Горан Гаврић: Теофил Панчић – Сатаниста и слуга Луцифера

0

Признајем да нисам знао колико је Теофил Панчић смеће. Знао сам да је верник квазипроевропског фашизма, знао сам да је жутоцрвени фанатик, али сам мислио да је човек који размишља и који је у стању да се понаша колико толико пристојно. Док нисам на његовој фејсбук страници прочитао његов текст о Републици Српској. Из неког разлога је дана 03. Априла 2015. на своју фејсбук страницу окачио текст објављен на сајту Пешчаника 03.11.2007. Вероватно не зато што се покајао због умоболног текста који је написао.

У даљем писању користићу се Теофиловим речником, па се унапред извињавам осетљивијим читаоцима.

Први сусрет дебелог дегенерика са Републиком Српском био је, каже, крајем 96. или почетком 97. Лепо, човек ишао да упозна младу државу која тек што се одбранила и формирала, хвале вредно. Па баш и није – Сорошева слугерања је ишла директ за Сарајево, рент-а-новинар је знао где је истина и пре него што је пришао РСу.

Прелаз границе подбула мрцина од новинара назива преласком у „Зону сумрака“. Ето, одмах је то приметио Теофил, да је то Зона сумрака, чим је прешао. Далеко било да је имао нека предубеђења, сасвим случајно се десило да је ишао у Сарајево, као да то што неко иде у Сарајево говори нешто о човековим ставовима. Сарајево које ни 2015. године није у стању да прихвати да др. Неле Карајлић попије кафу у том граду 96. Или 97. Је сигурно примало објективне и поштене људе као што је новинар за динар, Теофил. А он је објективно чим је прешао границу видео да је то Зона сумрака.

Затим дебели надрндани дегенерик вређа граничног полицајца Републике Српске, коју гнусна новинаролика Туђманова краста звана Теофил наравно такође вређа, називајући је гнусном Караџићевом државоликом крастом. Због нечега краста од Теофила, ваљда по облику лобање, човека назива криминално-патолошким типом. Како зашто, па зато што је погранични полицајац РС. Поједини његови сапутници нису испуњавали услове за улазак у РС. И ту наравно Теофилолика краста почиње са пљувањем, како, зашто, откуд. Није монструму прегојеном пало на памет да земља која је тек изашла из рата има одређене услове на улазак у своју територију и да им право да врати са границе безбедносно сумњиве особе. Департмент оф Хоумеланд Секјурити Теофиле красто.

Али авај, Богољуба води невидљива рука велике Америке, па тако његове путоводитељице интервенишу код УНПРОФОРа, Богољуб улази у Зворник, и иако се први пут среће са РСом, зна да је Зворник већ „четири године испражњен од две трећине својих становника“. Чудесна моћ запажања за неког ко је први пут у РС и не зна ништа о њој. Само што је пропустио да види да је тај Зворник у међувремену „напуњен“ – Србима протераним из Сарајева, Тузле, Калесије, Кладња… то му је промакло.

Даље описује РС на идиотски начин, „спаљене куће, пуста, дивља, улудо проливеном људском крвљу натопљена земљуштина“. Монструмолика краста наравно нема појма да: а) тај дио источне Босне никад није био нешто густо насељен, па је логично да је пуст б) такође и „диваљ“ (то се Богољубе зове природа), в) не пише зашто је четири године проливана крв, односно, да ли су то Срби сами себи проливали крв или је и с друге стране неко ратовао, г) земљуштина чисто да новинаролики отпад дода још коју деградирајућу реч. Ето, није ни земља, већ је земљуштина.

Нечовек неновинар и перверзна творевина од човека даље понавља тезе Изетбеговићевог агит пропа: да РС нема историјски, географски, демографски ни никакав други основ. Наравно, несувисла морбидна будалетина, оваплоћење маште удружених умоболника, заумни к’о-фол новинар којег се не можеш стидети, који ти не може не бити мучан, чије ти постојање и писање не може бити друго доли бол и срамота ако си релативно нормално људско чељаде и ако верујеш у Десет Заповести, ако си некада у животу бар једном прочитао неку књигу, слушао неку музику, попио неко вино, волео неку жену, ако ниси тек на задње шапе осовљени курјак који оштри очњаке и завија на месец са другим вуцима, није у праву. РС има и историјски и географски и демографски основ, што је најважније, има подршку свог народа, скоро стопостотну, али псу то није битно. Пас није ту да критикује, пас је ту да вређа, псето је ту искључиво да лаје. И осовљено на задње шапе завија на све оно што мрзе неофашисти из Сарајева, Загреб и Приштине. Јер толику количину увреда нормална особа написати не може, нормална особа би се запитала шта то није у реду с њом кад толико и тако мрзи.

