Галијашевић: Џаферовићева кандидатура за Председништво БиХ је изругивање Србима

0

Странка демократске акције је на Конвенцији одржаној 26.05.2018. послије одустајања оба фаворита, Дениса Звиздића и Себије Изетбеговић, изабрала кандидата који на најбољи начин практично одсликава злочиначку природу ове странке те корупцију и криминал.

Конвенција СДА изабрала је Шефика Џаферовића за кандидата ове странке за члана Предсједништва БиХ. Добио је 104 гласа. Другопласирани Сафет Софтић добио је 87 гласова. 22 гласачка листића била су неважећа, што значи да 22 делегата нису жељела подржати ниједног од кандидата, док је чак 49 делегата Конвенције СДА изостало са гласања. Џаферовић је тако постао кандидат СДА са 40% подршке делегата СДА.

Био је то судар џамијске структуре (Софтић) и обавјештајнобезбједносног подземља (Џаферовић) насталог и организованог у протеклом грађанском рату у БиХ али и одмјеравање двије највеће кантоналне организације, Зеница и Тузла. Побједу су однијели „зеничани“ и обавјештајци наступајући тврдо и јединствено.

Бакир Изетбеговић је био сигуран да може изабрати Сафета Софтића и тиме учврстити своје страначко лидерство и сарадњу са Реисом Хусејном Кавазовићем али операција коју је водио полутајно у потпуности је пропала. Добио је подијељену странку и кандидата који припада моћном Гатачком клану подржаном од ратних лидера Хасана Ченгића и Шемсудина Мехмедовића.

Међутим, кандидатуру Шефика Џаферовића под хитно треба оспорити и против овог типичног ратног шефа полиције са чијим знањем су убијани Срби и Хрвати у Зеници треба послати у правосудне клупе и као против генерала Сакиба Махмуљина отворити кривични процес због ратних злочина почињених на тлу Возуће и ширег подручја Озрена.
Иако су прва ритуална клања извршена у Тешњу, септембра 1992. године, под покровитељством тадашњег шефа полиције Шемсудина Мехмедовића, ипак су на Возућком тј. Озренском ратишту, три године касније, под кишобраном некадашњег начелника ЦСБ Зеница а данас предсједника Заступничког дома ПС БиХ Шефика Џаферовића и команданта Трећег корпуса Армије Р БиХ Генерала Сакиба Махмуљина ови злочини били правило. Били су и масовни како никада и нигдје нису.

Таквим злочинима и политиком из Сарајева су зидали каменчиће у грађевини прве исламске државе на Балкану и Европи, под кринком „функционалне БиХ“, или „БиХ– једна адреса“, тачније унитарне земље без видљиве улоге Срба и Хрвата у њој.

Судбина Возуће ријешена је тек након што су муџахедини уз подршку НАТО авијације освојили значајну коту „Паљеник“ на греди Подсијелово а јединице Другог (у војној операцији „Ураган 95“) и Трећег корпуса (операција „Фарз 95“) са преко 23.000 војника Армије Р БиХ извршиле напад на нешто више од 4.000 војника који су бранили тај дио Озрена и подручје које практично има мање становника од војника у нападу на њих. У злочинима Алијиних муџахедина, Махмуљинових и Делићевих војника те Џаферовићевих полицајаца, спаљено је до темеља 66 села, уништено преко 5000 кућа, 12 цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено 465 војника и цивила, протјерано више од 22.000 цивила и грађана српске националности.

Иначе, Подсјелово (Поцјелово) је греда коју чине четири доминантне коте, 715, 726, 702 и 706, што неупућенима у топографију ових простора не значи пуно, али ова греда је капија Озрена, онај ко је контролише лако може заузети цијели Озрен. Војници Републике Српске су били свјесни тога, па су овај дио ратишта утврдили држећи јаке снаге на њему. Према изјавама многих високих официра Армије БиХ, ови се положаји нису могли заузети без помоћи авијације. Многе јединице Армије БиХ су се изредале на овој коти, али без успјеха док се у цијелу операцију нису заједно укључили НАТО (Операција „Намјерна сила“) и муџахедини („Одред ел Муџахедин“ и „Зубејрова група“).

