Голгота динарске дивизије

    0
    Трагедија Библијских размера која је задесила Српски народ у Далмацији, може се мерити можда губитком Косова, а свакако није случајно да срби у овом веку изгубе, и Призрен и Книн. И једно и друго Косово. Како је дошло до тога да српски народ постане мањина на простору којим је опстајао вековима и где су узроци страховите мржње према Српском народу.

    Љубав којом српски народ љуби свој завичај проткана кроз сплет винове лозе, смиља и вријеска. Крв проливена за камен, оградице и луке за тежачки рад и муку далматинских срба који су опет знали и запевати и уз гусле заплакати. Љубав према завичају остаће искра неугашена која вапи за истином и правдом. И тај бол, крик, јаук гусала, провејава кроз порушена и спаљена огњишта, где се пјесма ојкаче, звук дипала и двојница одавно претворио у пјесму без рјечи и рјеч без пјесме.

    Писати о времену страдања, једнако је страдању, а опет без страдања нема нам ни радовања, без кајања нема опроста, без опроста нема ни будућности. Каква год да буду времена будућа не сме избледети сећање на трајање, борбу и страдање наших ђедова јер на то немамо нити можемо имати право.

    У неко време после Косова римокатолички писац Мавро Орбин оптужи Вука Бранковића за издају, и од тога доба до данас понавља се ова изопачена порука као коб кроз реч у српском народу. Иако је Вук Бранковић пружао отпор турцима и онда када други нису, иако је и сам Вук Бранковић умро у турском ропству. Срамни и за србе најтежи терет издаје је остао.

    Није дакле никакво чудо да се исти образац поновио и у двадесетом веку када су борци за слободу срба, а и оних који су желели да живе са србима, окарактерисани као издајници и отпадници од сопственог народа. Име којим су се срби поносили постало је, вољом моћника, име срамоте и издаје. Најбољи синови и кћери српског народа протјерани су или ликвидирани. Име четника постало је непожељно једнако као и истина.

    Историјска истина, као и свака истина, једнака, ако не пред људима, а онда пред Свевишњим Творцем заснива се на урађеном делу или не дјелу, вољи да се чини добро или вољи да се учини зло.

    Књига Војина Малешевића јесте сведочанство, не само посматрача догађаја него и запис учесника збивања у Далматинској буковици и местима у којима су срби живјели вјековима, а одакле их је вихор мржње Кајина и његових потомака гонио са кућног прага и рођеног огњишта.

    Читаоц ће сам донети суд, значајан за разумевање ратних дешавања у Далмацији. Иако далеко ипак близу, бура ће носити пјесме четника и њихову жељу за слободом која их је и водила под барјаком и тробојком српском; Са вером у Бога за краља и отаџбину, слобода или смрт!
    ГОЛГОТА ДИНАРСКЕ ДИВИЗИЈЕПри повлачењу четника кроз српску голготу остаци четничке бригаде Кистања и Ђеврсака, а по наређењу команданта Динарске четничке дивизије Момчила Ђујића, из Кричака упућени су на истурени положај у Лозовац код Шибеника, као предстража, како би се спријечило даље партизанско напредовање према слободној четничкој територији. У Лозовцу су затекли одред Богдана Ивића и три бригаде – скрадинску, котарску и смиљчићску које су се повукле из Равнијех котара и Скрадина усљед јаких партизанских напада. Све четничке јединице биле су смијештене у творницу алуминијума гдје је било мјеста за све. Кад су срби из села Коњеврата сазнали да 26 тенковска партизанска дивизија, коју су Енглези и Италијани наоружали најбољим тенковима, креће на Лозовац како би напали и уништили четничке снаге у Лозовцу да не би четници страдали послали су двије цуре – Српкиње, да обавјесте четнике о нападу и да се одмах повуку из Лозовца,јер да сутра може бити касно.Чим је то чуо командант корпуса мајор Васиљевић и Богдан Ивић одмах крену за Косово да о томе извјесте команданта дивизије Момчила Ђујића. Ђујић није повјеровао јер је сматрао да се ради о комунистичкој пропаганди те нареди да четници остану и даље као предстража у Лозовцу.Мајор се Васиљевић успротивио Ђујићевом наређењу и због тога дође до препирке између Ђујића и Васиљевића. Ђујић одмах уклони Васиљевића са командног положаја, а мјесто њега постави капетана Тонковића, који је потајно одржавао везу са партизанима. Мајор Васиљевић се нађе уврјеђен те напусти дивизију са четири четника, Ардалић, Димитријевић, Богдан Ивић без свађе одлучи да не призна Ђујићево наређење те му рече: „Моја је дужност да сачувам моје људе са којима сам четири године у борби против усташа и партизана“ након чега оде у Лозовац са својим четничким одредом и повуче се одатле исти дан.Сутрадан 30 октобра 1944 у први сутон 26. партизанска тенковска дивизија опколила је четнике у творници алуминијума у Лозовцу са свих страна и стаде тући тенковима. Четници са пушкама и митраљезима нити су могли да се бране нити су могли да пробију тенковски обруч и зато је Лозовац био гробница Другог Далматинског Четничког корпуса. Ту је изгинула српска омладина Равних Котара, Буковице и Скрадина. Под окриљем ноћи спасио се само један мали број четника. Заробљене четнике су комунисти повјешали по разним далматинским мјестима. Једино команданту корпуса активном капетану Тонковићу се ништа није догодило будући да је кокарду замјенио црвеном петокраком.

