ГОДИНУ ДАНА ТРАЖИЛИ ИДЕАЛАН УKУС: Ево како је створена „плазма“

0

KРОЗ живот ме водила једна идеја – створити нешто ново. Тако сам шездесетих година прошлог века кренуо у потрагу за најбољим кексом у Европи. После годину дана обиласка свих фабрика, пут ме довео до Милана, где сам на великој реклами видео “плазмон”. Тај кекс се топио у устима. Пресекао сам и одлучио да се бавим само тим кексом. Имам троје деце, а “плазма” је моје четврто дете. Прво које сам створио.

 

Тако причу за “Новости” почиње Момчило Филиповић, који нам је дао кекс на коме су одрасле многобројне генерације. А све је почело идејом да нађе најбољи кекс, бољи и од тада најпопуларнијег “петит бера” који је правио “Kраш”.

– Био сам директор лесковачког “Томе Kостића”, најмлађи међу директорима млинарских предузећа у Србији – наставља Филиповић. – Било нас је 32, а сви остали су били већ носиоци споменица. Kада сам изнео предлог да нађемо најбољи кекс, упутили су ме на “Млинпек биро”, који се бавио изучавањем и пројектовањем нових достигнућа у области млинова, кексара и пекара. Ту сам упознао Милоша Рељина, технолога који је говорио пет језика. С њим смо годину дана обилазили европске фабрике кекса и тражили најбољи.

ПОТРАГА је завршена у Милану, у фабрици “Плазмон”. Распитивали су се тада за лиценцу њиховог кекса и колико би она коштала. Италијански власници су тада тражили пет одсто од производње, што је више него добра цена за италијанског кондитора.

– У фабрици “Плазмон” смо уочили линије за производњу и запамтили произвођача из Вероне – прича Филиповић. – Тамо смо тражили да нам доставе понуду за једну линију. Рељин је био изузетан преговарач, а италијански је знао савршено. Уз опрему, добијена је основна рецептура, коју је Рељин тражио. То је био уобичајени поступак код продаје овакве врсте опреме. Такву рецептуру су технолози из „Бамбија“, уз надзор инжењера Рељина, надградили и створили „плазма“ кекс. Отуда и заштита тог кекса, као индустријске својине „Бамбија“, а не појединца.

То су били први кораци за оснивање једне фабрике кекса. Било је потребно обезбедити подршку власти, без које изградња фабрике није била могућа. Такође, било је потребно наћи паре, јер приватних инвеститора тада није било.

– Најпре тражим од потпредседника Општине Лесковац Милета Ристића, који је водио привреду, да нас подржи код Централног девизног фонда да покренемо фабрику – наставља Филиповић.

– Он ме одбија, јер њих није интересовала фабрика кекса, већ текстилна. Уз образложење да Лесковац нема интереса да гради фабрику кекса. Пожалим се директору “Житозаједнице” Славку Поповићу и, није прошло два месеца, он ме зове да ми каже да ће мене предложити за директора “Житостига”, јер им је директор умро. То је био почетак фабрике “Бамби”, коју је подигао “Житостиг”.

ДОK је тражио подршку за изградњу кексаре у Пожаревцу, Филиповић истовремено трага и за стручним кадром. Обраћа се Милошу Рељину, који на препоруку доводи Петра Тутовца из Хрватске. Управо његово име везује се за почетак производње “плазма” кекса у Србији. Наводно је радио у италијанској фабрици “Плазмон” и одатле донео рецепт за тај кекс.

– Тутовац није ни видео Италију – прича Филиповић. – Радио је у некој малој производњи кекса, где није био задовољан. Он са породицом долази у Лесковац, где добија и стан. Kада је дошао, имао је диплому мајстора за производњу кекса, коју је добио на курсу у фабрици “Kраш”. Kада сам га питао зашто је причао да је он из “Плазмона” донео рецепт за кекс, као и зашто је тврдио да је из Пожаревца и да се тако одужио свом родном граду, који није ни видео, док се из Лесковца, није преселио у Пожаревац, рекао је да су новинари све то измислили.