Војна операција НАТО снага, под именом „Намјерна сила“, покренута десет дана прије напада муџахедина на Возућу, манифестовала се рушењем свих радио-релејних уређаја и средстава везе Војске Републике Српске на Озрену а прије свега најбитнијег релеја, названог по највишој коти на том дијелу, „Краљица“, и представљала је подршку из ваздуха формацијама Другог и Трећег Корпуса АР БиХ.

Иако је за злочине Одреда ел Муџахедин командант Главног штаба Армије Р БиХ Расим Делић осуђен на три године затвора, ипак ниједан нижерангирани командант и ниједан брутални убица из ове јединице нису процесуирани а камоли кажњени. Шта више – главни свједок Хашког тужилаштва у предмету против Расима Делића био је главни обавјештајац Одреда ел Муџахедин Аиман Авад који се из Сарајева обратио видео линком, и свједочио да је Одред био потпуно под командом политичког и војног врха и да је извршавао њихове наредбе. Расим Делић је умро од стида и инфаркта а Аиман Авад, припадник муслиманског братства из Сирије, некажњено живи у Босни и Херцеговини.

Хашки трибунал је бившег команданта Армије БиХ, ратног злочинца Расима Делића осудио на три године затвора због злочина муџахедина над српским заробљеницима у средњој Босни 1995. године.

У изводу из пресуде команданту Армије Р БИХ, генералу Расиму Делићу, наведено је сљедеће:

„Између 21. и 23. јула 1995. припадници одреда ел Муџахид везали су 12 заробљених из ВРС-а у неугодним положајима и извргли их различитим облицима злостављања, укључујући батинање и показивање тек одрубљених глава Момира Митровића и Предрага Кнежевића. Претресно вијеће је утврдило да је такво поступање код заробљеника произвело тешку душевну и физичку патњу, као и повреду, те да представља и тешки напад на људско достојанство. Дана 23. јула 1995. муџахедини су 12 заробљених припадника ВРС-а из Ливада пребацили у логор Каменица, гдје су их заробљене држали у једној напуштеној кући. У ноћи тог дана један муџахедин је хладнокрвно испалио хитац у једног од заробљених – Гојка Вујичића. Глава Гојка Вујичића потом је одрубљена и стављена на његов стомак. Касније су заробљени Срби били присиљавани да љубе одрубљену главу”.

– Доказана серија злочина, која се догодила у септембру 1995. године:

„Послијеподне 11. септембра 1995, један дан након покретања операција Ураган и Фарз, војници 328. бригаде 5. батаљона Армије БиХ и муџахедини заробили су око 60 војника и цивила босанских Срба, укључујући три жене у близини села Кестен. Заробљеницима је било наређено да у колони пјешице крену према Кестену. Путем су двојица заробљеника – Миленко Станић и Живинко Тодоровић – убијени из ватреног оружја. У логору Каменица неки или сви од 52 заробљеника били су затворени на два спрата једне напуштене куће. Из посредних доказа, укључујући и доказе добивене ексхумацијом, слиједи да су та 52 заточеника на крају убијена. У свјетлу цјелокупних доказа и из разлога детаљно наведених у писаној пресуди, Претресно вијеће у процесу против генерала Расима Делића се увјерило да су сву 52 мушкараца Срба, наведених у прилогу Ц Оптужнице, намјерно лишили живота припадници одреда ел Муџахедин у логору Каменица, у периоду од 11. септембра 1995. до 14. децембра 1995. године“.

Због ових злочина МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ поднијео Извјештај о почињеном кривичном дјелу Ратног злочина против више лица: генерала Сеада Делића (командант Другог корпуса АР БиХ), генерала Сакиба Махмуљина (командант Трећег корпуса АРБиХ), Фаила Хасанагића (командант 35. дивизије АР БиХ), Халила Брзине (командант Седме муслиманске бригаде), Рефика Ленде (командант оперативне групе Босна Завидовићи-Жепче), Фуада Зилкића (командант 328. бригаде АР БиХ), Абу Малија (право име – Абдел Кадеер Мокхтари, командант Одреда ел Муџахедин), Аимана Авада (главни безбједњак и обавјештајац Одреда ел Муџахедин) те Абу Хамза (Имад ал Хусин, члан команде Одреда ел Муџахедин – вођа муџахединске заједнице у Бочињи).

