Горан Марковић: КАМЕН

    Камен је, заправо, био синоним за Голи

    0

    У два наврата сам узалуд потрошио по годину дана живота (скоро сам писао о узалудности напора као важном драмском елементу), прикупљајући грађу за мој никада реализовани пројекат „Голи оток“. Први пут сам покушао да филм о највећој послератној драми на тлу некадашње Југославије реализујем још давне 1992. Међутим, како је распад моје бивше домовине био у току, а рат већ захватио Хрватску и Босну, у ономе што је преостало од територије на којој сам живео (звало се то тада Србија и Црна Гора) није било ниједног острва које би личило на тај злогласни концентрациони логор. Други пут сам покушао 2013, разговарајући са преосталим голооточанима и прикупивши још једну гомилу потресних података са којима, испоставило се, нисам могао ништа да урадим. Тако сам по други пут одустао од мог животног пројекта, схвативши да у овој земљи (овога пута је то Србија) та тема више никог не занима.

    Можда бих некако и успео да потиснем све те ужасе којима сам у два наврата био испуњен да пре неки дан нисам прошао поред бившег Савезног СУП-а у Улици кнез Милоша. Од те хладне камене зградурине није остало ништа, срушена је за неколико дана ослобађајући терен за још један тржни центар, препун фирмираних продавница, ресторана брзе хране, банака и коцкарница, или већ нечим сличним. А онда ми је кроз главу прошао податак, који ми је саопштио један од тих несрећника, да је камен, од кога је начињена главна полицијска грађевина у Југославији, доношен баш са Голог отока, као поклон тамошњих сужања својим злотворима. Свака од тих каменица била је исклесана изнемоглим рукама робијаша и у себи је носила поруку исписану крвљу.

    Камен је, заправо, био синоним за Голи. Пре свега, главна тамошња делатност састојала се у дробљењу камених громада, преношења туцаника на други крај острва и бацања у море. Дакле, ужасно тежак и стравично бесмислен посао обављали су заточеници гулага каквог ни у СССР-у није било у Стаљиново време. Камен је био и једино окружење логораша. Као што само име каже, Голи оток је био тотално пуст, изложен страшним ветровима, зимама које су уједале и неиздрживим жегама лети. Воде није било и она је доношена и дељена селективно, цинкарошима пре свих.

    Посматран из ваздуха, Голи оток личи на камен бачен насумице у море. Изгледа да је, због квалитета мермера погодног за скулптуре, ту локацију за логор предложио вајар Антун Аугустинчић. Додуше, када сам пре три године, прешавши са Крка трајектом на Лошињ, а одатле изнајмљеним чамцем, по великој бури стигао на Голи оток, изненадила ме је лепа борова шума у сред тог крша. Старац, који ми је био водич на том најчуднијем путовању у моме животу, рекао ми је како су логораши добијали по једну садницу, коју би засадили, а онда по цео дан, у ставу мирно, стајали изнад ње да је не би сунце спржило. Сваки бор представља успомену на једног човека, коме се не зна ни име, ни судбина.

    О томе бих, дакако, могао да причам данима, али нећу јер се ипак надам да ћу, неким чудом, једнога дана ипак снимити тај филм. Гледајући, међутим, тај голооточки камен како се претвара у прах под багерима и дробилицама у Улици кнеза Милоша, помислио сам како се иста ствар догађа и са нашим памћењем: дробимо га у песак да би га потом истоварили на некој депонији. Заборављамо важне ствари, рушимо успомене, бришемо прошлост. Најбољи пример је баш ова злогласна зграда која би, да је сачувана, била одличан простор за неки музеј, можда баш о Голом отоку. То би било важно, не због осуде једних и ламента над другима, већ због упозорења онима који долазе на шта је човек спреман да учини другом човеку, из ових или оних разлога. Или Старо сајмиште, које је, поред тога што представља архитектонску вредност само по себи, такође простор на коме је некада хиљаде недужних људи страдало од фашиста. Данас то место служи као магацински простор окружен дивљим депонијама.

    На другој страни, рађа се „Кнез Михаилова на води“, како би се могао назвати монструм који напредује у срцу старог дела града, поред и изнад Библиотеке града Београда. Шири се као тумор међу оронулим кућама које представљају културну баштину, прошлост овог насеља старог неколико миленијума. Незграпна, претенциозна, агресивна грађевина као да прети ономе што је суштина Београда, складу његових улица просечених у осамнаестом и деветнаестом веку, чим је тај град крочио ван Калемегданске тврђаве. Неко је сада смислио да у сред историјског језгра направи тржни центар, још већи и бесмисленији него они саграђени на лединама Новог Београда. Још увек ми није јасно како се неки од наших урбаниста није појавило испред тог градилишта и запретио да ће се спалити!

    Али, не вреди… Почело је то са „Београдом на води“. То насиље, безочно силовање града. Довољно је да неко из власти каже како ће то „бити јако лепо“, па да почне рушење и небулозна градња разних малигних грађевина. Нико не пита људе који ту живе како ће им бити, да ли им се свиђају планови охолих властодржаца којима је једини смисао корист који ће из целе операције извући. Нико се не пита шта ће остати нама када они једног дана оду са власти. Те наказе ће и даље деценијама стајати ту, надживеће нас, а наша деца ће расти у нехуманој средини, тј. у једном ружном граду, како се о Београду изволео изразити највећи архитеката свих времена Корбизје.

    Горан Марковић

    ПОЛИТИКА

    ПОСТАВИ ОДГОВОР

    *