ГЕНЕРАЛ МИТАР КОВАЧ: Приватизација одбрамбене индустрије урушава одбрамбену моћ Србије

0

Од 2010. године у више наврата, у складу са инструкцијама са Запада, према војнонаменској индустрији у Србији су упућиване информације да ће се мењати законски оквир који ће у суштини омогућити куповину стратешких предузећа, која за одбрану државе имају огроман значај. На Западу су проценили да се те фабрике, које су се подигле из пепела након агресије 1999. године, требају постепено откупити, јер то има за њих јасан економски и безбедносни значај.

Закон о производњи и промету наоружања и војне опреме у изменама, предвиђа делимичну приватизацију стратешких предузећа одбрамбене индустрије Србије (ОИС).

Синдикати предузећа одбрамбене индустрије Србије противе се било каквој, па и делимичној приватизацији, којом би стране компаније могле да постану власници до 49 одсто њиховог капитала, односно вредности. Као аргумент против утврђивања таквих законских решења, синдикалци наводе да би и толико учешће странаца у власништву над војним фабрикама могло да угрози националну безбедност на дуже време. Истовремено, синдикалци сматрају да домаћа војна индустрија све боље послује на иностраним тржиштима, те да нема разлога да држава, као већински власник тих предузећа, дели добит од извоза наоружања и војне опреме, који у овом времену износи око пола милијарде долара и има сталну тенденцију раста.

Већина политичара и њихових аналитичара на западним и провладиним медијима нова законска решења правдају тврдњом да је домаћој војној индустрији, уколико жели да настави тренд раста извоза, неопходно континуирано инвестирање у модернизацију производног процеса. Држава наводно нема више новца за инвестиције. Што је сасвим нетачно јер се већина фабрика одбрамбене индустрије Србије налази у ситуацији да је последњих година у доброј мери увела нове технологије и извршила модернизацију процеса производње. Истовремено, у стању је да по основу доброг пословања може из реалних прихода и уз подизање повољних кредита континуирано да настави модернизацију и повећање капацитета производње, уз побољшавање услова за рад запослених.

Поједини самозвани и плаћени аналитичари говоре да је због обавезе „интеграције Србије у ЕУ“ боље „легализовати иностране интересе“ у домаћој војној индустрији и учинити их транспарентним. То је та омча коју неолиберални капитализам намеће малим народима и државама. Народ у сопственој држави постаје завистан у свему од странаца и налази се у неоколонијалном положају, тако да је у таквој ситуацији бесмислено говорити о војној неутралности Србије. НАТО и ЕУ истичу да немају ништа против војне неутралности Србије а у пракси чине све да се поруше претпоставке таквог решења и воље народа, па и у домену материјалне димензије одбране државе.

Међу познаваоцима стања у ОИС има и оних који подржавају предложена законска решења и који тврде да инострани инвеститори и са постотком капитала до 49% не би могли да промене производни асортиман у предузећима одбрамбене индустрије. Тим пре што би држава, са 51 одсто капитала, имала контролни пакет акција, што би јој омогућавало да и даље контролише не само пословање, него, што је још важније, континуитет производње. Контрола 49 одсто капитала у предузећима одбрамбене индустрије значи сразмерно учешће у процесу доношења одлука и располагање са свим тајним подацима који се односе на процес производње и конструкцију нових врста наоружања, војне опреме и минско експлозивних средстава. Производња у тим предузећима уско је везана за рад Војнотехничког института (ВИТ) и Техничког опитног центра (ТОЦ), као и управних структура и органа у МО и Војсци Србије. На тај начин ти страни улагачи постали би непосредно и посредно дубоко инволвирани у све поре система одбране. Тиме би се дугорочно угрожавала безбедност Р. Србије и уставни поредак.