У евиденцији Тужилаштва БиХ, по налогу из Хашког трибунала, предмет Сакиб Махмуљин и други заведен је од 2012. године под правном квалификацијом „Ратни злочин геноцид“, а данас се води пред судом БиХ, полујавно и траљаво.

Сви масовни злочини на Озрену почињени од стране исламских фанатика, муџахедина и терориста већ у Хашком трибуналу су углавном расвјетљени и доказани, у судским процесима које је Тужилаштво водило против команданта Армије Р БиХ генерала Расима Делића, начелника Генералштаба генерала Хаџихасановић Енвера и команданта Седме муслиманске бригаде пуковника Амира Кубуре.

Пресуда Хаџихасановић-Кубура је на 760 страна детаљно објаснила многе злочине у Средњој Босни, навела имена убијених у разним камповима и логорима, бавила се Зеницом и логором у Казнено-поправном дому, логором у Музичкој гимназији, мучењима и убијањима цивила српске и хрватске националности. Истовремено, ова пресуда детаљно је описала настанак и дјеловање Трећег корпуса, разматрајући улогу свих бригада овог корпуса а посебно њихову везу са муџахединима. Иако се и у анализи Трећег корпуса бавио Одредом ел Муџахедин, Хашки трибунал је посебно, у овој пресуди на 138 страна (од стр. 124 до 262) анализирао све доказе везане за муџахедине од њиховог доласка у БиХ, паравојног дјеловања до организовања у јединице Трећег корпуса, њихових војних база и посебно њихових злочина, начина њиховог извршења, вјерској мотивацији и бруталности.

Муџахединским базама суд посвећује посебну пажњу и њима се бави на десетак страница пресуде. Посебно се истичу: 1) База у Пољаницама, 2) База у Орашцу, 3) Град Травник, 4) Град Зеница, 5) Арнаути, 6) Бијело Бучје, 7) Равно Ростово.

У ова два предмета доказано је убиство 92 лица а разматрано је убијање 187 војника и цивила те 132 нестала лица, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у Подбрежју објекат „Ватростална“, у Казнено-поправном дому Зеница, у Тешњу у Основној школи ”Јабланица”, у Орашцу – те брутална одсијецања глава ратним заробљеницима на Озрену и Средњој Босни.

О томе су у Хагу свједочили др Бранко Шиканић, Србин из Прњавора који је прошао пакао муџахединског логора те један Хрват, Лука Бабић, уз свједочења безбједњака, аналитичара и официра Бошњака, од којих су посебно битни: Изет Карахасановић, Закир Алиспахић, Салих Спахић, Ферид Буљубашић, Месуд Шадинлија, Сеад Жерић, Мухамед Омерашевић, Фадил Алихоџић, Џемал Вучковић… и други.

Њихова свједочења и хиљаде страница доказа и докумената о тим злочинима су трагична потврда да у Босни и Херцеговини не постоји правосудни систем, да нема закона ни морала, да Суд и Тужилаштво БиХ не кажњавају злочинце и екстремисте нити расвијетљавају њихове злочине – него су ту, по налогу западних служби, да кажњавају Србе и исписују странице лажне историје протеклог рата.

Важно је поменути да су ритуална клања заробљених цивила и војника, масовни злочини Одреда ел Муџахедин почињени на подручју дјеловања и одговорности Центра Служби безбједности Зеница, током 1994. и 1995. године, у вријеме када је Центром управљао Шефик Џаферовић. Иако злочини и ритуална одсијецања глава данас изазивају згражавање и страх цијелог свијета јер представљају јединствени начин дјеловања Исламске државе и Ал Каиде, Шефик Џаферовић никада није позван на одговорност.