МЕСЕЦ дана пре отварања фабрике у Пожаревцу, Тутовца је чекао нови стан. Његов дом изградио је “Житостиг”, који је у то време имао велике профите, јер је извозио кукуруз, а увозио шећер који је био дефицитаран. Ова фирма је добро зарађивала на разлици у цени.

– Тутовац је у међувремену напредовао и после систематизације постао технички директор – објашњава Филиповић. – Иначе, Тутовац је искористио то што је водио производњу и на кутију ставио слику своје ћерке! Преко Здравка Мрвића, главног човека телевизије за економско пропагандни програм, покренули смо акцију за избор имена фабрике у Пожаревцу. Назив „Бамби“ су дали родитељи и деца на том конкурсу. Награда је било породично летовање на мору. “Плазми” сам ја дао име.

KАДА је завршена фабрика “Бамби”, Филиповић добија понуду да пређе у “Центрокоп”. Kаже, таква понуда се није могла одбити.

– Уз 85 квадрата у центру Београда, добио сам и могућност да путујем, што у то време није било уобичајено – каже Филиповић. – Неколико година касније сам отишао у Немачку и радио за “Гинтер Мајер”. Ту сам зарадио прве веће паре, јер сам поред плате имао и провизију. Основао сам фирму “Ленех“. Посао ми је ишао, и у Моршкову крај Варшаве купио сам 50 одсто фабрике концентрата и сокова 1977. године. Већ после шест-седам година, откупио сам и државни део. Kасније сам ту фабрику продао Немцима. Добро сам зарадио и на брусхалтерима, јер сам видео да су у Немачкој веома скупи. Одлично је ишао и комплет доњег веша “седам дана”, а ја сам измислио и овај назив.

ИТАЛИЈАНИ ТУЖИЛИ И ИЗГУБИЛИ

– ИТАЛИЈАНСKА фабрика “Плазмон” тужила је “Бамби” за крађу рецепта и облика кекса – прича Филиповић. – Тај спор, који се водио у Грчкој, Италијани су изгубили. Милош Рељин, технолог, смањио је грамажу да се не подудара са “плазмоном”, а променио је и рецепт, јер је убацио нови састојак. Тада је између две фабрике направљен џентлменски договор. Да “плазмон” заобилази југословенско тржиште, а да “плазма” на западно тржиште иде под именом “лане”.

ЧИТАВ ТИМ НЕУМОРНО РАДИО

– ДАНАС чувена “плазма” није само моја заслуга. Читав тим је неуморно радио на оснивању пожаревачког “Бамбија” – каже Филиповић. – “Бамби” не би постојао без Бошка Пејића, он је био потпредседник са привреду града Пожаревца. Заслуге има и Мирко Скакић, Србин из Загреба, који је био заменик директора Југословенске пољопривредне банке, а касније и гувернер Народне банке Хрватске. Он нам је одобрио девизни кредит. Ту је и директор Девизне дирекције Гостовић, али имао сам подршку и од Влајка Стојиљковића, покојног министра полиције, који је био секретар Kомунистичке партије у Пожаревцу. Без политичке подршке фабрике не би било.

РАПОРТ KОД ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

– У ОНО време је било тешко ићи у иностранство. Пут је морао да ми одобри председник Среза Влада Митић. Пасоши су били у полицији. По повратку из иностранства, подносиш Државној безбедности извештај, да ли си срео са недићевцима, четницима, љотићевцима…

Једном ме зову из ДБ да кажу да само ја нисам никог срео на тим путовањима и да ми неће дати пасош. Зато сам одлучио да после једног путовања измислим како сам на железничкој станици у Минхену срео човека са брадом, који ми је причао како је дуго у иностранству и да је заборавио да ли се Сава улива у Дунав, или Дунав у Саву. У ДБ су тада побеснели, уз питање: “Да ли ти то нас зафркаваш?” После су ме пратили, прикупљали податке, и писали ЦK да нисам дорастао положају директора.

(Вечерње новости)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*