Није могуће да они који одлучују о изменама Закона о производњи и промету наоружања и војне опреме у органима извршне и законодавне власти не знају које се дугорочне последице доносе држави и народу, уз аргументацију из домена економских категорија, као да се ради о обичним предузећима.[1] Сасвим је нормално да постојећа војнонаменска индустрија остане у државном власништву, уз омогућавање формирања нових привредних субјеката у ОИС са мешовитим власништвом. Нико није против нових инвестиција у одбрамбену индустрију Србије али већина народа јесте против распродаје и отуђења стратешких предузећа.

Истовремено, може се законски дефинисати амбијент да друга предузећа одбрамбене индустрије могу оснивати домаћа и страна правна лица. Међутим, велики је проблем када се постојећа обновљена и стратешка предузећа постепено намеравају у две фазе препустити у руке страним корпорацијама које се баве производњом и прометом наоружања и војне опреме. Управо тим корпорацијама и државама из којих долазе сметају предузећа ОИС и њихова све боља позиција на међународном тржишту. Те стране корпорације би учешћем у власништву и управљању стратешким предузећима ОИС заузеле и значајан део тржишта у свету и износиле профит у иностранство. Лажна је аргументација да доношење нових законских одредаба јесте у функцији повећање „инвестиција у развој“. То је део лажне мантре која се бесомучно медијски деценијама експлоатише кроз причу о бољем животу народа, чим постанемо део Европске уније.

Већински пакет акција у шест најзначајнијих домаћих војних фабрика: Застава оружје, Слобода, Крушик, Први партизан, „Милан Благојевић и Прва искра, које чине групацију Одбрамбена индустрија Србија, задржала би држава. У осталим фабрикама наменске производње странци би могли да постану и већински власници капитала. Вероватно је то само прва фаза, да би се након одређеног времена поновно извршиле измене Закона и дозволило већинско власништво и у наведеним стратешким војним фабрикама. Штетност таквих решења није потребно образлагати.

Сасвим су оправдана и легитимна питања: Зашто се не дозволи страним субјектима да инвестирају и изграђују нове фабрике?; Чему само интерес да се постојећа предузећа постепено откупе и промене власничку структуру? И Зашто се ти страни инвеститори нису појавили након разарања ОИС у агресији НАТО пакта 1999.године, него данас када је реализован опоравак стратешких предузећа ОИС и већином реализована модернизација процеса производње?

Синдикати главних предузећа одбрамбене индустрије су против приватизације и омогућавања страних инвестиција у наведене фабрике од стратешког значаја за одбрану државе, јер су свесни којим путем би могла да се искомпромитује будућности тих успешних фабрика. „Противимо се и приватизацији фабрика наменске, по будућем Закону о наоружању и војној опреми“… рекао је Драган Илић, председник Самосталног синдиката „Застава оружје.[2] И најновији ставови синдиката ОИС заједнички су осудили начин на који Министарство одбране у скупштинску процедуру уводи нови Закон о производњи и промету наоружања и војне опреме који ће одредити будућност једне од најпрофитабилнијих грана индустрије у Србији. Синдикати фабрика „Застава оружје“, „Прва искра“, „Крушик“, „Милан Благојевиц́“ и „Слобода“ негодују јер је нацрт закона 13. децембра 2017. године дат на увид искључиво пословодствима фирми. Закон, између осталог, предвиђа да се домаћим инвеститорима омогући куповина капитала војних фабрика. Синдикати сматрају да се тако отварају „мала врата“ за улазак сумњивог капитала у те фабрике, а оне су, поред тога што доносе завидан профит, од стратешког значаја за одбрану државе.

