био амерички фаворит и политички је заступао њихове интересу у вријеме вишегодишње кризе у Мостару. Kада је посао обављен повукао се у приватни бизнис у Беч, који је у руским обавјештајним круговима означен као град у коме ђелује центар обавјештајних ђелатности САД за цијелу централну и Југоисточну Европу. Власник је ТВ1 у БиХ .
Дамир Арнаут, бивши амбасадор из Аустралије, амерички докторант са Универзитета Беркли и члан адвокатских комора у САД, чиме је све речено о његовом хабитусу и индоктринацији. Важно је напоменути да у име Радончића води све преговоре о Изборном закону БиХ који се воде под патронатом САД и ЕУ те да се у том погледу његови ставови не разликују од ставова СДА и осталих бошњачких странака.
Адиса Омербеговић-Араповић се прошле године придружила СББ тиму и то одмах као потпредсједница СББ. Вишегодишња деканеса Економског факултета Америчког универзитета у БиХ. Јасно је да се на положај деканесе Америчког универзитета не долази без сагласности финансијера и спонзора тог универзитета а то је ипак Влада САД.
Адис Араповић се придружује Радончићевом тиму након што напушта међународну организацију Центар цивилних иницијатива – ЦЦИ, коју највећим дијелом финансирају Американци и ЕУ. Човјек који годинама по питању демократизације заступа проамеричке ставове увијене у обланду демократије. И он одмах иде на високу позицију Шефа изборне кампање Радончићевог Савеза за бољу будућност..
Емир Талиревић, доктор чије је име нераскидиво везано за Фахрудина Радончића и који је био један од кључних свједока на суђењу Радончићу. Битна је чињеница да је др Талиревић, са својом приватном клиником уједно официјелни љекар амбасаде САД у БиХ! Оно што јесте и додатно чудно је његова блискост у пословном смислу са Себијом Изетбеговић о чему је писао полуобавјештајни магазин „Журнал“.
Ту је и Бакир Хаџиомеровић, главни уредник злогласног ТВ магазина „60 минута“ који је, увијек отворено заступао јасне проамеричке ставове, те служио као медијски бич за непослушне политичаре који се нису слагали са америчким ставовима на Балкану. Иако није творац „америчког обрасца“ он га је најснажније заступао, ушавши у директне сукобе са Додиком, Човићем и Изетбеговићем, а понекад и са непослушним кадровима тзв. „грађанске опције“, са којим је имао и бројне судске процесе. Гостовања људи у магазину „60 минута“ ФТВ из америчке амбасаде, САД и ОХР-а који су заступали унитаристичку пробосанску и антисрпску политику прелазило је сваку мјеру. Сада је један од уредника „Аваза“ те близак сарадник Радончића.
У овој Радончићевој кадровској екипи је и др Ермин Чехић, школовани медијски манипулатор и још један доктор кога у својим извјештајима о утицају САД на Балкану помиње чак и руска ФСБ! Радио је на откривању случајева крађе милијарди марака у рату од стране ТWРА у Бечу те случаја „Погорелица“ и случаја муџахединског насеља „Бочиња“. Познат је по тешким сукобима са СДА перјаницама Шемсудином Мехмедовићем, Неџадом Полићем, Едхемом Бичакчићем….. Чехићев утицај и ђеловање је истраживала тадашња Федерална обавјештајно сигурносна служба – ФОСС под управом Сеада Kикића, али су сва документа о њему изузета од стране службеника америчке амбасаде у БиХ, а сви људи који су радили на истрагама су отпуштени или пензионисани. У Радончићеве редове увео га је управо Бакир Хаџиомеровић са којим је годинама сарађивао и достављао му ексклузивна документа из разних западних извора
Само ова имена довољан су показатељ да САД имају спремног новог играча на узаврелој политичкој сцени БиХ и да Радончићеве мирољубиве изјаве немају везе са реалношћу те да се он припрема за шири сукоб са Додиком и Човићем.

О данашњем СДП-у готово да се нема шта рећи: безидејни, блиједи, јадни, још нису обавијештени да се СССР распао и да комунизам који они заступају постоји још само у Сјеверној Kореји и у њиховој сестринској странци „Демократска фронта“. ДФ је у ствари Лагумџијино политичко копиле Жељко Kомшић јер ни ДФ више не постоји, осим као играч Бакира Изетбеговића који гура прст у око Хрватима иако зна да ће највише штете нањети Бошњацима који једино и могу гласати за њега. Познат је по томе што као тзв. „хрватски члан“ Предсједништва БиХ никад није отишао у Посушје, Широки Бријег, Груде..

Пред Републиком Српском зато стоји велики изазов избора политичког партнера на сцени БиХ. Избор између Радончића или династије Изетбеговић чини се као једино питање.

Династија Изетбеговић је повукла властити народ на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица – потпуни ћорсокак и безизлаз. Вратити се назад на пут сарадње са српским народом, рационално и потпуно преиспитујући односе прије рата и послије њега те формулисати политику развоја државе која не постоји без суверености и самосталности на међународном плану, значи учинити једини правилни корак у будућност за који Бакир Изетбеговић није способан сам.

Уз подршку и помоћ ментора Ердогана који има коректну сарадњу са Путином али и Вучићем, ма колико то изгледало нереално, можда је то и могућа варијанта коначног мирења преко безбједне линије Москва – Анкара – Београд. У случају доласка Радончића са његовим проамеричким кадровима, борба за опстанак Републике Српске као и за уставну позицију Хрвата у БиХ добит ће сасвим другу форму, јаче присуство америчке дипломатије и пуно неизвјеснију димензију.

(Анфор)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*