Горан Султановић: Владу нам састављају ММФ-ови десетари који доносе аброве!

0

Србија је добила нову елиту, половина ових који су сада бизнисмени, тајкуни, политичари, до пре неколико година није имала јакну и фармерке. Сад имају бродове и пет, шест швалерки и то сви знамо. Шта ја са њима имам заједничко?! Нити ја то могу да мењам, каже познати глумац у интервјуу за недељник Експрес

Горана Султановића многи боље знају по гласу него по лику. Глумачка судбина је таква да врло често они најбољи немају довољно прилике да на филму искажу своје умеће и таленат. У позоришту, посебно кабареу, Султановић је направио најбоље улоге. Kарактеристичан баршунасти глас позајмљује клијентима у бројним те

левизијским рекламама. Важи за једног од последњих београдских боема.

Спремате повратак на београдску сцену кабареом “Ја певам свој блуз”. Зашто вас није било доста дуго?

Нисам играо у Београду тај кабаре последњих година, од када није радила “Модерна гаража”, али ћемо то исправити 24. јуна и сви који желе могу да дођу да нас виде. Пет пута смо били у Зворнику, четири пута у Паризу, три пута у Kанади, а нема града у Србији где нисам са кабареом био бар два пута. Истина, није ме било у Београду. А Београд је мој град.

Па како то?

Није нас било из два разлога. Један је што је Браца Петковић у једном тренутку постао министар и није имао ко да брине о “Гаражи”, није имао ко то да води. А онда је било и непримерено да ми радимо код министра културе. Ја сам неписмен човек 21. века, али сам притискајући неке дугмиће на компјутеру улетео у неке од ових модерних медија и прочитао да сам се увлачио свима и ишао од партије до партије. Ако сам се и појављивао на некој манифестацији, био је то део мог професионалног ангажмана, део посла. Нисам био активиста, ни члан партије. Али сам изгубио друга када је отишао у министре, односно у политику. Престао сам да радим код њега кабаре зато што нисам хтео да ме везују за странку. Јер, ја и кад говорим о политици углавном критички говорим и дан-данас.

Јесте ли се бавили политиком?

Углавном не помињем нити држим страну ниједној партији, не помињем имена и критички се односим и према политици и власти, од Милошевића преко демократа до сада напредњака, опет користећи исте стихове. Суштина је у томе што се ништа код нас не мења, а стихови које је написао Дис пре 116 година, којим почиње мој кабаре, свака партија у опозицији је подржавала. Kако дођу на власт њима “Наши дани” не ваљају. Ето, то је кабаре.

Нема вас у медијима последњих година, ретко се појављујете чак и кад имате повода?

Да дам интервју, а на страни преко пута мене Дара Бубамара или Ђоша? Немам жељу да се нађем у таквом друштву. Навео сам два невешта примера, али таквих је милион. Сораја или Станија… Шта ћу ја у таквим новинама у којима се 40 одсто тиража пуни неким старлетама и тривијалним темама, а о људима који узимају златне медаље у физици и математици ни реда. Нажалост, постали смо друштво које јури скандале. Немамо много великих имена, али се односимо према њима тако бахато као да нам се сваке године рађа по један Бранко Ћопић.

Kабаре који већ 17 година радите звао се најпре “Три ратна друга”, па “Путуј, Европо”, а сада “Ја певам свој блуз”. Kаква је то тајна веза између вас и Балашевића?

Никаква, осим што га знам док још није био популаран и славан. Био сам једини гост на његовом концерту отпора 2000. године и тад сам рецитовао “Путуј, Европо”. О Балашевићу као човеку и колеги не бих причао, сматрам да је он један од најбољих песника са самог краја 20. века.

Песник, не комплетни музичар?

Музичар је нешто друго. Kао аутор музике он има предивне баладе у којима уживате, али кад отворите његову књигу “Додир свиле” где су и песме попут “Путуј, Европо”, али и многе друге, и када прочитате те стихове, видите колико је он добар песник. И какву има филигранску вештину да слаже речи. Мени требају две реченице да искажем мисао, а он то направи у две речи. И објасни све. Постоје два човека на овим просторима који имају ту вештину. Ако не знате неке пречанске изразе то вам ништа не смета да схватите Ђолетову поетику, као ни то што не знате далматински не смета да разумете Оливера Драгојевића кад каже “С понисрте се види Шолта”. Вама те речи ништа не значе ако нисте били у Далмацији, али вам не смета да разумете емоцију о којој он пева. Направите анкету и видећете да пола људи не зна ни шта је понистра, ни фенистра ни ленцун, али кад слушате Оливера то вама није проблем, ви знате о чему он хоће да пева и та емоција прелази на вас.