У Савезу самосталних синдиката Србије тврде да приватизација није неопходна, пре свега зато што су у нашим фабрикама наменске индустрије сви параметри пословања позитивни, а имају и обезбеђен посао и профит у наредних неколико година. Не треба заборавити да су те фабрике после НАТО агресије поново углавном саме себе изградиле, зашто би их сада приватизовали, каже за Спутњик Драган Јекић, председник Самосталног синдиката компаније „Слобода“ и потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије, задужен за наменску индустрију. „Не видимо ниједан оправдан аргумент, ни разлог због чега би дошло до приватизације у нашим фабрикама, с обзиром да готово сва предузећа послују позитивно и значајно су повећала број радника. Остварују добит, што би то сад некоме предали? Тај неко ко би ушао са капиталом у наша предузећа буквално добија готове, савремене фабрике“, каже Јекић. Он додаје да тај синдикат није у довољној мери био укључен у доношење Закона и да се историја понавља, јер раднике нико ништа није питао ни када је трансформисан друштвени капитал. Запослени су предали фабрике у руке државе 2002. године, без икакве накнаде у акцијама, јер су сматрали да је то позитивно решење, али сада виде да је могло да буде другачије.

У том синдикату имају још једну стрепњу, да ће продати капитал завршити у рукама странаца. ”То је још један од разлога зашто мислимо да смо недовољно укључени у овај процес, било је разговора са предлагачем, али код кључних одредница имали смо супротне ставове”, каже Јекић. „Ми смо тражили да максимално будемо укључени у доношење Закона о производњи и промету наоружања и војне опреме којим се малтене стварају услови за страна улагања у наша предузећа.“

С друге стране, у Индустријском синдикату Србије верују да нови Закон, не само да није лош, већ да би могао да буде „спас“ за ову грану индустрије. Организација је члан глобалног европског индустријског синдиката, па се руководе прозападном аргументацијом либералног капитала. Председник тог синдиката Драган Матић истиче да се показало да је далеко најбоље да држава остане присутна по питању капитала у проценту који је најмање 50 одсто, али да је управљања најбоље препустити купцима, јер како тврди, кадрови који долазе са стране боље управљају и стварају нова тржишта…. Из оваквих изјава јасно се види под чијим утицајем је Индустријски синдикат и за чије интересе ради. Каква је то јадна поданичка и увредљива изјава за инжењерски и менаџерски кадар у одбрамнеој индиструји Србије, а управо је супротно стање јер су српски инжењери познати као креативан, високообразован и способан кадар.

„Наменска индустрија је у приоритету интересовања великих држава и великих сила, али важно је знати да већина наших производа из те индустрије, 80 до 90 одсто одлази у земље које су под контролом НАТО-а. Према томе, они ако хоће нас да угасе, једноставно могу да промене добављача. Ако пет, шест месеци не извеземо ништа, можемо да закључамо фабрике“, каже Матић.[3] И овај део изјаве је нетачан у бројкама и у изнетим ставовима. ОИС извози у многе земље света Запада и Истока, али веома велики део извози у несврстане земље. Исувише пристрасно је упрошћен проблем и наведена тенденциозна и нетачна аргументација, јер се војнонаменска индустрија углавном опоравила од извоза производа и технологија у ванблоковске државе. Отуд су Матићева „појашњења“ у функцији правдања предложених законских решења а не у функцији заштите изворних интереса синдиката предузећа ОИС и заштите општег националног интереса.

Продајом Одбрамбене индустрије Србије продају се и многе војне тајне, до којих смо дошли сопственим развојем, куповином лиценци и сл. Питање је како ће на то гледати они који су нам те лиценце продали, што је био плод, пре свега, политичког договора и исказаног поверења? Никада ни у једној одговорној држави економски критеријуми нису били пресудни у развоју предузећа ОИС.

Поставља се низ питања и дилема, које могу имати политичке и безбедносне импликације на Р. Србију, као и на будућност тржишта: Да ли ће у будућности државе које су нам дале лиценцу за поједино оружје, опрему и минско-експлозивна средства пристати да нам продају неку другу лиценцу? Хоћемо ли пре продаје Одбрамбене индустрије са техничких цртежа и друге документације да избришемо ознаке „поверљиво“ или „војна тајна“? Последица приватизације и промене структуре власништва може да буде потпуни губитак тржишта у многим ванблоковским државама које традиционално имају поверење у нашу војнонаменску индустрију.