У јавности Федерације БиХ ова тема се углавном избјегава док у јавности Републике Српске поједине политичке странке (странке Савеза за промијене) врло често износе дилему колико је Џаферовић о томе уопште знао, да ли је могао урадити било шта и колико је заиста одговоран те да ће се то утврдити „некада у неком судском процесу“. Истина је, међутим, да тог процеса и неће бити ако се настави овакав благи однос појединих медија и појединих политичких странака према ратним злочинима муџахедина.

Нужно је поново нагласити: Шефик Џаферовић је највећи кривац што су се ти злочини уопште десили и највећи кривац што су остали некажњени.

Шефик Џаферовић је руководећи Центром Служби безбједности у Зеници у сваком тренутку знао шта се дешава у Одреду ел Муџахедин. Објекат у коме су се налазили муџахедини Сектор Државне безбједности ЦСБ Зеница водио је под оперативним именом „Киншаса“ још од почетка 1993. године.

У „синтези Службених докумената и оперативних мјера“, ЦСБ Зеница од 21.04.1995. године, који покрива 1994. годину, Одред ел Муџахедин се повезује са увозом великих количина оружија, са везама и контактима према страним обавјештајним службама, са контраобавјештајном заштитом коју за њих проводи Аиман Авад, са везама и контактима са радикалним исламистичким групама у Пакистану, Египту, Саудијској Арабији те са штампањем радикалне вјерске литературе која одступа од схватања и практицирања ислама међу босанским муслиманима!

У „синтези службених докумената Сектора Државне безбједности, ЦСБ Зеница, од 22.4.1995. године, наведено је сљедеће:

„Анализирајући до сада сачињену документацију са објекта „Киншаса“ дошло се до одређених безбједносно интересантних сазнања која указују на везе јединице „ел Муџахид“ са починиоцима неких терористичких аката. Терористичке активности односе се углавном на киднаповање и убиство енглеских хуманитараца Пола Годала, рањавање Сајмона Кинга и Дејвида Курта, затим убиство једног египатског генерала, отмицу Живка Тотића, официра ХВО те отмице припадника јединице „ел Муџахид“ из Зеничке болнице односно Казнено Поправног Дома Зеница“!

Већ 27.04.1995 године Шефик Џаферовић у име Центра Служби безбједности потписује документ под називом „Пресјек обрађених предмета“ који указују на терористичку дјелатност!

Истина је да појам тероризам и терористичка активност у Босни и Херцеговини никада нико није употребио као дефиницију активности Одреда до 2001. године и Једанаестог септембра – а да је Џаферовић већ тада имао све информације о дјелима терористичке природе и да данас он и његова странка и даље штите терористе и експлицитно и прикривено – а у суштини и 1994. године су знали да су ова лица извори терористичке претње и носиоци терористичких активности.

Надзор који је ЦСБ Зеница имао над Одредом ел Муџахедин у мају се проширио на заједничку оперативну акцију Војне безбједности и ЦСБ Зеница -Сектор Државне безбједности. Та Оперативна акција названа је „Врандук“ и покренута је 12.5.1995. године а значила је потпуни оперативно-технички и сваки други надзор над цијелим Одредом а посебно над командом Одреда (Оперативна акција „Везир“), командантом Одреда Абу Маалијем (Оперативна акција „Вазал“), главног обавјештајца и безбједњака Аиман Авада (Оперативна акција „Дервиш“) и на крају свих припадника Одреда, свих њихових веза и контаката, од стране војно-безбјеносних и полицијских органа – Управе војне безбједности Трећег Корпуса и Сектора Државне безбједности у ЦСБ Зеница.

Цјелокупан систем Оперативног обухвата ”Врандук“ одобрили су командант Армије Р БиХ Генерал Расим Делић и министар унутрашњих послова Р БиХ Бакир Алиспахић, а план и реализацију водили су помоћник Шефика Џаферовића, начелник Сектора Државне безбједности у ЦСБ Зеница Февзија Бабић и начелник Војне безбједности Трећег корпуса пуковник Екрем Алихоџа.

