Горан Козић: Да се ја питам пробао бих са залеђеном тортом

0

Онај филозоф што га мој имењак, познати режисер, вода као мечку около добио је торту у фацу и не могу да кажем да ме је због тога било срамота. Напротив. И њему је био диван дан, диван дан, а и многим Србима који су то видели. Нисам рекао свим Србима.

После чујем да је то овом мотивационом говорнику осма торта у лице током његових турнеја мира и разума!

Шећераш? Посластичар? Зависник? Ко ће га знати.

***

Да ли сам рекао – турнеја? Кхм, да, хајде да се подсетимо једне (филм „Турнеја”, Горан Марковић, 2008, седео сам на балкону „Сава центра” с целом жутом врхушком, одакле ми, неподобном, карта – не знам!):

Када је ономад министарка просвете хтела да пензионише Дарвина већинска јавност је хтела да је скрати за главу, што извесно не би била велика штета, међутим појавили су се неки нови елементи који иду у прилог њеној теорији против Дарвинове теорије.

Наиме, Горан Марковић, филмски радник, уверио је научнике и случајну публику да на његовом случају Дарвин не би могао да докаже своје претпоставке. У ствари, нико не би могао да објасни како је од онако дивних родитеља настао такав човек с таквим ставом према сопственој нацији.

Ова карика која недостаје декларисала се мундијалистом још ономад када је изјавила, у сутон једне београдске вечери и једне неспретне власти, како се никад није осећала боље него док је бомбардован Београд.

Ја се, међутим, нисам осећао никад горе него на премијери филма „Турнеја”, нашег кандидата за Оскара.

Парадоксално, али сасвим реално ова номинација по свему је била оправдана и очекивао се срећни исход. Зато што је филм антисрпски, дилетантски режиран с дилетантским сценаријем (такође Горан Марковић), по коме су глумци будале а Срби убице. Насупрот њима имамо праведне Хрвате, људине и сетне Босанце који нам шапућу док притиснути драматургијом и премијеровим обезбеђењем једва дишемо на балкону „Центра Сава”: „Ми смо, ба, вас вољели, и Звезду смо вољели и Београд и све ваше форе а видите какви сте ви, рибе једне (у филму је коришћена експлицитнија реч)”.

И ја сам се тако осећао, али не због тих речи већ због овација које је филм оправдано зарадио. На премијери, а на премијеру иде елита!

Ја нисам смео да кажем „уа” и зато сам – риба!

Покушавам то овим текстом да исправим.

Филм је прављен као нискобуџетна анегдота чиме га не потцењујем већ подсећам да је „Мед Макс” на исти начин зарадио милионе. Али није био кандидован за Оскара. Зато што се анегдоте не кандидују за Оскара!

Међутим, ова анегдота пледира да има и уметнички дојам и идеолошку потку и намеру да буде истинита, самокритична, катарзична!

Глумци су глупи, борци су пијане ретардиране крезаве ништарије, Срби су балега.

Али нису сви Срби балега и нису сви кандидовани због тога за Оскара.

Такође не пристају баш сви да ако већ морају да једу фекалије још и хвале кувара…

Јосиф Татић је играо феноменално, у фази је (био) да више и не мора да глуми већ само да се појављује, као некада Марлон Брандо, као некада Павле Вуисић, добар је био чак и Воја Брајовић кога иначе не подносим, и епизода с библиотекарком је била сјајна (потрудио се режисер, ето, шта хоћете, и Срби гину…) а Сергеј Трифуновић (кога тек не могу да видим очима) био је сјајан.

Сергеј Трифуновић је био феноменалан у најупечатљивијој сцени, у нечем најбољем што сам погледао у биоскопима у неколико протеклих година. Али… био је маестралан глумећи крволочног Аркана који садистички убија ратног заробљеника, Хрвата, певајући хит своје тадашње супруге а данас удовице, српске мегазвезде Цеце Ражнатовић!

Наравно Горан, а не Сергеј, у номинацију за Оскара уврстио је, осим осуде целог српског народа, и Цецу, појединачно, за сваки случај и због бољег утиска…

С гађењем устајем од компа, гурај ти, имењаче, даље на својој животној турнеји, само напред, против Срба јер на други начин ти Оскара можеш да видиш само на слици. Само напред, ми ћемо се стидети уместо тебе.

Али ако овога пута не успеш мораш и јаче и отвореније да удариш по нама, немој да се женираш, уметност је у питању.

Ово с филозофом добар ти је покушај.

***

Порука бацачима торти: Пробајте са залеђеном тортом.

***

Као и мој имењак, и други примати себи придају божански значај и петљају се у свој посао о коме немају појма. Тако и бивша уредница „Политике” у опозиционом недељнику прозива изабраног председника што није решио статус „Политике”. Ало, сестро, па ти си била уредница „Политике”! Шта си ти урадила за „Политику” осим што си је опљачкала својом, нормалном човеку незамисливом, платом? Шта си ти урадила за „Политику”?

Стварно сам смешан. Шта је за „Политику” могла да уради бивша шефица Деска сарајевског „Ослобођења” која је енергију показала само једном када јој је Тадић као председник распршио сан у којем она, у костиму модне линије „Десанка Максимовић”, постаје амбасадор Србије у Вашингтону.

*

А тек Станислава Пак: „Не очекујем да ће АВ бити шеф владе!”

Ма шта ти има да очекујеш и не очекујеш. Да ли те је неко питао шта ти очекујеш? И кога брига шта ти и да ли ти нешто очекујеш? У ком својству очекујеш? Откуд ти знаш…

Извини, на чему си ?

***

Да се не огрешимо о Заева: „Бићемо 30. чланица НАТО-а”.

Па бићете, него шта. Бићете слуге и Америма и Шиптарима. И још се радујеш!?

Добићеш орден, бићеш херој, види се то, а ако погинеш умотаће те у заставу. Америчку, пошто своју државу више немаш.

Јесте ли чули за америчког војника, хероја, који је одликован зато што је, приликом савезничког искрцавања у Нормандији у Другом светском рату, спасао животе читаве једне јединице убивши њеног кувара?

ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*