Генерал Петар Радојчић: ТЕРОРИЗАМ ЈЕ ПРЕД ВРАТИМА

0

Снажна експлозија која је 03. априла потресла метро у Санкт Петербургу и улетање камиона у пешачку зону у Стокхолму 07. априла 2017. године су међу последњим у низу показатеља да се глобално друштво суочава са „невидљивим“ и тешко ухватљивим непријатељем – тероризмом, који не познаје границе и кога је тешко санкционисати. Као неконвеционална претња, угрожава унутрашњу и међународну безбедност и значајне ресурсе друштва и представља ударац правном и политичком поретку сваке државе. Са различитим појавним облицима и поражавајућим последицама за човечанство, промовисан је у највећу опасност по светски мир.

Тероризам добија на замаху. Протеклих 15 година, широм планете, регистровано је преко 30.000 терористичких акција у којима је погинуло око 150.000 особа. Процењује се да су економски трошкови, само у 2015. години, износили 53 милијарде долара, што је највише икада достигнуто и десет пута више него 2000. године.

Поједини аналитичари и теоретичари отворено говоре о програмираним акцијама, срачунатим на постизање глобалистичких циљева. На то указују примери рушења режима и инструментализације исламског радикализма у Ираку, Либији, Сирији…То је “фитиљ” за шири сукоб. Због њега је свет на ивици ратног стања, јер је све теже контролисати конфликте.

Иако је “Ал Каида“ распрострањена у 35 земаља широм света, актуелна терористичка претња је Исламска Држава (ИСИС или ИСИЛ) која показује амбицију да се наметне као вођа светског џихадистичког покрета. Преузела је одговорност за бројне нападе у Европи и масакре на Блиском истоку и прети новим нападима. Све учесталији и бруталнији терористички напади показују да се безбедносно окружење променило и да је друштво рањиво. Зато, свака земља има обавезу да се бори против овог великог зла данашњице. Задатак захтева ангажман свих релевантних међународних и националних институција — од полиције, преко обавештајних служби до војске.

На мапама ИСИС-а, Балкан је део глобалног калифата. Регион постаје полигон за регрутовање џихадиста, али и могућа мета терористичких напада. Међу угроженим земљама је и Србија. Варнице које могу да „запале буре барута“ су стање на северу Косова и Метохије и порозна политичка ситуација у Босни и Херцеговини (БиХ) и Македонији. Околности погодују радикализацији деловања екстремиста. Заставе ИСИС-а вијоре се у БиХ! На друштвеним мрежама појавиле су се слике ученика из Новог Пазара са џихадијским обележјима! Албанска национална армија (АНА), која је испостава Ослободилачке војске Косова (ОВК), поново је активна. На подручју Балкана лоцирано је близу 100 кампова за обуку терориста. Од око 1.000 људи из региона, који су отишли да ратују у Сирији, приближно 60 % се вратило са мотивом да даље предузимају терористичке акције. Тежи се регрутовању и обучавању муслимана „словенског изгледа“, јер неупадљиви терористи не изазивају пажњу и сумњу безбедносних служби.

Неизоставно је питање да ли је талас миграната, који је „запљуснуо“ и нашу земљу, претња за националну и безбедност грађана? Информација да је неколико терориста, који су 2016. године извршили напад у Француској, Белгији и Немачкој, прошло кроз Србију потврдила је претпоставке да су међу мигрантима инфилтрирани и борци ИСИС-а. Данас их је у Србији између 6.000 и 7.000. То указује на осетљивост безбедносне ситуације и нужност предузимања, пре свега, превентивних мера ради заштите личне и имовинске сигурности. Међутим, о процени ризика и потенцијалним опасностима нико од надлежних се не изјашњава, а непознаница је да ли се и шта предузима ради спречавања тероризма, насилног екстремизма и радикализације која води ка тероризму. Чак ни ових дана када се, у Београду, Новом саду, Нишу и другим градовима организују масовна окупљања грађана незадовољних резултатом протеклих председничких избора. У таквим околностима, сваки нови дан и свако наредно окупљање представља нови изазов, ризик и претњу и то не само по учеснике протеста.