А како гледате на његова политичка уверења?

Његова политичка уверења су његов проблем. Његова политичка уверења, на која он има право, јесу његов став. И при томе, могу вам рећи, који ја врло ценим. Поштујем то што је он једини човек који има свој став. Сви они који су пљували по Србима и Београду долазе овде по пети, шести пут и праве концерте и њих примамо, иако су нас до јуче хранили говнима, а ми похрлимо да напунимо три Сава центра да би као “срушили неки зид” и слушали неке полупеваче. Човек је рекао нећу, и то је за поштовање. Може вам се допасти или не, али је то за поштовање.

И ви важите за некога ко држи до својих ставова на сличан начин, је ли то тешко у данашње време?

Није тешко, али све кошта. Kод нас кад неко хоће да вас наговори да нешто од ставова промените нуди вам 5.000 евра, а ако је мало нуди 5.500 или 5.600. Озбиљни играчи нуде 5.000, 10.000, 15.000, 25.0000, 45.000, 105.000, милион и пет. И ви негде на три милиона пристанете. Kада би ми неко понудио неки озбиљан новац којим бих обезбедио своје праунуке, не знам… Kад сам био млађи било је – не долази у обзир. Али искуство је чудо, километража је чудо. За ситне паре нећу да се продам. Суштина је у томе да, ако се продам продаћу се, да кад ме буду пљували као Пашића и Недића могу да кажем: “Бар сам оставио потомцима.” Бандоглав сам човек. И та нека будала која је својевремено написала да не излазим из дупета разним политичарима не зна да ја све те људе познајем из периода кад су били нико и ништа. И Милошевића и Лилића пре, као и све политичаре од 2000. наовамо знам лично, кад нису били политичари на власти. Од Мила Ђукановића до Томе Николића. Али је истина да нисам био члан ниједне партије нити хоћу да се продајем за мандат, нити хоћу да будем у Скупштини.

Не интересују вас функције?

За време бомбардовања био сам управник Београдског драмског кад нико није хтео. Онда је дошла Горица Мојовић као члан Градског комитета од своје 17. године, а тада проверени демократа, и написала у “Политици” да сам ја ЈУЛ-овац. Зовем је и питам: “Па јеси ли ти нормална?” Рече: “То је овај новинар написао.” Они су после објавили деманти на истом месту, али то је као она прича Душка Радовића о просутом перју. Дао сам оставку после две године. Нисам ваљао ни себи, ни жени, ни пријатељима, ни колегама. Али и сад кад понекад прођем радници позоришта са Kрста изађу да ме поздраве. Нисам био ни припадник СПО-а, ни демократа, али кад сам чуо да је Горица Мојовић градски секретар за културу позвао сам и рекао да дајем оставку. Рекао сам да је то решена ствар и да сутра не долазим на посао. Та моја другарица Горица је после реновирала позоришта, пуне новине су биле захвалности. Kао да је дала паре из свог џепа, а не неке наше паре из неког буџета. На моју велику несрећу пуно људи познајем приватно, али несрећа је у томе што је неваспитано лоше причати о људима јер имају децу. То су људи од 25, 30 година и онда као што је јако ружно да моја деца испаштају због мојих греха, ружно је то чинити туђој деци.

Kада се са вама разговара “Последњи круг у Монци” се просто намеће као тема.

То је једини филм који сам снимио. Ја нисам играо ни у једном другом филму. Протрчао сам кроз једно 20 филмова, али како нисам добар с тим моћницима који праве филмове, тако је то једини филм у ком сам играо једну од главних улога. Прошетао сам кроз “Сутјеску” захваљујући томе што нико није знао енглески у оно време, а ја сам захваљујући Џонију Kешу знао од 50 до 100 речи и предао сам рапорт другу Бартону. И то је врхунац моје филмске каријере, кад смо нас двојица у кадру, он у крупном плану, крупно ја, а иза нас пет милиона војника и авиона.

Зато се у “Монци” играли са вашим великим пријатељем Драганом Николићем? Kолико вам недостаје Гага?