    То је прва и највећа трагедија Динарске четничке дивизије као посљедица издаје невјерних савезника и Ђујићеве тврдоглавости по којој је требало остати у Лозовцу до његовог наређења. Издаја је тешка и ужасна њу народ српски клетвом проклиње а и Бог издајнику никад дужан не остаје.

    Послије Лозовца парртизани су напали Косово са истом тенковском дивизијом. Четници су се са Косова повукли у брдовите крајеве у околини Книна гдје су крваве борбе биле између партизана и четника цијелога новембра мјесеца 1944.

    Пред сутон седмога новембра команда дивизије изда наредбу да се сви четници исте вечери концентришу у селу Голубићу одакле би се кренуло у правцу Босне. Око девет сати увече стигнем у Голубић са игуманом Каликом са још десет четника одсједнемо у кући једнога сељака, који је био за партизане. Око три ујутро дуже се игуман Калик пробуди нас све и предложи да одмах кренемо на жељезничку станицу гдје је било четничких јединица. Чим је Калик био готов узе пушку и своје ствари и напусти партизанску кућу, а ми остали се брзо спремимо и кренемо за њим према жељезничкој станици.

    Вријеме је било доста рђаво, црни су облаци прекрили плаво небо из кога је падала ситна киша а вјетар је јако дувао. Иако је ноћ била облачна мјесечина се пробијала кроз облаке. Нисмо одмакли од куће више од триста метара кад се чуо прасак експлозије. У кућу у којој смо заноћили партизани су бацили неколико бомби и запалили је, јер су мислили да се налазимо у њој. Сигурно нас је нетко открио и пријавио партизанима и да смо остали сви бисмо од реда изгинули.Провиђење Божје и проницљивост игумана Калика било нам је у помоћи. Лијепо каже наш народ српски нема смрти без суђена дана.

    У близини те куће била је Врличка четничка бригада која је одмах ступила у борбу против партизана који су учествовали у нападу.Борба је трајала неколико сати када су се партизани повукли усљед већих губитака. У згради жељезничке станице било је неколико енглеских и америчких официра које су четници спасили након пада њихових авиона. Позвао сам те официре да посматрају борбу. Један енглески официр говорио је добро италијански тако да сам му рекао „Пазите тко води борбу и тко се бори јер ће сутра радио станице из Лондона јавити да су се партизани борили против четника и немаца како би што више компромитовали четнике пред свијетском јавности“ и стварно радио станица из Лондона тако је јавила по жељи комуниста.

     

     

     

    Јован Његовић Дрндак, Српскаисторија

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *