ГДЕ ЈЕ ТВОЈЕ БЛАГО, ТУ ЈЕ И ТВОЈЕ СРЦЕ – Фредерик Шопен

0

Према изричитој жељи пољског пијанисте и композитора, чија се двестагодишњица рођења обележава ових дана, после смрти извађено му је срце. Његова сестра Лудвика урну са срцем однела је у Варшаву, где је уграђено у један од стубова Цркве светог крста

Jeдна од ретких фотографија Фредерика Шопена снимљена је 1849. године.

Данас не можемо тачно да знамо како је Фредерик Шопен свирао. Сва је прилика да је његово свирање било виртуозно, судећи бар према сведочанствима савременика.     Међутим, та сведочанства говоре и нешто друго о Шопеновом музичком умећу: да су његова музика, као и његово свирање, па и сама појава, на слушаоце деловали попут чаролије.     Сви који би га чули били су, једноставно речено, опчињени. А свирао је углавном сопствена дела на која музиколози гледају као на срж романтизма.
„То није клавир, то је душа!”, говорили су о композицијама пољског музичара чија се двестагодишњица рођења у свету обележава 1. марта. Пољаци се посебно поносе овим великим музичким датумом, односно читавим Шопеновим делом. Свесни какав комплимент сами себи упућују, често истичу да музика Фредерика Шопена најбоље описује Пољску и Пољаке. Имати таквог композитора за сународника, заиста је истинска предност.

Испод кућног клавира

Фредерик Шопен проживео је кратак, узбудљив и музиком испуњен живот. Рођен је у Железовој Вољи у близини Варшаве, највероватније 1. марта 1810. године. Његов отац Никола био је Француз, а мајка Текла Јустина сиромашна пољска племкиња. Имао је три сестре и детињство окружено топлином и љубављу. Легенда каже да је као сасвим мали највише волео да се игра испод клавира док је његова мајка свирала…       Тако је све почело, у четвртој години. У седмој је већ написао прву композицију, полонезу. Уосталом, у историји музике остаће упамћен и као први (западни) композитор који је у своја дела унео елементе и дух словенске музике.

‘Музичка забава’, слика Вилијама Тарнера као да дочарава дух музике пољског композитора.

У аутобиографији „Моје многе године”, Артур Рубинштајн, један од највећих пијаниста 20. века, написао је између осталог и ово:
„У Шопеновом случају неспорна је чињеница да је његов отац, који је рођен у Француској, дошао у Пољску као младић, борио се с Пољацима за њихову слободу, основао пољску породицу и никада се није вратио у Француску. Неки Французи траже педесет одсто Шопенове крви, али они олако прелазе преко чињенице да је сам Шопен до последњег даха, својим речима и музиком, исказивао дубоку љубав према земљи своје мајке…”
Већ први Фредериков учитељ музике, Војћех Живни није имао недоумице: знао је да пред собом има посебно обдарено дете. Одлучио је да га упозна с Баховим делом. Могло би се рећи да је Бахов „Добро темперовани клавир” био темељ Шопенове пијанистичке и композиторске школе.

Портрети Фредерика Шопена и Жорж Санд

Због племенитости и осетљивости, пријатељи су обожавали Фредерика Шопена. Пре избијања трагичног устанка у Пољској, 1830. године, наговорили су Фредерика да, заједно с породицом, оде у Париз и као већ школован пијаниста тамо окуша уметничку срећу. Знали су да не би био од нарочите користи као војник, али као уметник – свакако. У то доба већ је компоновао два клавирска концерта.
Не слутећи да Пољску заувек напушта, Шопен се убрзо обрео у француској престоници. Болно је поднео неуспех устаника против руских власти, као и одвајање од породице, пријатеља и Кристијане Глатковске, певачице у коју је био заљубљен. Осећање туге, много јаче од носталгије, прогониће га до краја живота. Чак и онда кад је могао да буде сасвим срећан. Ипак, у Паризу је стекао бројне поклонике, посебно међу племством. Иако веома затворен и склон сетном расположењу, важио је за правог дендија. Издржавао се приређујући концерте и давајући часове.   Кад је први пут чуо како сопствено дело свира двадесетједногодишњи пољски пијаниста, композитор Роберт Шуман је узвикнуо:
„Господо, капе доле. Пред нама је геније!”

Кобно путовање и болест

Делфина Потоцка, бивша Шопенова ученица којој је славни композитор посветио валцере.

У Паризу се Шопен дружио с познатим музичарима и уметницима, међу којима су били Франц Лист, Хектор Берлиоз, Феликс Менделсон, Винченцо Белини, Ежен Делакроа, Оноре де Балзак. Сви су га ценили као композитора и ненадмашног пијанисту. У француској престоници одржао је бројне концерте. Нажалост, после путовања 1835. године, добио је тешку упалу плућа. Сви су мислили да се неће опоравити.
„Прегледала су ме три лекара.  Један је њушио оно што сам испљунуо. Други је куцкао место одакле сам испљунуо крв. Трећи ме је пипао и слушао како пљујем. Један је рекао да сам мртав, други да умирем а трећи да ћу умрети…”, писао је Шопен породици.
Болест је наставила да напредује наредних година све док га коначно није изморила. Историчари музике потмулој болести приписују сетна осећања која преовладавају у Шопеновим прелудијумима, насталим управо у то време.
Упркос чињеници што се кретао у високом друштву, често је западао у дугове. Године 1838, у намери да отпутује на Мајорку, дословце на коленима молио је Плејела да одмах купи његове прелудијуме. И од родитеља је често тражио помоћ. Живео је у предивном стану у париској улици Шосе д’ Антен. Стан је био опремљен намештајем у стилу Луја Филипа: камин је красио сат из доба Луја æВ, као и сребрни свећњаци; отвор камина заклањао је везени параван; у салону је стајао концертни клавир, а у спаваћој соби – клавир за вежбање; све брокатне завесе, секретери од ружиног дрвета, софе, слике на зидовима (боје препелице), коштали су свакако баснословно. Шопен је, с једне стране, био повучен и склон туговању а, с друге, прави расипник. Није толико трошио на себе, већ за друге. Волео је да родбини и пријатељима поклања скупоцености.
Тешко болестан од туберкулозе и тужан јер је раскинуо веридбу с богатом наследницом Маријом Вођинском, Фредерик је упознао шест година старију списатељицу Жорж Санд. Њено понашање добар део јавности није одобравао. Била је разведена, љубавнике није крила и живела је слободно с децом кршећи сва друштвена правила.

