Глоговац пре 18 година: „СЛАВА МЕ НЕ ЗАНИМА, МОЈЕ ИМЕ НИЈЕ БИТНО!“

0

Небојша Глоговац, сахрањен је 12. фебруара на Новом гробљу у Београду, а хиљаде људи испратили су великог глумца на вечни починак.

Глоговац је био познат као скроман човек којег слава не занима, а можда најбоље његове ставове о глуми и животу описује интервју из 2000. године.

У новембру 2000. Глоговац је за Време истакао да глумци нису важни, и да би било добро да у филму уоште не постоји шпица.

– Хтео бих о овоме да испричам теорију коју смо разрађивали ових дана у кафићу. Веома бих волео да се за глумце практично не зна, да их гледалац не посматра док гледа филм свестан њихове биографије и каријере, волео бих да гледалац не пореди глумце, какви су сада а какви су били онда, изузетно бих волео да се филм посматра као целина за себе, дошао сам да видим филм, не занима ме ко игра и не знам шта је тај пре радио. Можда би било добро да не постоји шпица… глумци нису важни, важан је догађај, важан је филм и то што се исприча у њему. Та идеја ми је јако занимљива. Можда би могла да се направи нека авангардна продуцентска кућа која би правила филмове без шпице. Моје име није битно за филм. Филму је непотребан терет имена. Ја волим да сам слуга у свом послу, не желим, није ми потребна биографија и све што иде уз то – изјавио је Глоговац за Време који је тада на занимљив начин описао своју каријеру.

Нисам се никад бавио замишљањем каријере. Једино што сам на ту тему радио, сећам се, још на факултету, али то је било зезање, смишљао сам говор за доделу Оскара. Шта би ко рекао кад би добио Оскара. Зезали смо се Војин, Сергеј (Ћетковић и Трифуновић, п.а.) и ја. Сећам се, пуно смо се захваљивали, па хвала овом, хвала оном. Али каријера, слава, заиста ми никад није било у глави… Па ја нисам отишао на глуму са 18 година због страха да то нећу моћи да радим како ваља већ због поштовања према том послу, инстинктивног осећања, јер рационално нисам ништа знао о глуми, ни шта је глумчев посао, ни како функционише – објаснио је Небојша Глоговац и наставио

– И ето, због тог неког поштовања према том чину и према рађењу свог посла, поштовања које и дан-данас имам, страхопоштовања у ствари, неког респекта према врхунском чину глуме, ето тај врхунски чин глуме је једино што ме занима. О томе размишљам. Стално ми је у глави прича о оном господину који је играјући у Идиоту кнеза Мишкина одведен у лудницу. Играо је на граници лудила. Фасцинантан ми је тај неки пут, претварање у Мишкина. Знате, неки су за тог глумца коментарисали да он ништа после тога није играо. Па шта он има да игра после, он не треба ништа више да игра, он је дошао до Тамо, пипнуо то, и ето… то је неки мој поглед на ствари.

 

 

Време

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*