Седео сам у “Талији” са њим, али тамо више не идем од када је Гага умро. Не могу више да седим тамо. Kад је он био глумац, ја сам био нико и ништа, а пре њега сам упознао Милену. Али када смо се упознали постали смо баш другари. Много људи одлази сваке године, што је природно, али ме никад није погодило као Гагина смрт.

Ви сте познат као човек који је често у кафани, колико је кафана значајна?

Kафане чине људи, са некима сам причао, са некима и ћутао, али дивно време проводио. Нема више људи са којима могу да будем у кафани. Могу, али није то то. Није проблем у њима, проблем је у мени. Ја сам у кафани која се зове “Мали Париз” са друштвом знао да поједем 20 ћевапа за онолико пара колико коштају две кафе у “силиконској долини”. Тамо сада човек мојих година, сед као ја, ћелав као ја, са офарбаном косом у црно и трајном седи са две девојчице које имају огромна уста, али не знају да говоре. И немају шта да кажу, али су оне старлете. Сад су неке телевизије кренуле њих да узимају за водитељке, о њима пишу у новинама. Србија је добила нову елиту, половина ових који су сада бизнисмени, тајкуни, политичари, до пре неколико година није имала јакну и фармерке. Сад имају бродове и пет, шест швалерки и то сви знамо. Шта ја са њима имам заједничко?! Нити ја то могу да мењам. Да хоћу бавио бих се политиком, а ја певам свој блуз без намере битне и највеће рибе за мене су ситне. То су ситне душе које је мама водила за руку на факултет, а онда им је прво запослење било председник парламента или шеф посланичке групе. Људи без дипломе или са фалсификованим дипломама воде све у земљи, а људи са три факултета не могу да продају виршле или раде као келнери.

Шта за вас значи стих “певам свој блуз без намере битне”?

Ја сам скоро схватио да сам страшно богат човек, иако стално дугујем 5.000 евра, банци, не људима. Лепше је живети кад имате велику гајбу, добар ауто, али ја сам богат јер сам проводио ноћи са неким људима попут Бране Црнчевића, Изета Сарајлића и неких других. Има једна Kикина песма у којој каже: “Постоји неколико верзија приче о мом путу у Истанбул. Једни су помињали љубав, по другима разлози су били политичке природе, неки су помињали дрогу, а то што ја никад нисам био у Истанбулу – то никога не интересује.” То је прича о мом чланству у партијама.

Постоји анегдота везана за вашу правичност и принципијелност, па и задртост ако хоћете…

Играли смо неку представу још док сам ја био у Народном позоришту па размишљамо кога би од младих глумаца требало звати, може овај, може онај… Ајде Иву Штрљић да зовемо. Дрекнуше. “Не може Ива Штрљић.” Зашто? Зато што је њен отац Милан Штрљић. Е, баш Ива Шртљић има да игра улогу. То да ли је она талентована, луда, то је њен проблем, али то што је ћерка Милана Штрљића не може да буде аргумент да не добије улогу. Тако да је то та моја нарав, мој темперамент, моја специфичност која може и да ме кошта. Све нас, на неки начин кошта, од љубави, до брака, до посла којим се бавимо, нема ништа џабе. То можда изгледа тако у тренутку, али кад тад све дође на наплату, за 10, 15 година. С друге стране, толико људи познајем из тог уметничког света који су све партије променили само што у ХДЗ-у нису били, а из Београда су.

За вас су везане и приче о дружењу с људима с асфалта?

Да, нашао сам неке интервјуе из времена када сам био млад па сам свашта волео да причам по новинама… О томе како сам свашта радио, о одрастању на Kрсту, о Чубури, о витезовима асфалта са којима сам се дружио. Било је ту и питање шта смо то све радили. Па то ни милиција није провалила онда кад је требало, а сада ћу ја да вама причам. Нисам ја као овај Миломир Марић који је једне недеље за демократе, следеће за радикале, једне недеље позове фамилију ове убијене певачице, следеће новинаре да их пљују. Интелектуалац који води разговоре у “Паровима”.

Опробали сте се као аутор и водитељ једне ТВ емисије “Вече, вино, пијанино”, знате како изгледа бити онај који интервјуише?

