GORAN LAZOVIĆ: Vladimir Skobcov – Srbija je moja duša i moja savest!

0
VIŠEGRAD, 22. MARTA /SRNA/ - U Starom Brodu kod Višegrada danas je obilježeno 76 godina od ustaškog pokolja 6.000 Srba iz istočnog dijela BiH.

Deci u ukrajinskim školama daju kompot zvani – “krv ruskih mladenaca“ – priča Vladimir Skobcov, pesnik i bard, Orfej Donbasa, kako ga zove velika Juna Petrovna, uverena da poseduje božji dar i jezik tajnog znanja.

Rođen je u Donjecku, bavio se i boksom, tvrdi da je prvi put umro 1974. od jedne nečasne ljubavi, on, koji Gogolja i Bulgakova smatra najiskrenijim prijateljima, uvek u beloj rubaški, s gitarom, nalik Puškinu iz vremena vojne s Turcima, jutros je slušao susede kako se hvale što su živi:

-Jesi li video kako mi je metak prošao pored glave?

-Meni je prohujao pored nogu. Ti ga ne bi ni osetio, zato ja imam više razloga da slavim!

I priča o životu na prvoj liniji fronta, o krvi nedužnih ljudi, tvrdeći da fašizam nije u majdanovskim klozetima nego u glavama, seća se kad su branili Debaljcevo, kad su gorele kuće, jaukale starice, sa zidova padale ikone, kad su im ukro-nacisti raketama kopali grobove.

I kad su se vratili u Donjeck, iz Zaporožja mu se javila jedna poznata pesnikinja, koja ga je upitala: – zašto ste narušili primirje?

-A ja tad nisam znao ni da l mi je glava na ramenu, kako smo preživeli i odbranili Debaljcevo!

Kijevske vlasti sve čine da nacističku ideju upakuju u demokratski celofan.

-Sad nam je teže nego kad smo ratovali protiv Nemaca. Nama Nemci nisu ništa, a ovo su naša braća, susedi…! Oni nama nude drugi identitet, baš ovde gde vladaju ruski jezik i ruska kultura, i to čine kukavički, podlo, gađaju škole i crkve, i hoće da nas primoraju da budemo ono što nismo.

Bog je jezik, govorio je Brodski.

On je Istočnik naše snage, ali fašisti to ne znaju.

Zato je Reč moje oružje.

I čuda je činio Vladimir Skobcov da istinu o Donbasu sazna svet, posebno onaj demokratski, koji više brine o zdravlju vindzorskih pudlica  nego o deci ove mlade Republike, pogotovo onima kojima su granate odnele ruke ili noge.

Napravio je veliki festival – “Boljšoj Donbas“!

I dolazili su velikani ruske scene, od Kobzona do Stepancova, pevali su u Donjecku i umetnici iz Belorusije, Francuske, a Skobcov, učesnik brojnih festivala autorske  pesme, diplomama koje je na njima dobio – oblepio je toalet, jer mu nisu dopustili da učestvuje na Grušinskom festivalu, da istakne zastavu DNR, tvrdeći – liberalno, da je to nepolitička manifestacija.

-Ko sam ja bez domovine? – upitao je tada sebe. I odgovorio tako tiho da su ga čuli samo Juna Petrovna Moric, čitav Donjeck, i neki Srbi, koje u gradu od milion ruža, već zovu – herojima!

-Srbija je moja duša i moja savest! – govori mi Skobcov, čije knjige i pesme znaju napamet i ljudi iz ruskih vozova, onaj obični svet koji svoje muke uspavljuje u najjeftinijim plac-kupeima, gde se nikada ne može ostati gladan, jer ti ljudi  bez rodoljublja ne idu ni na pijac.

A kad padne noć, i kad zapuca, nebo, kaže, postaje zlaćano, pa krvavo, pa modro, i dok fijuču tako granate, on gleda u zvezde i sve je sigurniji da jednu nikada neće pogoditi.

Ta zvezda se zove – Juna Petrovna Moric, što u prevodu znači – Donbas!

Goran Lazović

Iskra

POSTAVI ODGOVOR

*