Гордана Павловић: САМО ЈОШ ЈЕДАН ДАН

0

Не могу да се сетим када ме је неки филм толико уздрмао, потресао и навео на дубоко размишљање као  „12 година ропства“. Ради се  о црнцима робовима, њиховом животу, ако се то уопште може назвати животом. Размишљам и  поредим промене у односу на садашње време? Гледајући њихов живот и  наше животе, невероватно је колико има сличности. Додуше, не везују нас и бичују, имамо парче сапуна да се оперемо, можемо да се крећемо слободно, …

Али с друге стране, када се мислима вратим уназад 25 година, па до данас ништа се није променило. Језива, сурова истина!

Само што су све упаковали у шљаштећи папир, који нас заслепљује да не  видимо ништа;

Mузика коју нам пуштају је прегласна, тако да не чујемо ништа;

Хране нас својим отпатцима, који су довољни само да се утоли глад;

Бомбардују информацијама о тероризму, злочинима, опасностима, тако да страх у нама долази до кулминације.

Све полако иде у суноврат, у провалију неморала, неправде, бешчашћа, а они који су утабали стазу према њој  диче се  и поносе својим (не)делом.

Ако си паметан, интелигентан, школован и имаш своје ја-боље ти је да ћутиш, сагнеш главу, ако хоћеш да преживиш. Не показуј своје способности, не исказуј мисли и идеје, ако ниси са оне друге стране. А та друга страна се залепила за све накарадно, наопако, што заслужује осуду од стране части и поштења.

Сломили су нам кичму! Вучемо се као робови, молећи Бога да преживимо само још један дан.

Не правимо планове за месец, годину унапред, јер смо потпуно овисни од њих. Шта ће донети? Шта ће пресудити?

Не, заиста нема брања памука на плантажама од свитања до мрака, на врелом сунцу, празног стомака, за парче хлеба, и не, нема потребе да кријемо да смо писмени, као што су то морали робови. Али данас нико и не пита да ли си запослен, да ли имаш могућност да зарадиш и платиш све те силне рачуне које се немилосрдно шаљу. Чик, па не плати! Доћи ће, узеће ти и оно мало што имаш, истераће те из куће и шта си онда бољи од оног црнца, који је стрепио само за голи живот? И о његовој некад, и нашој сада, судбини други одлучују. Није ни битно како се зову и под чијим су окриљем. Некада су то они које сматрамо пријатељима, некада послодавци, који се размећу парама, некада блиска родбина, која се „снашла“ у свим тим мутним водама. Сви они су  напрасно осетили „моћ“ пустог новца, заборавили на све, ко су, шта су, одакле су. А нису ни свесни да им блато и муљ, залепљен на ђонове, остаје на сваком кораку који направе, на сваком бићу који згазе. Лажна обећања, на која жељни промене наседамо, а не видимо  перфидност која им исијава из очију.

Психички нас силују разноразним ријалитијима, заглупљују животима старлета, пласирају којекавке катаклизме и долазак смака света, а ми смо већ одавно смакнули сами од себе. Физички смо уништени, јер се живи изнутра поједосмо од бриге како да преживимо само још један дан!

У безнађу, страху, жељи за доказивањем глођемо једни друге, уједамо, саплићемо, газимо, само да се попењемо за један степеник више и ближе онима који имају моћ, а ти исти се наслађују тиме попут Римљана у арени гладијатора.

„12 година ропства“ – слободан, паметан, добродушан, учен црнац, поверује преварантима и проведе године бола, голготе и страхоте, да би дочекао своју слободу, захваљујући човеку, који је ризиковао сопствени живот, верујући у правду.

Црнци су дочекали своју слободу.

А шта ће бити са нама? Ко ће нас да спаси? Када ћемо ми бити слободни, а да се не своди на то како да преживимо само још један дан? Када ћемо осетити слободу живота, мисли, речи, без страха од изговореног, написаног? Па, нека већ једном  потегну и тај пусти бич и одеру  ово мало коже, на већ натрулим костима, јер  смо и овако полумртви изнутра, изубијани и изударани, натрули од чемера и накупљене горчине, са набреклим венама кроз које кола крв разводњена страхом, погледа изгубљена и осмеха сахрањена у неким давним временима.

Једино светло које могу да видим и које ми улива оптимизам јесу млади!

Наша младост која ће, искрено се надам, имати снаге да скине ове „3Д“ окове којима смо оковани, лукавом игром моћника, затворени у зачарани круг, око којег се једнолично вртимо, док они убиру зрна пшенице нашом крвљу и сузама заливена.

Једина нада која ме још увек држи  јесу наша деца, паметна и интелигентна, која, пролезећи кроз њихове  наметнуте школе, јако добро види лице и наличје,  оно што се крије испод маски светских робовласника, па ће знати и како да их скину и  поставе на престо слободу, правду и морал!

Српска књижевница Гордана Павловић

(члан УКС-а и редован члан Матице српске)

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*