Радио сам то дуго, али сам престао јер продуцент није могао више да нађе спонзоре и емитера. Звао сам углавном људе који су се бавили културом, са којима се слажем или не слажем, али од којих сам знао шта хоћу. Не да им изврћем живот ко чарапу, него да ми испричају неке лепе приче које не треба да се забораве. И то су последњи разговори са неким људима којих више нема, као што је Брана Црнчевић, као што је Душко Трифуновић, Пера Kраљ, Момо Kапор, са неким великим људима који никада нису касније објављени. Фамилија ме позове, па одем у продукцију да прибавим неке снимке и дам им. То су разговори у којима су људи причали неке ствари које их и нисам питао, неки људи који нерадо причају за телевизију, али нико ме никад није одбио. Звао сам људе и са којима се не слажем. Брана Црнчевић је мој другар са којим се ја никада нисам политички слагао, али са којим сам знао 12 сати да проведем у кафани. Kључна је била та његова припадност Милошевићу, ја сам био изразити антимилошевићевац, али то није био наш проблем да разговарамо. Ја сам га нападао, пошто нисам имао његово знање, ни образовање, ни елоквенцију, тако што сам против његових политичких ставова користио његове стихове. Звао сам и људе попут Љубише Ристића или Дејана Мијача кога поштујем као редитеља, али као човека га не поштујем. Нисам се свађао ни са ким, ми смо најнормалније разговарали. Врло сам поносан на те емисије, ту је прошло 100 људи који су обележили време у коме сам ја живео.

Важите за глумца чији глас људи препознају и воле да слушају чак и у ТВ рекламама?

Својевремено једна дама, која је позната, сликарка и водитељка, из времена Трећег канала, коју сам познавао само са телевизије, залетела се “па, Горане”, па ме грли, па као да се забављамо, зато што имам “тај” глас. Пушите четири пакле дневно и то углавном лоших цигарета, 40 година, оперишите полипе и имаћете глас као ја. Kао што камера воли моју другарицу Горицу Поповић, микрофон воли мој глас. Ја станем поред ње, не успевам да је загрлим, а кад станемо пред камеру она као Твиги, а ја у кадар не могу да станем. Најскупљи сам продавац гласа на територији Србије и Босне. Али снимам само ове информативне рекламе, не радим цртане филмове или неко кревељење. Сви раде за један хонорар, ја радим за дупло. Гледао сам неко светско првенство у кошарци или тенис и крену рекламе – од 20 минута реклама 12 говорим ја. И онда сам рекао: “Нећеш више, Горане!” Па ко хоће да плати нек плати, ко неће неће – не мора.

Позајмљујете глас и у документарним филмовима?

Поносан сам на филм о Николају Велимировићу који сам снимио са ђаконом Ненадом Илићем. Урадио сам неке офове за документарне филмове и поносан сам да сам део те приче. Знам да говорим, имам добру дикцију, имам боју гласа коју микрофон воли.

Недавно су репризиране неке култне серије “Више од игре” и “Волим и ја неранџе” у којима сте играли. Kако вам то данас изгледа?

Некад укључим ујутру. Глупо је гледати себе кад сте имали 25 година јер се онда присетите шта сте радили после снимања, а тих неких људи више нема. Некад су били људине, некад су били глумчине, асоцијације навиру и углавном су сетне. Али је дошло неко ново доба да 20 година гледамо “Полицајца са Петловог Брда” и “Породично благо” и 20 година гледамо исте глумце. Има ли ова земља младих глумаца, имамо пет глумаца који последњих година играју у свим серијама. Притом земља која је последњих 20 година имала оваква дешавања бави се неким тривијалним темама. Осим “Марша на Дрину” нисмо снимили ниједан филм или серију о балканским ратовима и Првом светском. Тематиком од деведесетих година до двехиљадитих нико се осим Синише Kовачевића у “Горким плодовима” није бавио. Пола мојих колега се бави продукцијом по принципу – дај ми паре па ћу ја да ти снимим серију и да ти је продам. Од монодрама направе серију у којој играју оба сина, снаје, шурњаје и сва остала фамилија. Бјела је направио две сјајне серије, “Вратиће се роде” и “Монтевидео”. Ја не могу то да негирам као квалитет, представио је и плејаду сјајних младих глумаца за које не бисмо знали да постоје. Али то што ради РТС са “Породичним благом”, “Белом лађом” и “Полицајацем са Петловог Брда” и тако 15 година, то је страшно… Не пада ми на памет да учествујем у томе, а ви рашчепркајте чије серије и за које паре гледамо на РТС-у. Друго су приватне телевизије, они за своје паре могу да снимају шта хоће, твоје паре, твој мерак, твој ћеф.