Како осујетити или умањити последице терористичких активности једна је од најважнијих тема са којима се све земље суочавају. Пошто ниједан безбедносни систем не може да елиминише све опасности, нужна је међудржавна сарадња. Глобална терористичка претња захтева глобални одговор. Међутим, стиче се утисак да терористички напади у свету, последице које остављају за собом и повезаност тероризма са организованим криминалом, нису довољан разлог државним органима Републике Србије да приону на стратешко и нормативно уређење заштите од реалне опасности. Наиме, након усвајања нове Националне стратегије за борбу против прања новца и финансирања тероризма, изостали су континуитет и систематичност. Касни се са успостављањем јединствене базе података за борбу против тероризма и усвајањем предлога националне стратегије за превенцију и борбу против тероризма, што је предуслов за развој политике борбе против тероризма. При том, усвајање тог документа предвиђено је поглављем 24 – једним од кључних за приступање ЕУ. Треба имати у виду и чињеницу да актуелна Стратегија националне безбедности Републике Србије и Стратегија одбране Републике Србије асиметричним претњама и одговорима на исте дају секундарни значај.

Ни усклађивање закона са међународним стандардима није примерено потребама повећања капацитета и способности супротстављања тероризму. У Кривични законик унета су два нова кривична дела – учествовање и организовање учествовања у рату или оружаном сукобу у страној земљи. То није довољно. Нужне су измене Закона о одузимању имовине стечене кривичним делом, Закона о организацији и надлежности државних органа у борби против организованог криминала, корупције и других тешких кривичних дела, Закона о спречавању прања новца и финансирању тероризма као и поџаконских аката.

Обзиром да је координација државних органа и безбедносних служби од пресудне важности за борбу против тероризма, потребно је потпуније разграничење надлежности, препознавање улоге приватне безбедности, истицање важности система цивилне заштите у реаговању на терористичке акте, али и развијање безбедносне културе друштва, изградња система заштите критичне инфраструктуре и анализа ресурса за спровођење дефинисаних активности. Преостале обавезе су императив и не трпе пролонгирање нити површан приступ.

генерал-потпуковник у пензији
Петар Радојчић


POP_4902Петар Радојчић је рођен 30. новембра 1956. године у Београду.

Основну школу је похађао у Аранђеловцу и селу Венчани (код Аранђеловца). Средњу (машинску техничку) школу је завршио у Крагујевцу, 1975. године, а Војну академију копнене војске (смер артиљерија), у Београду 1979. године. Генералштабну школу Војске Југославије – 45. класа (као први у рангу) завршио 1997., а Школу националне одбране – 42. класа (као трећи у рангу) 1999. године.

Током каријере, обављао је бројне дужности: командир вода; командир топовске протовоклопне батерије; командир ракетне противоклопне батерије; заменик команданта мешовитог противоклопног артиљеријског дивизиона; командант мешовитог противоклопног артиљеријског дивизиона; командант ракетног дивизиона; помоћник начелника штаба за оперативне послове и обуку, у ракетној артиљеријској бригади; наставник тактике Копнене војске, у Генералштабној школи; командант мешовите артиљеријске бригаде; начелник одељења за оперативне послове и обуку, у команди корпуса; заменик команданта Војног округа Београд; командант Војног округа Београд; начелник Управе за обавезе одбране, у Министарству одбране; начелник Управе за људске ресурсе, у Генералштабу Војске Србије (Србије и Црне Горе) и директор Инспектората одбране, у Министарству одбране.

Места службовања – Алексинац, Ниш, Лесковац, Београд, Чачак, Ужице, Београд.

Просечна службена оцена – одличан (4,77).

Унапређења:

  • у чин потпоручника – 1979. године, редовно;
  • у чин поручника – 1980. године, редовно;
  • у чин капетана – 1983. године, редовно;
  • у чин капетана I класе – 1988. године, редовно;
  • у чин мајора – 1992. године, редовно;
  • у чин потпуковника – 1995. године, превремено;
  • у чин пуковника – 1999. године, редовно;
  • у чин генерал-мајора – 2005. године, ванредно и
  • у чин генерал-потпуковника – 2011. године, редовно.

Више пута је одликован и награђиван.

Током службе, пре свега у периоду од 2002. до краја 2011. године, активно је учествовао у изради нацрта законских и подзаконских аката, као и доктринарних и правилских докумената, у области одбране. У штампаним и електронским (војним и јавним) медијима објављено је више интервјуа, у вези са пословима које је обављао, из домена функционалних надлежности. Својевремено, посебну пажњу је завређивао његов дипломски рад у Школи националне одбране, израђен уочи и током агресије НАТО-а на СРЈ (тема: „Припрема и ангажовање Војске Југославије у одбрани од вишедимензионалне агресије“). Исти је, у многоме, актуелан и у времену садашњем.

Професионална војна служба ми је престала 22. децембра 2011. године, на лични захтев.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*