Циљ ове акције (како пише у Плану реализације ОА Врандук) био је:

„Предузимање мјера и радњи на документовању и пресјецању субверзивне и друге против-уставне и против-законске дјелатности једног броја припадника Одреда „ел Муџахедин“ и њихових веза“.

Већ 13. маја 1995. године начелник Управе безбједности у Генералштабу Армије БиХ генерал Јусуф Јашаревић, „… у циљу праћења, документовања и пресјецања обавијештајне дјелатности, као и расвјетљавања свих активности припадника Одреда „ел Муџахедин“ а на основу тачке 10. и 23. Правила за рад Службе војне безбједности предлаже а командант Армије Р БиХ Расим Делић одобрава, наредбу о провођењу сљедећих оперативних мјера: тајно слушање и снимање (ТСС), тајно праћење и осматрање (ТПиО), тајни претрес (ТП), тајна контрола поштанских пошиљки (ТКПП).

Оперативна акција „Врандук“ вођена је све до краја рата и обезбјеђивала је пуну информисаност Центра Служби безбједности Зеница и Команде Трећег корпуса о сваком тренутном кретању и активности било ког припадника Одреда „ел Муџахедин“ а посебно Команде тог одреда.

Шефик Џаферовић и Сакиб Махмуљин су имали информацију о заробљавању 53 цивила и војника Војске Републике Српске и послали су војног полицајца Изета Карахасановића да обиђе заробљенике у Кестену као што су били информисани и о заробљавању 11 војника Лаке Прњаворске бригаде од војног безбједњака Закира Алиспахића, зв.“Дуги“, као и безбједњака из Аналитичког одјела Управе за безбједност Трећег корпуса Салиха Спахића. Иако су знали све о њиховом заробљавању истог тренутка када се заробљавање десило – они су дозволили да заробљеници пуна три мјесеца, од 11. септембра 1995. до 14. децембра, буду ритуално убијани, мучени и масакрирани, на начин како то данас својим заробљеницима раде Исламска држава и Ал Каида.

Ипак, ни Џаферовић ни Махмуљин нису урадили ништа у септембру за вријеме и послије Операције „Фарз 1995“ и злочина почињених у Возућој и на Озрену а операцију праћења и надзора над Аиманом Авадом (ОА „Дервиш“) окончали су 31.01.1996. године са образложењем да је тај дан напустио земљу и отишао, мада је Авад и данас ту, у Зеници.

Џаферовић је о сваком злочину био информисан у тренутку планирања а посебно у току извршења. Био је дужан спречити извршења злочина али није. Знао је ко су извршиоци злочина и није подузео ниједну мјеру кажњавања злочина над српским народом на Озрену. Био је упознат и са начином на који су ови злочини вршени ритуалном сјечом глава, и знао је за мучења која су претходила овим убиствима.

Знао је за примарне гробнице убијених цивила и војника српске националности и знао је за премјештање гробница – нити их је спречио нити их је казнио. Жалосно је водити разговор о минимуму политичке одговорности човјека који је у ствари био свједок и саучесник ових страшних злочина и који је учинио све да посљедице ових недјела и њихови актери данас постану претња европском миру и безбједности.

За тај степен безбједносне прјетње данас, највећу одговорност сноси Шефик Џаферовић али и једина личност која је могла наредити Расиму Делићу и његовим генералима да прешуте злочине и да заврше са Операцијом „Врандук“ а да сазнања из те акције и сву документацију униште. Ријеч је наравно о Алији Изетбеговићу и одговорности њега лично, његове странке СДА те политичких и биолошких насљедника, због заташкавања тих злочина и скретање Бошњака са пута европског ислама на пут радикализма, екстремизма и тероризма!

Босна и Херцеговина ни као простор нити држава нема будућности ако се у њене најважније институције власти бирају упорно, у име СДА, овакви кадрови као што је Шефик Џаферовић, натоварени великим теретом ратне прљавштине и ратних злочина.

 

Аутор Џевад Галијашевић

 

аналитички форум

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*