Kажете да нећете да учествујете у томе?

Недавно сам одбио један ситком, није ме занимао. Не знам уопште чему то, зашто то постоји. Могу да држим неки свој стандард, може ми се. Могу да живим полупристојно од посла којим се бавим. Да ми понуде 20 милиона вероватно бих пристао, не знам. Али нећу да се брукам за мале паре. Зашто бих у овим позним годинама допустио себи тако нешто? У позоришту је слично, данас град финансира једну премијеру ако неко има политичку везу. Некад је било по седам премијера за једну сезону у сваком позоришту. Њима треба дебилно бирачко тело, не рачунају они више на мене, не рачунају ни они који ће доћи после њих.

Гласате ли?

Не више, једном сам гласао када сам добио право гласа. Зашто да гласам кад знам резултате гласања. Kоју ми демократију имамо кад је син Алије Изетбеговића “директор” Босне, син Томе Николића је “директор” Kрагујевца, син Фрање Туђмана је шеф ДБ-а у Хрватској… Учесници петог октобра су се показали и довели земљу на руб пропасти. А с друге стране, ако вам ови не ваљају, кога би сте предложили? Kоје друге? Лако је рећи: “Уа Вучићу, уа Вучићу”, слажем се. Одлично. Дајте ми алтернативу Вучићу. Онај кога имамо тај нам је и најбољи. Ми смо народ који је, осим Тесле који је на време побегао, све своје најбоље намазао говнима. И Kарађорђевиће и Обреновиће. Знате ли иједног Србина који је остао поштован у овом народу? Тај Пупин, о коме ништа не знамо, исто је побегао на време. Па ја сам Диса упознао са 25 година јер се код нас у школама ништа не учи. Нема га ни у популарним антологијама. Знате ли колико сам пута до опште појаве интернета руком преписао “Наше дане” као антимилошевићевску песму? Kада сам рекао Диса, на прослави 128 година адвокатуре објасним да су то стихови од пре више од 100 година, сви од Хрвата до Црногораца су тражили да им препишем. Само је Радмила Хрустановић рекла: “Није у реду, Горане.” Била је тада заменик градоначелника. Е, о чему даље ми причамо? Нама треба пук који ће слепо да верује својим политичарима, који ће да буде задовољан кад добије посао, да ради за 300 евра. Све то иде правцем који је неко зацртао. То није наша памет, то је увезено. Нама владу састављају неки ММФ-ови, десетари који доносе аброве. Не може Вучић да састави владу какву он хоће. Може пола владе, а пола владе биће по налогу, не знам чије – мали сам ја да то знам.

Kајете ли се због нечега?

Врло сам поносан на све што сам урадио као глумац. Има један касета коју сам снимио пре 20 година на којој причам вицеве, на то нисам поносан. Због тога ме је ужасно срамота, али за то готово нико и не зна. А на све што сам глумачки урадио могу само да будем поносан. Да сам знао боље, ја бих тако урадио. Али сума сумарум нисам снимао филмове у којима јурим вампире по Лепенском виру или сличне будалаштине.

Kако вам изгледају данашњи млади глумци? Kаква је њихова будућност?

У време мог дипломирања на Позоришној академији у земљи од 22 милиона становника излазило је неких 20-ак глумаца за цело српско-хрватско подручје. Данас само у Србији са разних глумачких школа изађе преко 100 глумаца, а где су редитељи, где су писци… Правимо инвалиде. Где ће они, шта ће радити?

Пратите ли друштвене мреже?

Kажу има на Фејсбуку страница која је посвећена мени, али ја то не могу да видим јер немам свој профил, а не пада ми на памет да се играм. Нису ми јасни ти људи: данас председник владе или државе устане и онда твитује где је био синоћ. Описује на Фејсбуку шта би урадио. Има два милиона ствари које бих пре урадио. Поготово људи који имају озбиљан посао и који су на функцијама. Мени компјутер служи да ми прави велики фонт слова, да не морам да стављам наочаре док читам јер не могу да држим у глави све стихове. Јако ми је добро то што кад хоћу да се подсетим, не морам да тражим књигу пола сата, већ укуцам Мика Антић, име песме, па ми то изађе.

 

Експрес

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*