Кућа у којој се Шопен родио 1. марта 1810. године

Љубав између књижевнице и пијанисте букнула је у лето 1938. године. Већ у новембру пар је одлучио да с њеним сином Морисом крене пут шпанског острва Мајорке. Кад су се у фебруару следеће године вратили у Марсеј, одлучили су да се настане на њеном имању у Ноану. Жорж Санд (у то време мајка двоје одрасле деце) признала је касније да је према Фредерику осећала неку врсту материнског дивљења. Стога се никада није одвајала од деце да би била насамо с њим.
С друге стране, боемски живот који је књижевница водила, њени пријатељи социјалисти и републиканци, пијанице, поклоници вина и ноћних окупљања, нису нимало пријали болесном композитору. Лоши односи с Морисом, сином госпође Санд, допринели су да ова деветогодишња љубавна веза буде прекинута. Кад је Морис запретио да ће због Фредерика напустити кућу, дошло је до жестоке свађе. Шопен је отишао… Жорж Санд је касније написала: „Само је погнуо главу и рекао да ме више не воли.”
Фредерик Шопен напустио је Ноан 1846. године. Љубав је, међутим, трајала још извесно време, све док се Соланж, кћи госпође Санд, није удала, а то је било 1847. године. Жорж Санд га је последњи пут видела у марту 1848. године. „Стегла сам његову дрхтаву и ледену руку. Хтела сам да разговарамо. Међутим, он је побегао.” Писма која су једно другом написали, она је после Шопенове смрти спалила.

Бронзани одливак Шопенове шаке

Упркос упозорењима лекара, Шопен је прихватио позив своје шкотске ученице да одржи турнеју по Енглеској, што је било кобно. Хладно време и влага лоше су утицали на његово слабо здравље. Кад се вратио у Париз, био је смртно болестан.   Мучио се. Умро је 17. октобра 1849. године. Крај његове самртничке постеље била је сестра Лудвика, сликар Ежен Делакроа, пољска грофица Делфина Потоцка, бивша ученица којој је композитор посветио своје величанствене валцере за клавир.

Посмртни повратак у завичај

Према Шопеновој изричитој жељи, после смрти извађено му је срце. Ставили су га алкохол и запечатили. Композиторова сестра Лудвика урну са срцем однела је у Варшаву, где је уграђено у један од стубова Цркве светог крста. Испод Шопеновог срца уклесане су речи из Јеванђеља по Матеју: „Где је твоје благо, ту је и срце твоје.” Шопеново срце остало је у варшавској цркви, изузимајући време Другог светског рата, кад је склоњено на сигурно место. Касније, кад је црква после рата обновљена, враћено је и Шопеново срце. Занимљиво је да се црква налази недалеко од куће где је живео пре него што је заувек напустио Пољску.
Посмртна миса преминулом пијанисти одржана је у Магдалениној цркви у Паризу, 30. октобра. Шопен је у опоруци тражио да буде изведен Моцартов „Реквијем”. Али како отпевати женске деонице у цркви у којој женама није било дозвољено да певају у хору? Због Шопена учињен је изузетак – под условом да певачица буде сакривена иза тешке црне завесе и да је посетиоци не виде. Осим „Реквијема”, том тужном приликом изведена су и два Шопенова прелудијума, број 4 у е-молу и број 6 у ха-молу. Сахрани је присуствовало око три хиљаде Парижана, али Жорж Санд није била међу њима. Крај хумке, на гробљу Пер Лашез, музичари су одсвирали други став – посмртни марш – из Шопенове Сонате у бе-молу. Од тог времена, на сахранама се често изводи управо овај марш.
Пре две године, неки лекари изнели су претпоставку да Шопен није боловао од туберкулозе, већ да је умро од неизлечиве наследне болести откривене тек тридесетих година прошлог века. Пољска влада одбила је да допусти научницима да отворе урну са Шопеновим срцем како би извршили ДНК испитивање. Сматрали су да није важно од чега је умро, већ шта је за собом оставио. А оставио је драгоцено уметничко дело посвећено инструменту којим је владао на чудесан начин – клавиру.   Између осталог, написао је два клавирска концерта, 59 мазурки, 27 етида, 24 прелудијума, 21 ноктурно, 19 валцера, 17 полонеза, четири баладе, три сонате…
Двесота годишњица рођења Фредерика Шопена прилика је да они који још нису упознали његово дело пруже себи то задовољство и послушају бар неку његову композицију. Као својеврсна препорука могу да послуже речи писца Оскара Вајлда:
„Када одсвирам неко Шопенов комад, осећам као да сам ронио сузе над гресима што никада не починих, као да сам туговао над несрећама које уопште нису биле моје”.

Аутор:  Мирјана Огњановић
politikin-zabavnik.co.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*