ГЕНЕРАЛ ВЛАДИМИР ЛАЗАРЕВИЋ: НАТО на Србију 1999. године бацио више бомби него Адолф Хитлер од 1941. до 1945. године

1

Генерал Владимир Лазаревић, први пут по изласку из Хашког суда, о бомбардовању 1999. године. Алијанса за 78 дана на нашу земљу бацила више бомби него Хитлер у Другом рату

Против српског народа и државе НАТО је 1999. године водио нуклеарни и хемијски рат ниског интензитета. За тих 78 дана НАТО је на нашу земљу са мора, из ваздуха и космоса бацио више бомби него Адолф Хитлер 1941-1945. Еквивалент коришћених експлозива је између шест и осам нуклеарних бомби бачених на Хирошиму. Био је то најасиметричнији рат вођен у дотадашњих 50 година постојања НАТО, а њихов ратни злочин претворен је у геноцид над нашим народом.

АЛАРМАНТНО На Косово бачено 10 тона уранијума 

Ово говори генерал Владимир Лазаревић, први пут по изласку из хашког суда. Некадашњи командант Приштинског корпуса, који се минулог викенда у Нишу срео са старешинама Треће армије Војске Југославије за време НАТО бомбардовања наше земље, каже да су француски експерти утврдили да је радиоктивност муниције НАТО употребљене само на Космету 350 пута већа од дозвољених вредности.

– Индијски стручњаци навели су да се радиоктивност са Косова и Метохије проширила 1.000 километара у пречнику, а ауторитети у светској медицини, проф. др Душан Станојевић и Миодраг Ђорђевић, тврде да ће пакао код нас почети тек после 2020, када ће годишње од последица радиоактивности из 1999. од канцера оболевати 70.000 особа. Од тог броја, умреће, упркос лечењу њих 40.000 – рекао је генерал Лазаревић.

Како говори један од најпопуларнијих генерала у нашој земљи, нуклеарни рат против наших снага на КиМ почео је 30. марта у рејону Призрена, док је 25. априла у Урошевцу и околини

НАТО употребио касетне бомбе са непознатим хемијским агенсом. На удару су били пре свих припадници 243. механизоване бригаде.

РУШЕВИНЕ Приштина, после једног од многобројних налета НАТО авиона 1999. Фото : Новости, З. Јовановић

– У два наврата је тадашњи председник САД Бил Клинтон, преко ТВ станица, објављивао да Приштински корпус и Трећа армија више не постоје – подсетио је генерал. – Први пут, то је било 2. маја, на 32. дан агресије, а команда Треће армије је реаговала тако што је у центру Приштине сазвала све команданте јединице са терена да пред камерама одрже реферисање. Други пут, Клинтон је 28. маја светској јавности и рекао како је америчка стратешка авијација тог дана на Паштрику убила 700 бораца Приштинског корпуса и створила све предуслове да НАТО уђе на КиМ. „Вашингтон пост“ је 4. јуна, међутим, морао да објави како се „Ваздушно-копнена операција ‘Стрела 2’, планирана у Вашингтону, одбраном српске војске претворила у кашу“.

СЕЋАЊЕ Генерал Лазаревић, на скупу у Нишу, минулог викенда

Истина о уранијуму дубоко скривана

Лазаревић указује на то да су циљеви НАТО били да „применом Хитлерове доктрине блицкрига“ за три-четири дана уништи ефективе ВЈ и убије више од 20.000 припадника Приштинског корпуса.

– Када је јуна 1999. године НАТО морао да призна неуспех, њихови генерали су изашли са планом да на Србију крену са 200.000 до 400.000 војника и да је окупирају у року од четири до шест месеци – сећа се тих ратних дана генерал Лазаревић и подсећа да је тада, ипак, одлучено да се „проблем врати“ Уједињеним нацијама.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

– НА Велики петак, 8. априла, у Дреници су нам убили 10 војника, а ранили 30 – подсетио је генерал Лазаревић саборце Треће армије окупљене у Нишу на сусрету под називом „Да се не заборави“. – Истог дана на Јуничким планинама на одељење граничара под вођством десетара Шарца удара од 200 до 300 плаћеника, а овај одбија напад. Друга граничарска група „Громови“ истог дана сукобљава се са шиптарским терористима, који улазе такође из Албаније и одбијају напад. И тако… почиње пакао Кошара.

 

 

Новости

1 КОМЕНТАР

  1. „Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.

    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.

    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,

    ал’ више се не окрећи.
    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.“
    Слава палим херојима Кошара!!!

    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*