Горан Марковић: Србија, земља фараона

Сама кула од не-знам-ни-ја-колико спратова, која ће красити мегаломански пројекат на обали Саве, и фараонова огромна гробница по намени личе једно на друго

0

Покушавао сам да се присетим на шта ме подсећа пројекат „Београд на води”; знао сам да има неку јасну историјску аналогију али дуго нисам успевао да из сећања призовем било какав сличан случај. А онда ми је одједном, из ко зна којег дела несвесног, искочио филм који сам као дете обожавао. Пронашао сам га на интернету и сео да га погледам сада, после толико година, да проверим да ли ме дечачке успомене варају.

Реч је о „Земљи фараона”, америчком историјском спектаклу снимљеном 1955. године у режији Хауарда Хокса. Као један од аутора сценарија потписао се и сам Вилијам Фокнер. Радња се одвија у Египту, средином трећег миленијума пре наше ере. Фараон је опседнут припремама за изградњу пирамиде из које ће кренути у свој други, загробни живот. Али у градњи његове будуће гробнице потребан му је неко ко ће смислити савршен начин на који ће заувек бити сачувани тајни пролази који воде до његовог тела и енормног блага које ће с њим бити покопано. Незадовољан понудом домаћих архитеката, он ангажује странца, генијалног градитеља који се налази међу заробљеницима из фараоновог последњег ратног похода. Ова понуда, међутим, садржи и паклени додатак: градитељ ће, због сигурности, бити погубљен оног тренутка кад гробница буде завршена. Архитекта, као прави патриота, пристаје на то у замену за слободу свог народа.

Ту се појављује компликација у виду заводљиве кипарске принцезе. Она открива огромну збирку финих златних предмета и накита које фараон чува за свој загробни живот. Користи своју лепоту и лукавост да би постала његова друга жена и одмах покушава да се докопа једне раскошне огрлице. Али фараон јој то не дозвољава, уз објашњење да ће му све то силно злато бити потребно за трошкове на оном свету, с обзиром на то да тамо остаје заувек. Опседнута благом које јој је надохват руке, кипарска принцеза кује заверу у којој гину сви, од фараонове прве, добре и смерне супруге, до извршиоца завере и, на крају, самог фараона. Једино принцеза остаје жива, дочекавши да постане краљица Египта. Али, авај, баш у том тренутку почиње да функционише савршени механизам заштите фараоновог тела и његовог блага, па новопечена краљица остаје заувек заробљена у огромној пирамиди. Страни архитекта и његов народ ипак се спасавају, захваљујући доброти фараоновог заменика, и одлазе срећни својој кући.

У чему је, дакле, аналогија? Пре свега, у самој изградњи „Београда на води” и египатске пирамиде. У оба случаја, владар с неограниченом моћи жели да се спасе пролазности живота. Сама кула од не-знам-ни-ја-колико спратова, која ће красити мегаломански пројекат на обали Саве, и фараонова огромна гробница по намени личе једно на друго: они ће ту остати заувек као споменик њеном градитељу и представљати сведочанство о његовој немерљивој моћи.

Затим, време и новац који су потребни да би се обе грађевине саградиле. То се постиже на истоветан начин – насиљем над великим делом становништва. Годинама су људи у древном Египту стењали, грцали и умирали остварујући сан једног човека. Годинама ће се одигравати слична ствар и на савској обали. Читаве генерације платиће својим несрећним судбинама идеју једног човека да себи подигне споменик. Јер, неће страдати само они млади људи који су побегли у свет да не би, на овај или онај начин, били принуђени да учествују у овом бесмисленом подухвату. Страдаће и они који ће ту остати и, заједно са својом децом и децом њихове деце наставити да живе у граду чији ће заштитни знак бити наказна грађевина.

Остаје нам да разјаснимо и принцезину појаву, односно, што би Французи рекли: „cherchez la femme” (потражите жену). Мислим да је њена појава Хоксу послужила као синоним за похлепу. У њој су оличени сви они лицемери, и мушког и женског пола, који из личног интереса величају апсолутног владара, подилазе му преко сваке мере доброг укуса, али истовремено и сањају о његовом крају, верујући како су они управо ти који су на реду да владају и надајући се богатом плену који ће том приликом зграбити за себе. Наравно, нису свесни замке коју им је поставио одлазећи полубог. Како у филму, тако и у овој нашој причи, једини који на крају из свега излазе као добитници јесу инострани архитекта и његов народ који ће добити слободу, односно, у овом другом случају – новац.

Посматрајући догађаје око градње египатске пирамиде од пре пет миленијума, затим Хоксов прилично неуспели филм о томе (на мене је као дете оставио снажан утисак али данас ми изгледа дозлабога наивно), као и ово што се одиграва у мом граду на обали Саве, не преостаје ми ништа него да цитирам Борислава Пекића: „Маркс је казао да се историја понавља. Први пут као трагедија, други пут као фарса. Изгледа, међутим, да се сваки догађај једном одигран као фарса затим понавља као трагедија”.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*