А онда је кретеноид дошао на Враца, па препешачио стотињак метара нечега што је уствари – па географија Сарајева магарче. Брдо на ком расте шума, јер је Сарајево са три стране окружено брдима. А то је ваљда опет Караџићева кривице.

Е сад, човеколики мајмун се спушта у „Град Наше Срамоте“. За разлику од Зворника, који је испражњен од „две трећине становника“ (читај осам хиљада), безрепом хајвану Теофилу не смета што је Сарајево испражњено од „само трећине становника“ (читај 150.000, сто педесет хиљада, цирка 20 пута више него у Зворнику).

Није Теофил, нормално људско чељаде које је читало књиге и волело жену, обилазио спаљену и попљачкану српску имовину, израњављена српска предграђа, српска гробља, стратишта на којима су зверски убијани Срби по Сарајеву. Промакло човеку. „Човеку“. Јер „човек“ има око за мезарове, гробове не примећује.

Није Теофил ни ушао у Сарајево, а већ види његове убијене, осакаћене, протеране, одсељене… оно што нигде у РС дотле није видео, а прошао је кроз пола исте.

И опет монструм пљује по РСу, овим речима:

„оно што се обзананило у свом дражесно сатанистичком обличју, а другог доли таквог и нема, мада се касније додуше малко ишлифовало, трудећи се да некако у себи и из себе ископа и неку Бољу Страну, али није му ишло баш славно и баш убедљиво, нити ће икада ићи, јер ТО кумашине, нема „бољу страну“, то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема. Наравно да тамо, у томе, има и добрих и часних људи, али шта то вреди и шта то мења, кад је оно такво? Људи су томе ионако само на сметњи. Оно је, заправо, Чиста Идеја која се, авај, некако на кварно пробила до Стварности.

Ово није испад, ово је слика и прилика целог умоболниковог текста. Не могу да се сетим муслиманског или хрватског пропагандисте, па ни из редова неоусташких странака или којекаквих исламофашистичких сарајевских група који су овакве гадости писали. На сваку критику човек може да одговори овако или онако, на пет реченица најгнуснијег вређања стварно не знам како. Да ли је Гебелс овако писао о Јеврејима, Турци о Јерменима, Хуту медији у Руанди су Тутсије називали „жохарима“, али текстове овако пуне мржње ја нисам виђао.

Теофил, дебели дегенерик, није новинар. Теофил је сатанистичко зло у човеколиком (не људском, само човеколиком) облику, које други облик до умоболног сатанистичког и нема, мада се од Сорошевих новаца мало ишлифовао, трудећи се да у себи ископа неку Бољу страну, мада му не иде баш славно, нити ће икада ићи, јер ТО, кумашине нема бољу страну. Теофил је настало путем зла и зарад зла, и у вечном ширењу пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема. Људи су њему ионако само на сметњи. Теофил је, заправо, Чиста Идеја, која се, авај, некако, на кварно, уз помоћ Сорошевих и УСАИДових пара пробила до Стварности. У нормалној земљи, такво смеће би било одавно на робији, ако би га пустили за лечења.

Тешко је остатак текста подбулог говеда и читати, а камо ли анализирати. Искористићу само Теофилове речи да га опишем: постојање Таквог Нечега квинтесенција је нарочито уврнутог и садистичког зла и неслана шала природе.

Борбу за опстанак српског народа у Босни Теофил, по доброј старој Алија агитпроп причи, изједначава са злочинима и злочином. Теофилово смећарско лагање спада међу срамније ствари које су људи за паре радили откад се историја записује у књиге и хронике.

Опстанак српског народа у Босни ненормални скрибоман назива „ужасним, непоправљивим, одвратним, а понад свега непотребним и безвезним, крвавим, убилачким, пљачкашким и протеривачким“.

Овакве ствари може просиктатисамо Белзебуб, макар кроз уста, прсте, тастатуру, Пешчаник и фејсбук страницу Опседнутог.

Следи затим кључни аргумент: Теофил је 27 година живео без Републике Српске, па ето, то говори да је она непотребна. Ово је стварно врхунац идиотизма, Република Српска је била потребна стотинама хиљада људи, мушкараца, жена, стараца, деце… да би опстали. Али изеш ти све то, није била потребна Белзебубофилу. Ерго, непотребна је.