Недавно је и синдикат „Независност“ од министра одбране Вулина затражио да се Нацрт закона повуче јер би „примена тог закона нанела велику штету Одбрамбеној индустрији Србије“.[4] Било би добро да још једном извршна и законодавна власт у Србији изанализира све недостатке предложених решења у новом безбедносном контексту, на глобалном и регионалном нивоу. Никаква ЕУ и „европске интеграције“ не могу бити разлог за наношење озбиљне штете по безбедност и одбрамбене интересе Р. Србије. Србија увек треба да суштински буде на првом месту а не да се у име Србије доносе погрешне стратешке одлуке мимо воље запослених и воље народа. Одбрамбена индуструја Србије, у којој осим шест највећих послује још десетак компанија, једна је од најуспешнијих привредних грана у Србији.

Заставини оружари позвали су Крагујевчане да им се придруже у борби за одбрану фабрике, како би је сачували и за наредне генерације. Петиција са 2.000 потписа запослених предата је и председницима одборничких група од којих крагујевачки оружари траже да гласају против Закона о производњи и промету наоружања и војне опреме који је у скупштинској процедури.

Радници фабрике „Застава оружје“ организовали су на платоу „Код крста“ у центру Крагујевца протест због приватизације те фабрике и најавили да ће се томе супротставити радничком борбом. „Нашу фабрику треба изузети из приватизације јер је она од стратешког значаја. Треба је сачувати јер је увек била државна и у њој је зачет индустријски развој Србије и војне индустрије Југославије“, рекао је Драган Илић. Он је најавио наставак борбе за фабрику и рекао: „Могу да нас поломе, не могу да нас поразе. Борићемо се“.

Потпредседник Већа Савеза самосталних синдиката Србије Душан Вуковић рекао је да синдикат подржава борбу радника и да је она „синоним борбе против приватизације у Србији“ и противљења предстојећој приватизацији бања, лечилишта, наменске индустрије, Телекома, Електропривреде и даљег урушавања домаће привреде.

Председник градског огранка СССС Југослав Ристић рекао је да „мора да се одбрани последње што у граду има“ и да је то одсудна битка за опстанак Крагујевца, као некадашњег индустријског центра.

„За чији интерес се најављује продаја фабрика наменске индустрије, када власт говори да оне добро послују. Ако се војна индустрија прода странцима, да ли можемо да будемо слободна и независна земља? Не смемо да изгубимо ову битку“, рекао је Ристић.[5]

У наведеним питањима и дилемама синдикалаца и запослених у предузећима ОИС прпознатљива је бахатост државне администрације у процесу формулисања решења која су у супротности са виталним одбрамбеним интересима Србије и која се доносе на основу захтева, критеријума и притисака ЕУ и НАТО пакта.

Запад је у процесу глобализације успоставио критеријуме по којима све што чини државу и њену моћ треба да се распрода и приватизује. То је услов за „ефикасно управљање и развој“, као и за „успешне интеграције у ЕУ“. За те исте водеће државе Запада није проблем ако та предузећа откупе њихове државне корпорације.

То лицемерно понашање и диктирање услова доводи мале државе у неоколонијални положај јер се извлачи сво богатство из њих. Радници постају масовно обесправљени, раде за минималне плате а екстра профит се износи у иностранство, управо у те најразвијеније државе Запада. На тај начин мали народи и државе се доводе суштински у све тежи положај и потпуну економску, финансијску, политичку па и војну зависност.

[1] https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/091117/091117-vest11.html

[2] https://insajder.net/sr/sajt/drustvo/8626/

[3] https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201712201113878995-Srbija-namenska-zakon-privatizacija-/

[4] https://www.danas.rs/ekonomija/sindikat-vulinu-ko-ce-uloziti-u-namenske-fabrike-koje-kontrolise-drzava/

[5] http://rs.n1info.com/a382864/Vesti/Protest-radnika-Zastava-oruzja.html

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*