Gordana Pavlović: SAMO JOŠ JEDAN DAN

0

Ne mogu da se setim kada me je neki film toliko uzdrmao, potresao i naveo na duboko razmišljanje kao  „12 godina ropstva“. Radi se  o crncima robovima, njihovom životu, ako se to uopšte može nazvati životom. Razmišljam i  poredim promene u odnosu na sadašnje vreme? Gledajući njihov život i  naše živote, neverovatno je koliko ima sličnosti. Doduše, ne vezuju nas i bičuju, imamo parče sapuna da se operemo, možemo da se krećemo slobodno, …

Ali s druge strane, kada se mislima vratim unazad 25 godina, pa do danas ništa se nije promenilo. Jeziva, surova istina!

Samo što su sve upakovali u šljašteći papir, koji nas zaslepljuje da ne  vidimo ništa;

Muzika koju nam puštaju je preglasna, tako da ne čujemo ništa;

Hrane nas svojim otpatcima, koji su dovoljni samo da se utoli glad;

Bombarduju informacijama o terorizmu, zločinima, opasnostima, tako da strah u nama dolazi do kulminacije.

Sve polako ide u sunovrat, u provaliju nemorala, nepravde, beščašća, a oni koji su utabali stazu prema njoj  diče se  i ponose svojim (ne)delom.

Ako si pametan, inteligentan, školovan i imaš svoje ja-bolje ti je da ćutiš, sagneš glavu, ako hoćeš da preživiš. Ne pokazuj svoje sposobnosti, ne iskazuj misli i ideje, ako nisi sa one druge strane. A ta druga strana se zalepila za sve nakaradno, naopako, što zaslužuje osudu od strane časti i poštenja.

Slomili su nam kičmu! Vučemo se kao robovi, moleći Boga da preživimo samo još jedan dan.

Ne pravimo planove za mesec, godinu unapred, jer smo potpuno ovisni od njih. Šta će doneti? Šta će presuditi?

Ne, zaista nema branja pamuka na plantažama od svitanja do mraka, na vrelom suncu, praznog stomaka, za parče hleba, i ne, nema potrebe da krijemo da smo pismeni, kao što su to morali robovi. Ali danas niko i ne pita da li si zaposlen, da li imaš mogućnost da zaradiš i platiš sve te silne račune koje se nemilosrdno šalju. Čik, pa ne plati! Doći će, uzeće ti i ono malo što imaš, isteraće te iz kuće i šta si onda bolji od onog crnca, koji je strepio samo za goli život? I o njegovoj nekad, i našoj sada, sudbini drugi odlučuju. Nije ni bitno kako se zovu i pod čijim su okriljem. Nekada su to oni koje smatramo prijateljima, nekada poslodavci, koji se razmeću parama, nekada bliska rodbina, koja se „snašla“ u svim tim mutnim vodama. Svi oni su  naprasno osetili „moć“ pustog novca, zaboravili na sve, ko su, šta su, odakle su. A nisu ni svesni da im blato i mulj, zalepljen na đonove, ostaje na svakom koraku koji naprave, na svakom biću koji zgaze. Lažna obećanja, na koja željni promene nasedamo, a ne vidimo  perfidnost koja im isijava iz očiju.

Psihički nas siluju raznoraznim rijalitijima, zaglupljuju životima starleta, plasiraju kojekavke kataklizme i dolazak smaka sveta, a mi smo već odavno smaknuli sami od sebe. Fizički smo uništeni, jer se živi iznutra pojedosmo od brige kako da preživimo samo još jedan dan!

U beznađu, strahu, želji za dokazivanjem glođemo jedni druge, ujedamo, saplićemo, gazimo, samo da se popenjemo za jedan stepenik više i bliže onima koji imaju moć, a ti isti se naslađuju time poput Rimljana u areni gladijatora.

„12 godina ropstva“ – slobodan, pametan, dobrodušan, učen crnac, poveruje prevarantima i provede godine bola, golgote i strahote, da bi dočekao svoju slobodu, zahvaljujući čoveku, koji je rizikovao sopstveni život, verujući u pravdu.

Crnci su dočekali svoju slobodu.

A šta će biti sa nama? Ko će nas da spasi? Kada ćemo mi biti slobodni, a da se ne svodi na to kako da preživimo samo još jedan dan? Kada ćemo osetiti slobodu života, misli, reči, bez straha od izgovorenog, napisanog? Pa, neka već jednom  potegnu i taj pusti bič i oderu  ovo malo kože, na već natrulim kostima, jer  smo i ovako polumrtvi iznutra, izubijani i izudarani, natruli od čemera i nakupljene gorčine, sa nabreklim venama kroz koje kola krv razvodnjena strahom, pogleda izgubljena i osmeha sahranjena u nekim davnim vremenima.

Jedino svetlo koje mogu da vidim i koje mi uliva optimizam jesu mladi!

Naša mladost koja će, iskreno se nadam, imati snage da skine ove „3D“ okove kojima smo okovani, lukavom igrom moćnika, zatvoreni u začarani krug, oko kojeg se jednolično vrtimo, dok oni ubiru zrna pšenice našom krvlju i suzama zalivena.

Jedina nada koja me još uvek drži  jesu naša deca, pametna i inteligentna, koja, prolezeći kroz njihove  nametnute škole, jako dobro vidi lice i naličje,  ono što se krije ispod maski svetskih robovlasnika, pa će znati i kako da ih skinu i  postave na presto slobodu, pravdu i moral!

Srpska književnica Gordana Pavlović

(član UKS-a i redovan član Matice srpske)

POSTAVI ODGOVOR

*