Овакав идиотизам је већ виђен, али као зафрканција кад Јапанац Муји каже да је њему најбитнија љубав према Јапану, здравље његове породице па онда материјалне ствари. Мујо на то одговара да је њему најбитније здравље, затим материјалне ствари, а за Јапан га заболе дупе. Е сад, то је виц, а холестеролом затровани отпад од новинара је то ладно написао озбиљно – мени не треба Јапан, дакле Јапан је непотребан.

И онда опет сатанистичка оргија од писања које се само дрогама може објаснити. Преписаћу је, убацујући име Теофила уместо имена РС: Теофил је гломазна цркотина разјапљена насред пута којим би радо пролазио нормалан и честит свет, српски и сваки други, али му је зазорно и постидно и мучно, јер Теофил је на концу тек срамотни исцедак и посмртни остатак једне канибалске оргије и убијања недужних која као шлаг на торту има америчко испирање мозга за мале паре моралних пигмеја. Ово што Теофил пише није питање мањка или вишка „српскости“, него људскости, тога јеси ли или ниси она и онај који је бар понекад у своме постојању нешто више од бесловесне фунте разгаламљеног меса, некадрог да душом, телом и памећу добаци даље од два-три Најнижа Порива.

Неко ко оволике гадости пише тачно је онолико потомак Доситеја, Тесле или Киша колико су разни Гебелси потомци Гетеа, Бетовена и Шопенхауера.

Белзебубофил се позива на братство, једнакост, правду… док бљује своје зелене сатанолике будалаштине на државу која је спречила геноцид над стотинама хиљада људи.

Јеси Теофиле, јеси крпа, јеси магарац, јеси усхићени партиципант широког фронта филистарског консензуса, јеси мудо а не бубрег.

Невероватно је мучно и прочитати такву умоболност од текста, а камо ли покушати анализирати је и одговорити на њу.

Једини добар одговор је – Теофил Панчић није новинар већ гебелсовско-усташко-фашистичко смеће од човека. Слуга сатане кога је његов господар таме наоружао каквом таквом способношћу набацивања речи на папир (екран), што је он искористио за ретко виђено гнусно вређање.

А кога вређа холестеролско брдо? Вређа мене лично. Вређа моју породицу, моје рођаке, моје комшије, суграђане и сународнике. Све нас из Републике Српске. Вређа мушкарце, жене, децу, старце, све нас који смо поносни држављани Републике Српске.

Вређа нас јер вређа нашу државу. Не критикује, мрзи, вређа, пљује, клевеће у у преко сто реченица од којих се не зна која је одвратнија и гнуснија од које.

Покушати одговорити на сваку Теофилову гнусобу је антицивилизацијски – Теофил јесте гнусоба од квазичовека. Као да смирено, разумно и аргументовано оповргаваш нечију тезу да су Јермени стока, да су Јевреји нижа раса, да су црнци робови, да су Тутсији жохари, да Србе треба побити.

Најгори Туђманови ни Алијини пропагандисти овакве гадости о Србима из БиХ и нашој држави нису писали ни у најгорим временима. Шта мотивише Теофила осим Сорошевских пара и позиције послушног псета антисрпске пропаганде је тема за читаву једну докторску дисертацију. Којим механизмима је рационализовао писање нечег оваквог за другу. Како је могуће да је после једног оваквог текста Теофил Панчић цењен од једног људског бића за трећу.

Теофил Панчић нас мрзи и шири мржњу према нама. Мрзи нас што смо опстали, што нисмо прошли као свугде где није било Републике Српске ни Војске Републике Српске. У муслиманско-хрватској Федерацији БиХ Срба више нема. У Хрватској су сведени на трећину предратног броја. У Сарајеву смо на нивоу статистичке грешке, више је Кинеза него Срба. Куће су спаљиване, људи убијани, старци мрцварени, деца убијана, жене силоване. Теофилу то не смета. Теофилу сметамо ми који смо то избегли и ми који смо се одбранили и који смо одбрањени.

Теофил нас мрзи јер смо Срби и јер смо преживели. Мрзи нас толико да о томе може да пише на стотине реченица.

Због тога је Теофил Панчић слуга Луцифера, Сатаниста чији су текстови одраз његовог Психичког Нездравља, Мржње, Жеље за Злом, Жеље за Уништењем, Подршке Убијању и Протеривању, Подршке Силовању и Пљачкању, Подршке Геноциду, неоусташким убицама стараца, арапским исламофашистичким главосечама, потомцима Ханџар-дивизије. Одраз његове Опседнутости Нечастивим.

 

Српски културни клуб

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*