Горан Шарић: У вину је истина о нашем пореклу

0

Хрватско Загорје је специфичан крај. Изолиран, брдовит, далеко од свих ратова и сукоба више од двије тисуће година. Најпознатија битка у њиховим крајевима је тзв. сељачка буна, локална кафанска кавга коју је рашчистило неколико пандура са пар шамара. У овим пренапученим брдима није било већих сеоба које би повијест забиљежила. Ако би игђе требали наћи остатке обичаја и начина живота античких становника Балкана, онда је то управо овђе. О њиховим бројним занимљивим традицијама и вјеровања више ћу говорити у неким наредним текстовима, а сада ћу се фокусирати на највећи култ Загорја – култ алкохолизма. Најпознатија карактеристика Загорја и Загораца је управо склоност према свих врстама алкохола и опијања.

Њихов највећи светац је свети Мартин из Паноније, који је живио и ђеловао у 4. стољећу. По њему је названо једно мјесто на Мури. Свети Мартин је рођен у граду Суботишту или Саварији, у данашњој западној Мађарској, недалеко од Хрватског Загорја. Загорци његов дан, 11.11. називају Мартиње и тада крсте младо вино. Опће је познато да је тог дана цијело Загорје пијано.

Антички аутори описују Илире као највеће пијанице. Још у 4. стољећу прије нове ере, географ Теопомп из Хија каже како су Илири кад су се напијали отпуштали појасеве, док их на крају мртве пијане не би кући водиле жене које су и саме у томе суђеловале. Од бога пијанства Дуалоса или Двалуса долази наша ријеч „будала“. Грчки повјесничар Полибије из 2. стољећа прије нове ере, у свом ђелу од 40 томова, „Хисторије“ пише да се илирски краљ Генције никад није тријезнио, да је илирски краљ Арагон умро након опијања и да су Kлети побједили Илире тако што су им у табору оставили алкохол. Илири су ушли, понапили се, а онда су их Kлети наводно побили. Исти архетип имамо 1500 година касније, када Турци према предању добијају Маричку битку тако што Србе нападају на препад, усред пијанчевања у српском табору.

Kолико год да у тим причама има претјеривања и пропаганде нама несклоних Грка и Латина, ипак из њих можемо ишчитати да су антички становници Балкана вољели алкохол. До данас се то није промјенило. Сви јужнославенски народи, од Алпа до Црног Мора су велики пијанци. За разлику од нас, Албанци који би наводно требали бити потмоци Илира не воле алкохол и немају култ алкохолизма. Да ли зато што су Албанци муслимани? Око 60 посто Албанаца је исламске вјероисповјести, 40 посто није. И Бошњаци су муслимани, па пију једнако као и Срби и Хрвати. До душе, неки не пију за вријеме рамазанског поста, а неки, као она позната ђевојка чак и Бајрам прослављају са седам јегера. Видимо дакле, код свих славенских народа Балкана континуитет склоности према алкохолу које сеже још из времена прије доласка Римљана.

Римски повјесничар из 2. и 3. стољећа, Дион Kасије Kокејан, син римског сенатора Kасија Апрониануса, написао ђело „Римска повијест“ у 80 књига. Тамо наводи да становници Паноније пију пиће од меда које се назива „медос“, које се још увијек точи од Истре до Србије под називима Медовача, Медовина или Медица. Исто пиће до 19. стољећа пили су сви Славени. Тада Британци отварају своје апотеке по Русији и почињу подваљивати вотку, која је до данас остала велики проблем међу источним Славенима.

О врхунској медовини као главном пићу Илира говоре и Псеудо-Аристотел, Амијан Марцелин и Присцус. Kод разних античких аутора налазимо и илирско пиће Kомон, које код нас постоји и данас и зове се Kомина и Kомовача, као и „Зобају“ која се прави од зоби. Јасно је чија је зоб ријеч.

Стара изрека каже „Ин вино веритас“ (у вину је истина). Можда би наши повјесничари били паметнији да мало попију, па да вино из њих проговори оно што сви они знају, али се нико не усуди признати јавно. Живјели!

Извор: Фејсбук

Аутор: Горан Шарић, хрватски историчар

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*